27.12.13

Razlaz

Šetnja, redovna večernja oko jezerceta.
Ubrzanim korakom trudim se da stignem umor i lakše zaspim posle.
Ne mogu da spavam nedeljama, proganja me jedna laž.

U jednom trenu mi se pogled muti, pa se opet vrati.
Kao da vidim duplu sliku. Ponovo na tren, pa se još brže vrati u normalu.
Pogledam u stranu, ne bih li promenio fokus, resetovao vid.
Ne pomaže.

Ubrzam malo korak i vidim da je prestalo.
Sad već zadihan imam problem da održim tempo.
Ponovo zamućenje...
Kako ubrzam korak nestane, kad pokleknem vrati se i postaje sve jače.

Ne mogu izdržati, te usporavam postepeno.
Kako se približavam laganom hodu pred očima mi je sve maglovitije.
Kreće da mi se vrti u glavi. Nagon ka povraćanju...
Pred samo zaustavljanje svetlost u krajevima očiju počinje da se probija i kao da odgurava mutnu sliku u koju gledam. Sa ivica vidnog polja ka centru sve napokon postaje jasnije i jasnije.
Baš sam se bio uplašio.
Nikada mi se ovako nešto nije događalo.

Najednom sve vidim ponovo čisto, i taj oblak što me je mučio se polako udaljava od mene.
Sa ogromnim olakšanjem nastavljam polako dalje.
Na momenat ipak primetim nešto čudno u tom oblaku, kao da... kao da je... da... kao da je neka osoba koja se udaljava od mene i u čiji potiljak trenutno gledam.
Još čudnije je što imam utisak da je to u pitanju moj potiljak!
Stvarno i jeste. Prepoznajem svoju ćelu koju mi frizer uvek ogledalom daje na proveru, prepoznajem svoje pokrete, majicu, farmerke i starke...
To sam ja!
Koji qrac...
Odlazim od sebe?
Kako je ovo moguće?

Onako zadihan pravim trzaj rukom ne bih li zakačio i povukao tog sebe za ruku. Ne uspevam, kao da prolazim kroz telo, a možda ga, tj. se, nisam ni zakačio. Ne mogu da procenim.
Hoću da se proderem, ali mi ne ide. Ovako zadihan i zaprepašćen nisam u stanju niti jedan glas da izustim. Unezverena pogleda samo pratim kako se deo mene odvojio i krenuo udaljavati sigurnim koracima.

Padam na kolena, ne znam šta da radim. Uspaničeno gledam na sve strane i pogledom prizivam u pomoć. Derem se očima, ali niko ne reaguje! Još par sekundi i gubim iz vida tog sebe.
Nema ga više. Nestao je, tj. sam...Ah.

Shvatih da je razum napustio moju dušu...

Samo sam mirno legao na bok, tu u prašini gde već jesam.
Po ko zna koji put nisu našli zajednički jezik, a izgleda da stari dobri kompromis ovaj put ne pije vodu.
Ne ispuštam pogled sa klupe iza koje je umakao, gde sam se poslednji put video.
Ne gubim nadu da će se vratiti, shvatiti da ne mogu bez sebe.
Zar je ta laž toliko velika, prolazi mi kroz glavu...

Teško dišem dok mi se suze slivaju niz obraze.
Mislim da je vreme spavanju...
Zatvaram oči i nastavljam da se lažem.

No comments: