18.2.14

Svaki dan druga, a vecito ista



U pet i petnaest je zvonio sat jednoga jutra na kraju leta, u sest i deset je kretao voz s nekog perona na kraju sveta, mene je cekao taj voz. Kraj mojih nogu je spavao pas rekoh mu tiho, hej, bezi odatle, otvorih vrata, izadjoh na trem na kom su cvetale bele muskatle pomislih, to je mozda taj dom. Nije me cula, mirno je snila svoje lepeze i svece, i cipke. snila je dane, mirne i nezne ko crno bele klavirske tipke, a u zivotu, sama na svetu u menuetu trazila spas. Sidjoh pred kucu na prasnjavi put ko neki lopov, polako i tiho, ja nisam bio taj vitez za nju mada mi govore da sam Don Kihot, al' to je sasvim druga stvar. Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a vecito ista. snila je dobra stara vremena i svog Sopena, i Baha, i Lista. mozda ce sama u grubom svetu u menuetu naci svoj mir. Od tad je prosao vek ili dva Javi se retko, ponekom kartom, i ko zna gde je, ne zelim da zna koliko ceznem za dalekim martom kad sam je sreo prvi put. Bila je zvezda, bila je pesma, svaki dan druga, a vecito ista, snila je dobra stara vremena i svog Sopena, i Baha, i Lista, a u zivotu, sama na svetu u menuetu trazila spas. Jos uvek lutam, gde kraj puta pamte me mnoge provincijske pruge. kriju me mracne, jeftine krcme, noci su ponekad guste i duge. Nestajem tada u nekom svom svetu i menuetu i menuetu.

2 comments:

savesna said...

Otkad ovo nisam čula! Hvala na podsećanju :)

Ivan Arsić said...

Nema na cemu!
Hvala na slusanju :)