19.11.13

Auto pilot

Vozim, uživam u pogledu, prirodi...
Otvorim prozor, udišem jutro, osluškujem šumu.
Kontrolna tabla mi kaže "izađi sve u redu, znam put"!
E jeste... Svestan sam da je dobar auto, ali toliko dobar :)
Ne znam baš...

Za početak proturim glavu, vetar mi mrsi ovo malo vlakana skalpa, ali sve jednim okom gledam u put ispred. Okuražim se još malo, zatvorim oči na sekund!

Miilinaaaaa...

Sledeći put još par sekundi produžim uživanciju
Mmmmmmm...

Pa onda opet još malo...
Sve deluje u redu, nema problema, auto prede i gazi milje.

Smeta mi sad krov automobila da bih upio još sunca.
Hoću da me vidi predivno nebo iznad!
Kako bi bilo dobro da sam sada na krovu svog automobila.
Pitam ga, ali da mi iskreno odgovori, da li sigurno može sam? Ne trebam da nadzirem?
Auto mi čita misli i odgovara: 
- "Aman čoveče, svaki dan prolazimo ovuda! Opusti se. Rekao bih ti da mi trebaš. Idi!"
Okej... ako je tako, otidoh!

Izmigoljim se i u par poteza eto me na krovu.
Mašem zapanjenom prolazniku koji me prati s nevericom.
Prvo sedim, gledam naokolo. Vidim sve klizi kao podmazano.
Ležem na leđa, zatvaram oči.
Sunce me grli, pluća prepuna pokošene trave, uši zanemele.

Vozim se i vozim...

Neko šuškanje i blago golicanje mi privlače pažnju, mislim da dolazi sa desne strane.
Verovatno sam blizu krošnji, pa me lišće i sitne grančice čačkaju.
Pokušavam da okrenem glavu, ali ne ide. Probam još jednom i osetim jak bol u vratu.
Ne otvaram oči, već instinktivno rukom posežem ka vratu.
Napipavam nešto... nešto imam na vratu.
Ne provaljujem šta je u pitanju, ali bol je sve jača i jača.
Pokušavam u panici i drugom rukom da ispitam o čemu se radi, ali ne mogu ni da je pomerim.
Otvaram oči!!!

Bolnička postelja...
Leva ruka i obe noge u gipsu, oko vrata kragna.
Nisu grančice u pitanju, već bolničarka menja zavoj na plećki mi oguljenoj.

No comments: