22.10.13

Krug

Ponešen atmosferom, lupetam gluposti po običaju.
Vesela družina, a ja šta ću kad volim publiku.
Odavno nisam bio na daskama, pa koristim svaku priliku da centriram tuđu pažnju.
Rasipam se ka svakome i ka nikome.

Tu je bila i Grožđica. Nisam znao njeno pravo ime iako smo se poprilično često viđali u tom velikom društvu. Ovako su je svi zvali, a pretpostavljam da je razlog veza između velike količine šećera u sušenom grožđu i devojčine lepote :)))
Tja, ko zna da li sam u pravu, moždana strategija je tako odlučila da pamti. Uglavnom, par puta tokom večeri sam joj uhvatio odsutan pogled, van konteksta u kome smo. Svi se smejemo dok ona samo posmatra sa smeškom. Kao da je sve te šale već čula, zna ih unapred.



Bilo je sjajno i dovoljno.
Veče je preumorno i vraćam se kući. Tramvajske linije su se sigurno izmenile od mojh poslednjih noćnih puteševstvija, ali ne mari. Nigde ne žurim. Gde god da me šine odvedu, istim će me putem vratiti.
Na stanici popriličan broj ljudi, a među njima i dotična. Osmeh, standardni komentari o noćnom saobraćaju, po koja opaska na provedeno veče, tramvaj... Ulazimo u prvi koji nailazi i taman nas čekaju dva mesta u ćošku.

Teme presušile, klackamo se i ćutimo, siti buke i dima. Sedimo i brojimo stanice.
Prepoznao sam da broj tramvaja ima veze sa mojim krajem, ali da li je smer bio ok?
To nisam obratio pažnju. Kao što rekoh, pravac mi je važan :)

Najednom, osetim kako mi prstima dodiruje ruku u okolini lakta!
Bojažljivo me mazi.
Ne mrdam... ne dišem!...
Plašim se da ako se pomerim, skrenem pogled ka njoj, da će prestati.
Ne usuđujem se!
Kreće srce da mi lupa kao blesavo...
Ceo moj svet se trenutno preselio na tu malu površinu oko lakta.
Dišem sve teže i teže...
Prolaze sekunde, desetine njih...
Ja samo sedim ukočeno, nesposoban da reagujem.
Najdalje što idem pogled je do njenih kolena. Ne smem dalje.

Skapiravši da me je zamrzla, odlučuje da me dokusuri.
Lagano se spušta niz ruku do korena šake i potom se još laganije vraća podlakticom na gore.
Prstima se igra i kao da crtka nesto po mojoj koži.
Nisam u stanju da prepoznam išta, jer mi je kratko pamćenje svedeno na milisekundu.
Poneki put jedan od prstiju završi u mom dlanu i tada instinktivno krenem da ga dotaknem.
Svaki put neuspešno.
Vraćaju mi se detalji od te večeri. Njen pogled od koga se sada toliko ustručavam.

Zastala je i dlanom mi obuhvlatila zglob.
Toplina je momentalno krenula da struji celim telom, dok su mi se prsti nervozno počeli savijati.
Želeo sam i ja da je dodirnem.
Vrti mi se u glavi...
Više nisam mogao da izdržim.
Krenuo sam da se vrpoljim, pomeram u mestu, drugom rukom gužvam odeću...
Pustila me je i na brzinu čvrsto stavila svoj dlan u moj.
Stegao sam šaku bez namere da je puštam!!!

Okrenuo sam glavu i pogledao je po prvi put.
Ah te oči...
Čekale su na moje toliko dugo. Sve sam video u tom jednom momentu.
Sve mi je postalo tako predivno jasno.
Tako srećne oči ima.
Veselo su mi govorile "šta ti je trebalo toliko, budaletino" :)
Opet opasnost da se skroz ukočim.
Ne, nema stajanja više!

Zagrlio sam joj dlan i sa svojom drugom šakom.
Prišao... i nežno poljubio.
Ljubio...

Tramvaj je napravio pun krug i vratismo se tamo odakle smo pošli.
Šta sad, razmenili smo ćutke pitanja?
Pa ništa... sve ispočetka :)

No comments: