13.12.13

Living deads

Tužan je osećaj da ljudima koji nisu više sa nama, koji su preminuli, ne mogu reći neke stvari ponovo, po ko zna koji put i sa mišlju da ću to vrlo brzo opet uraditi. Još je tužnije što im ne mogu reći i toliko stvari po prvi put. Neke koje smo hteli još za njihova života, ali ko zna zbog čega nismo, ali i nove misli stečene u međuvremenu za njih.

Tokom studija izgubio sam Barbaru, babu pored koje sam odrastao. Par godina ranije, negde sredinom gimnazijskih dana, otišao je prvo deda Mića. Tu sam bio zatečen, ali kao da iz toga nisam "naučio" lekciju i krenuo da se otvaram, da dajem do znanja da volim, da mi je stalo. Nisam imao predstavu o vremenu, o prolaznosti.
Kako stvari stoje, nemam ni sada baš nešto.

Kada smo sahranjivali Barbaru, ja sam grcajući spustio na kovčeg pismo koje sam sastavio prethodni dan. Bilo je upućeno kako njoj tako i dedi, i u njemu sam im sve rekao šta mi je na srcu. Bilo mi je malo lakše...
Ipak, voleo bih da pamtim njihov pogled i osmeh da sam im sve to rekao uživo.

Godinama kasnije, shvatio sam da u životu ima ljudi koje sahranjujem pre vremena.
Prema kojim se odnosim kao da su već mrtvi, što iz svoje želje i potrebe da ublažim bol ili bes, što pak iz njihove, a verujem katkad i uzajamne.

Tužan je osećaj što im ne mogu reći neke stvari ponovo, po ko zna koji put i sa mišlju da ću to vrlo brzo opet uraditi.

Još je tužnije što im ne mogu reći i toliko stvari po prvi put...

No comments: