28.9.10

Kradljivci tišine

Po ceo dan slušam alarme, tu novu vrstu gradskih 'tica iz reda Aves Passeriformes. Pišti na sve strane. Taman prestane jedna melodija, kreće odmah druga, prepliće se sa trećom... Ne mogu ništa da radim, blenem u onaj monitor sa već kilavom motivacijom. Hor kreštavica svima se popeo na ganglije. Pauze ispunjavaju uzdasi i coktanja ljudi oko mene.


Pomislih prvo uporni neki lopov, ne odustaje tek tako. Možda se nekom pokvarila prva odbrambena brigada, možda će uskoro da ga popravi. Ma jok. Ajmo, pogađaj dalje. Neko je parkirao bezobrazno i sad ga komšija doziva - proziva. Nema sise da se pojavi, mora da se zavukao u mišiju rupu. Nije prometna ulica, nema brujanja, nema grmljavine, vedro je. Ništa od toga. Metro nije sigurno, to tek za pedesetak godina sumnjičim. Ne peru ulice šmrkovima, deca ne igraju fucu na "auto" golove. Ma ne pada mi ništa više na pamet.

Sati prolaze, nervoza nestaje brže nego što bi to trebalo.

Odlazim na ručak i nakon par koraka ulicom dobijam odgovor na svoju dnevnu misteriju!
Kesteni bombarduju parkirane automobile. Plod nakon par metara slobodnog pada, odvali limenu površinu, ostavi verovatno jedini trag svog postojanja u vidu malog udubljenja i uz zvuke pomenute pevačice odkotrlja  se niz ulicu.

3 comments:

jungle queen said...

Dobro dok padaju na kola, gadno kad te opiči u glavu, znam iz iskustva. Ne da boliiii! A poslednja rečenica mi se veoma dopada.

arsa said...

:)))
Ti onda znas da je stigla jesen kad te danima boli glava :)))

jungle queen said...

Zaobilazim ih od kad me jedan projektilisao :)