10.1.10

Poslednji krug u Banjizi

Ima jedno uključenje na onaj put što se spušta sa Banjice dole za Rakovicu, odmah posle zgrada poznatijih kao "pet idiota". Uključiti se iz te ulice koja dolazi iz pravca obližnjeg tržnog centra na ovaj put je do skora bila prava umetnost. Zuje kola i autobusi u te tri trake sa obe strane, kao sumanuti. Zajebana saobraćajnica sa učesnicima koje generalno stoli bojko da neko sa strane takođe želi poterati svoju ljutu  mašinu tom lokalnom Monza trkačkom stazom. Sa nadom da ne bude poslednja...

Nekom je izgleda dokurčilo, urgirao i eto nama semafora. Ura! Obradovah se, moram priznati. Ura, ura, ura. Ne bi me iznenadilo da je, na žalost, neko izginuo pokušavajući da realizuje akrobatski poduhvat uključenja, pa su saobraćajni inženjeri domaći, kakvih nema na planeti celoj, zajedno sa upravnicima grada, takođe nezamenljivim, shvatili da nije lepo po njihov rejting da se groblja šire brže od očekivanog.

Međutim, da li je problem zaista rešen? Juče odlučih da se tim putem vratim svojoj kućici, da ga više ne izbegavam. Stajem na semafor, peti sam, možda šesti po redu. Čekam... Prođe minut. Čekamo... Prođe još dva minuta. Iza mene pristiglo cirka desetak vozila. Čekaju i oni... Neki odustaju ispred, neki iza mene. Bliži sam semaforu, ali ono crveno se dere na sav glas. Treća pesma na radiju se završava. Mnogo je vremena prošlo u tom redu, ne mogu da kažem koliko tačno, ali znam da me u gradu ni najgori semafori nisu toliko smorili.

Najednom, lik izlazi iz auta ispred mene i otrčava do raskrsnice. Budala? Na pešačkom prelazu preko te prometne ulice je postavljen semafor sa onim dugmetom za pešake kojom prijavljuju despotskoj elektronskoj napravi svoje prisutstvo. Obično se gazda smiluje, promeni boju i nejaki cipelić može da pređe ulicu. Smilovao se i ovaj put. Skapirah šta je uradio. Budala je moj heroj! Kako je izdrukao par puta dugme, lik se trkom, sa osmehom na licu, vraća u svoj auto, naš semafor pozelene i naša tri - četiri automobila prođoše ovaj nivo igrice. Igrači iza nas ako su iskusni uradiće isto. Ako nisu, eto doktorima novih pacijenata sa sjebanim krvnim pritiskom. Saradnja dva esnafa, na prvi pogled nevidljiva...

Šta sam naučio? Ovde loše stvari imaju neograničen rok trajanja. Ako i istekne nekim čudom, samo se prepakuju u šareniju ambalažu i eto novih, tj. starih konzumenata.

Moja lista izbegavanja nije izgubila stavku.
Da li će ikad, pitam se, pitam...

5.1.10

Zabagovan

Sedim i rastežem mozak problemom sa programom koji sam pisao letos. Negde se sakrila greška koja se pojavljuje pri veoma retkim i specifičnim slučajevima. Jednom u par meseci, iz nepoznatih razloga narudžbina iz bilo koje zemlje sveta završi na pogrešnom mestu. Evropa, Azija, Južna Amerika, Bliski istok, Australija… Bez ikakvog pravila, sve kombinacije su moguće.

Gledam petlje, instanciranje objekata, niti, validacije, notifikacije… Ništa. Rupa bez dna. Nakon četiri sata nepomeranja iz stolice, odlučujem da malo raščistim misli. Leđa odvaljuju i dupe utrnulo. Ustajem, uzimam telefon i krećem ka klonji. To mi je soba izolator. Spustim poklopac na šolji i zavalim se u stranu ka radijatoru. Pustim vodu na lavabou da lagano teče, zatvorim oči i osluškujem svoje disanje.

Nemam osećaj koliko je vremena prošlo, iz sna me trgne nečije cimanje kvake u hitrom pokušaju da uđe. Frka. Bacim pogled na sat da vidim koliko sam već odsutan, ali mi ništa ne znači, jer nisam zapamtio kad sam ušao. Ustajem, umivam se i krećem napolje.

Kako sam zatvorio vrata iza sebe primetim da je osvetljenje malo drugačije od malo pre. Mahinalno odlazim do dnevne sobe, onako ošamućen od topline radijatora snimim ribu u ćošku troseda. Sedam kraj nje, zavučem se pod ćebe, promumlam joj da se pomeri malo u stranu. Uvalim glavu u procep naslona i dignem noge na tabure. Prebacim kanal i skapiram da nešto nije u redu. Svi kanali su na kineskom. Drndam onaj daljinski, ali ne pomaže. Devojka očigledno iziritirana mojim DJ miksovanjem svih kanala u roku od minuta, promumla nešto nerazumjlivo sa negodovanjem. Takođe na kineskom.

Ne osvrćem se. Šaram samo očima kao sumanut na sve strane. Gde sam ja ovo? Sve što je oko mene mi je nepoznato. Čuka mi lupa ubrzano, počinjem da dišem sve dublje, ali ne okrećem glavu. Ne želim suvišnu pažnju. Buljim u onaj logo u ćošku ekrana i nemo sedim. Osećam samo kako se mala meškolji i zavlači svoja hladna stopala pod moju toplu guzicu. Opet izgovoara nešto kroz polu san, ali sada dosta umiljato. Skroz me smirio ovaj put taj glasić iako nemam pojma šta je izgovorila. Prethodni nalet adrenalina počinje da me uspavljuje.

Očigledno sam i sam postao žrtva baga svog programa. Idealna prilika da provalim kako dolazi do greške i šta se dešava sa misteriozno nestalim narudžbama. Poslat sam čak u zemlju sa kojom ne poslujemo. Zaista čudno. Osmatram okolinu i pamtim svaki detalj.

Ponovo tišina, samo neki lik na TV-u melje kao navijen. Upijam svaku reč i povezujem sa slikama u pozadini. Moram da naučim kineski pre nego što se Lusi pored mene probudi.

Zauvek moja u snovima

"Hoćemo opravdanje! Zašto ne ostavljate pisma. Znamo da imate samo prva tri časa, ali nije vam fazon. Napišite bar nešto ili to kada možemo da se vidimo. Sandra, Iva i Mira"

Moja je bila Mira. Sedela je na mom mestu, predposlednja klupa u redu do prozora. Jedoga dana je nažvrljala pisamce i ostavila ga u klupi. Učinile su to još i dve njene drugarice, koje su sedele na mestima gde i dva ortaka iz odeljenja i tako smo svi počeli da se dopisujemo. Svako sa svojom dvojnicom.

Kad nas je već igra slučaja spojila tom klupom, zašto ne bismo iskoristili priliku i ponešto saznali o svojoj kopiji, tj. originalu? Dvoje ljudi, iz različitog kraja, različitog detinjstva i prethodne škole, prijatelja, iskustava, deli školsku klupu u različitim smenama. Dva različita života se odvijaju na istom mestu! Jedan prepodne, drugoi popodne. Da li je ipak sve toliko različito? Zavrti mi se u glavi kad krenem da nagađam ko je sve tu već bio ili će biti, šta je radio, čime se bavio i šta ga tek sve čeka. Naravno, o svemu tome sam razmišljao dosta kasnije. Da budem iskren, tek malo pre. Tih dana sam samo uživao. Nije ni to lako, priznaćete.

Pisma koja smo razmenjivali su bila tipično tinejdžerska. Peckanja na sve strane, prozivke, provere reakcija, nevešta opipavanja terena. Jednom rečju upoznavanje. Tu su redovni izveštaji o školskim dešavanjima, zasluženim i nezasluženim kečevima, pismenim i kontrolnim zadacima i ostalim glupostima. Na kašičicu smo odavali detalje iz svojih života, svoja razmišljanja, želje i očekivanja. Mnogo joj se svidelo što sviram gitaru i nadala se da ću je uskoro naučiti. Meni već porno scene pred očima. Prepričavala mi je svoje dane i navike. Opisivala mi je sebe kako bih je prepoznao kad se budemo uskoro videli. Došli smo vrlo brzo do planiranja susreta. Poslala mi je i svoju sliku. Mmm... Smeđa kosa, zelenkaste oči, mali prćast nos... Uvek u starkama i bordo jakni, kako kaže. Znao sam joj ime i prezime kao i prvih pet cifara telefona. Za ostala dva sam trebao da se potrudim ili prosto izvrtim tih stotinak brojeva dok ne ubodem pravi.

Bio je tu i simaptičan momenat kada me je dočekalo pocepano pismo. Ljubomorni Miša navodno nije mogao da se iskontroliše :) Naravno, nema trenutno dečka i ne izlazi. Da li sam uopšte i mogao pomisliti da
će odgovor biti drugačiji. Od malena vas sve uče da pričate ono što želimo čuti. Tip muškarca koji traži ima lep oblik očiju, šta god to značilo, dok je boja nebitna. Mora biti lepo građen, srednje visine, elegantan i da ne bude klempav. Mada, po njenim rečima, to nekad zna i da bude simpatično. Ostavljen manevarski prostor u slučaju da mi uši štrče. Ja sam se takođe izjašnjavao po ovom pitanju, ne sumnjam. Ne sećam se svoje žvake, ali sudeći da mi je ceo zid tih dana bio oblepljen Džulijom Roberts, nije teško pretpostaviti koji sam profil poželeo. Ni dan danas nisam načisto šta me je privlačilo kod te glumice. Osmeh ili zanat kojim se bavila u svom najpoznatijem filmu.

Svako pismo je bilo ukrašeno sa po nekim stihom, aforizmom, zezalicom. Uglavnom romantične i ljubavničke zezalice, od kojih mi je najdraža ostala u sećanju: Golub voli golubicu kad na grani guče, dečak voli devojčicu kad se gola svuče. Tako mnogo rečeno u ovih nekoliko reči :) Svako pismo je završavala sa potpisom Zauvek tvoja u snovima :)

Jedan dan smo napokon uspeli da se vidimo. Nakon par nedelja dopisivanja. Pojavila se iznenada i preko nekoga me je pozvala da izađem u hodnik. Sećam se da sam se skamenio, smejuljio i klimao glavom kao neki bolid. Bila mi je skroz neobična, nestvarna. Ne znam šta mi bi. Uplaših se kao grlica... Imao sam fotku, ali je ipak i dalje nisam tako zamišljao. Skroz sam izgradio njen lik u svojoj glavi i nisam mogao da se pomirim da se ne slaže sa originalom. Nisam bio razočaran, ali sam ipak instinktivno podigao gard. Složili smo se da sve ovo ne shvatamo ozbiljno i da ćemo nastaviti gde smo stali. Žurila je negde i sigurno nas spasla još koje izjave koja bi nas proganjala u danima sledećim.

Mene je zaista držala pod utiskom cela situacija. Dugo, dugo. Pisma čuvam preko petnaest godina kao da želim nekome da dokažem da je nisam zaboravio. Taj neko sam verovatno ja sam, kad malo razmislim. Možda čuvam da me opominje kako nešto traženo može uvek biti ispred nosa. Iz tog predmeta bih imao večitog keca.

To je bio poslednji put da sam je video.
Nismo razmenili više ni jedno pisamce...

3.1.10

Klupa

Stara školska klupa, poluraspadnuta, poprilično izrezbarena i ižvrljana. Radna ploča kao da se svakoga dana po malo odvaja od metalne konstrukcije i neprimetno pokušava da pobegne još jednoj generaciji gimnazijalaca, koja se u suštini ni malo ne razlikuje od prethodne. Da li će napokon ove godine ispuniti svoj plan i vinuti se na sva ona mesta o kojima neprestano samo sluša tokom godine. Da li će i ona nekad biti deo tih događaja koje klinci otimaju od života i potom ih šapatom za vreme časa prepričavaju. Dokle će više tokom malih i velikih odmora samo gledati ta lica ozarena nečim njoj tako daleko. Dokle će je više proganjati svi ti spoljni mirisi koji počinju da joj se mešaju i postaju konfuzni. Dokle će lepe stvari da se dešavaju samo drugima.

Ipak, onako čvrsto prikovana za hladnu osnovu i sa tako puno živopisnih detalja u sebi koje godina prikuplja o spoljnom svetu, vreme tabli samo prolazi i počinje da izgleda dosta starije no što jeste. Ubija je to čekanje. Ne i pomenutu hladnu gvožđuriju. Njoj trenutno stanje prija. Iskopana iz ko zna koje rupe, mlevena, topljena, vajana i varena. Ona je uspela za svoje pojmove i ne želi da reskira. Ćuti gdi si, ni za gdi si nisi je njen moto. Međutim s tablom je drugačije. Njoj su glavu napunile svakojake priče. Ona ne razume gomilu ispod sebe. Ne želi da se pomiri sa tim da su ta četiri zida sve što će gledati zauvek. Ubija je trud da bude što klimavija, što istrošenija i starija, ne bi li je jednog dana zamenili nekom novijom. Samo da izdrži da se okovi, kojima je vezana bez svog pristnka, dovoljno rasklimaju. Svojom krivicom, bez griže savesti, biće proglašena nepoželjnom. A onda, put pod noge... Ceo svet će biti njen.

Na žalost jedina sudbina koja je čeka jeste mračan školski podrum. Gomila uredno poslaganih, izakanih i umornih stolova koji u toj vlažnoj tišini samo osluškuju škripanje svojih mlađih drugara u učionicama iznad. Šta bi sve dale da se vrate u to stanje zablude i večitog iščekivanja. Baš kao i dečurlija koja su nekad gurala i drndala te iste klupe. Sada i njima sigurno odzvanja ta buka u glavi, koju za razliku od nekada ovaj put svi čuju. Blago onome ko i ne razume tu škripu.