31.10.13

Veliko plavetnilo

Naš bend je na vrhuncu slave, a ujedno se i raspada. Još jedna svirka i to je to. Povlačimo se dostojanstveno. Rekla mi je samo da požurim, nalazimo se na aerodromu. Ne može da detaljiše, mora da čuva grlo koje je već blago upaljeno. Gde idemo nisam pitao. Nije mi ni bitno. Alpi, Andi, Apenini...
Svejedno je, samo da nema mnogo publike. Gomile su počele da me iscrpljuju.

Kao i uvek kasnim, zatičem abnormalnu gužvu. 
Kilometarski red u kom negde u daljini, na 150 dana od sebe, vidim nju. Doduše s leđa, ali znam da je ona. Prepoznao sam joj muža bubnjara i kolegu basistu pored. Primete i njih dvojica mene, te mahnu pasošima.

Red koji čekam da bih se ukrcao je na strmim stepnicama. Za divno čudo pomera se relativno brzo. Stepenice ubrzo postaju sve uže i uže... Sad već moram bočno da stojim. Najednom ih više i nema, put ka gore poprima oblik tobogana! I to ravnog bez krivina. Ima par delova sa hrapavo savladivim površima, ali pretežno je mermerno glatko i hladno.
Penjem se četvoronoške. Po sredini su uočljivi tragovi trenja, tj. klizanja ljudi koji nisu više mogli da čekaju ili nisu znali kako. Eto meni uspona pre uspona. Apsurdno...

Ne pamtim kako sam leteo. Kroz maglu mi je ostao u sećanju samo film koji se vrteo na malom monitoru iznad sedišta ispred. Film koji sam gledao pre dvadesetak godina. Znam samo da sam se tri puta budio na istoj sceni. Zašto bi puštali tri puta za redom isti film i kako li se beše zvao...? Tja, nebitno.

U autobusu bubnjar sedi ispred mene, a basista u grupi sedišta s moje leve strane. Okreću se, vrpolje, vode bezvezan kurtoazan razgovor, kojih sam se uvek užasavao. Svojim šturim odgovorima motivišem ih da me izuzmu iz dalje spike. Autobus je neverovatno dugačak. Skoro da ne vidim zadnja sedišta. Uvek me autobus podseti na sendvič u kifli i šugav miris koji je poprimio od salvete u koju ga majka umotavala. Ah... Kako mi se ogadi ekskurzija čim počnem da žvaćem.

Nje nigde nema... Svo vreme puta, nema je
Primetimo da je na samom nevidljivom kraju, priča sa nekim likom. Smeje se, i s vremena na vreme baci pogled ka nama. Pogled zadrži delić sekunde i odmah skloni. Skapiramo da se nas trojica nikada nismo našli u ovakvoj situaciji. Sami sa sobom. Uvek je ona bila ta koja nas je držala na okupu, ta sila koja nas je privlačila. Bila je jedini razlog što smo se sastajali i opstajali. Vec duze vreme je sve drugacije... Postalo je nejasno ko je ovde proton, neutron, ko elektron u ovom atomu. Postali smo čestica sa prilično nestabilnim jezgrom.

Basista ustaje i progovara "ova moja nas baš ignoriše".
Totalni zbun! Čekaj bre, kako tvoja sad? Zar joj nije muž bubnjar. Sta sam ja ovde propustio?
Plašim se da pitam. Bio sam na svadbi, doduše pijan sam i došao, ali se sećam nekih osnovnih detalja.
Sećam se da je to mogla biti i moja svadba da nisam bio onoliko ponosan. Nije mi jasno sada baš ništa... Ko je kome ko? Kome sam ja ja? Zaista počinju da mi se priviđaju stvari od kako sam prestao da pijem.
I ko je onaj lik tamo s kim govori...!? Nervira me što ne znam.
Počeo sam da mozgam, ali me je glava toliko zabolela da sam zaspao.

Napokon, na bini smo!
Šljašte reflektori, masa je podivljala.
Ovacije, aplauz, počinje rokačina!!!
Međutim...
Ja sam zaboravio da sviram.
Ništa ne izlazi iz mene...
Samo stojim ukočeno i gledam u onu gitaru, gledam oko sebe, ne razumem.
Kao da je prvi put vidim. Ne znam čak jesam li levoruk ili ne.
Ceo bend prekorno me šamara pogledima i koluta.
Nisam znao šta da radim...
Jednostavno sam odložio gitaru, kiselo se nasmejao i sišao u publiku.

Počeli su da sviraju jednu moju pesmu, napisanu pre par godina.
Moj pokušaj da objasnim sreću...
Super je zvučala! Oduševljen sam zađuskao.
Zaista se iz publike sve drugačije i čuje i vidi.
Mnogo je bolje iz ove perspektive.
Njen glas kao da čujem po prvi put tada!
Na tren sam se prisetio kako mi je pevušila uz radio kod sebe na gajbi.
Sunce je taman krenulo da zalazi, lagani povetarac, spušteni šaloni i njen osmeh što blista...

TRASSS, bubanj me vraća u realnost!
Zvuče bolje no ikad. Sjajan je to bend naprasno postao.
Da li je moguće da je rešenje bilo u mom zaboravu!?
Kad pomenuh sebe... mislim da sam video u toj gomili nekog sto neverovatno lici na mene!
Odlazim da se potražim, da se pitam nesto...
Bend nastavlja da prži! Strogo ludo!

Probijajuci se kroz veselu rulju setio sam se naziva onog filma!!!
"Veliko plavetnilo", prosaptao sam.
"Veliko plavetnilooooo, veliko plavetnilo..." izgovarao sam sve glasnije i glasnije.
Poceo sam da se i derem ne bih li pozvao tog sebe sto pratim u toj dzungli.
Izgubih sebe iz vidokruga. Kao da sam potonuo.

Dobar film, glumci, lepa priroda...
Secam li se kraja...?
Cim ne znam kraj, moci cu da ga gledam ponovo.

No comments: