28.1.14

Oaza

Uspešno ignorišem šta se dešava u Srbistanu proteklih osam meseci.
Osećam se ovde u pustinji kao na izvesnoj rehabilitaciji, kako volim da kažem.
Međutim, loše vesti probiju svoj put do mene, poput vode koja uvek nađe put.
Ima i ovde bisera, katkad mnogo većih, ali me ne dotiču, jer nemam iluziju da mogu nešto promeniti.

Dosta mi je filosofije da treba naći svoj "mikro svet" i pomiriti se sa glupostima. Nije to izdrživo rešenje. To mi je u rangu sa prokletom izrekom kojom smo vaspitavani da "pametniji popušta". Kakva greška...
Takođe, ne verujem u to da tragično usamljeni lični primeri građanskog ponašanja mogu učiniti bilo šta da se poveća svest plebsa.

Već duže vreme, barem u vremenskim okvirima mog života, sve odlazi dođavola i ja jednostavno nemam snage to više da gledam. Nemam snage da budem svedok konstantnog gaženja svega onoga što su naši preci gradili, svega onoga za šta su se borili, koliko god to otrcano zvučalo.
Nemam više snage da ne znam kuda idem.
Nemam više zdrav sistem vrednosti u glavi.
Nemam više pristojan odnos sa ljudima.
Nemam više prema sebi iskrenosti...

Život je odavno poprimio epitet privremenog.
Kao da smo juče odložili pubertet, da bi imali lepšu mladost, koju smo pak malo zamrzli zarad srećnijeg srednjeg doba... Dokle više asocijacija za Balkan da bude frižider :)
Ovde u pustinji je sve privremeno, ali to sam znao unapred i dobrovoljno sam pristao na to.
Da li zbog visokih temperatura (ili nečeg drugog), mislim da sam napokon krenuo da se odmrzavam.
Rasterećen sam neizvesnosti.
Za mene više nema sutrašnjice, nema starosti, nema planova, čekanja.

Osećam se...slobodno!

No comments: