1.9.11

Sve su na broju, garantujem



View Larger Map
Asfalt me upropasti... Ne znam kako vi doživljavate ovo bivstvovanje u gradu, ali ja počinjem da se umaram. "Razmažen" od malena odrastao sam u kući sa dvorištem. Sve u fulu beše na raspolaganju: trava, blato, cveće, krošnje, živa ograda, tica, kuca, maca. Niz ulicu na stotinak metara poljanče, šumica, još trave, blata, prašine. Ej bre, sećam se fazana da su nam sletali u dvorište! Spustim se dole do Radničke ulice, a sa druge strane pored sportskih terena još više flore i faune. Danas to zovu Čukaričkom padinom, a mi smo dugo koristili naziv Bambus-grad.


Nisam imao "selo", nisam imao vikendicu, kao većina dece okolo. To detinjstvo na Brdu mi je bio idealan spoj prirode i urbanosti. Fina merica, taman da zaleči pomenutu traumu, ali samo dok nisu počeli da pristižu ljudi. U svakakvom obliku... :)

Kako stucavam godine drma me neka klaustrofobija. Sve mi sku(r)čeno! U međuvremenu sam prešao u stan i ne mrem prestati sa čuđenjem šta ima lepo u zajedničkom ulazu, konstantnim zvucima koji dopiru sa svih 6 strana sveta, mirisima kojima bi mnoge birtije pozavidele, bezbrojnim stepenicama na sve strane, atmosferi samokontrole ponašanja, agoniji nalaženja parkinga u razumnih par minuta hoda, potom beskonačna putovanja iz tačke A u tačku B... itd. Za sada mogu samo da kukam, ko me jebe. Dok ne sakupim neku kintu i zapalim što dalje od urbanog imam na to pravo :)

Imam tenutaka kad se mirim sa stanjem. Neki podsvesni bunt me tada čupa od moguće melanholije, ali mnogo bolji efekat imaju pojedina iskustva kojom vedžbam istrajnost. Poslednji takav trzaj imao sam prošlog vikenda. Otišao sam malo u divljinu, daaaaleeeeko od struje, česme, mobilne telefonije, ova četiri zida i da ne nabrajam više. Delim tu tačku na mapi sa početka teksta, više kao ličnu uspomenu, a manje da bih je izdvojio u moru sličnih. Ono što sam doživeo tamo bio je davno zaboravljen spoj sa majčicom prirodom :)

Uz ćaskanje sa društvom oko male vatrice nisam ni primetio da je uveliko pao mrak. Nije bilo meseca, kilometrima unaokolo nema naselja, kućnog ili uličnog osvetljenja. Odvojio sam se od grupe i odšetao. Popeo se na obližnje brdo, par stotina metara od kampa, procenio odoka najvišu tačku i odabrao mesto u polju. Malo se vrteo, razgrnuo telom travu. Legao zatvorenih očiju i raširenih ruku... Sačekao par momenata da smirim disanje od hodanja uz brdo. Mir... Lagano sam otvorio oči i osetio neverovatnu radost gledajuću tu lepotu! Gledao sam ponovo posle ni sam ne znam koliko godina SVE zvezde :) Ne neku probnu verziju Neba kao natrag kod kuće. Ovo je bila puna verzija. Nebo, ja i poneka travka koja uđe u kadar dok polako okrećem glavu. Ruke i noge sam pokušavao što više da raširim imajući osećaj da grlim sve te zvezde  preko sto hiljada svetlosnih godina udaljene. Kako sam se lepo izgubio... Tih sat vremena mi je proteklo u par sekundi. Završio sam seansu tradicionalnim traženjem satelita koji jurcaju oko Zemljine ose. 

Odavno nisam spavao onako mirno kao te noći...

2 comments:

Lucida Console said...

a neki su zadovljni sa 4 ili 5 zvezdica... nemaju pojma... :)

arsa said...

amateri :)