10.8.10

Šablonka

Sasvim uobičajan odlazak na posao, kao i svaki drugi u proteklih ko-još-broji-godina. Te jutarnje nepovezane misli, na putu do posla, je oduvek tumačio kao neki psihološki tunel kojim ulazi u svet kravata i napušta na kratko svoj mali svet odlazeći u lov. Ponekad mu se čini da je tih nekoliko minuta nalik poslednjem pogledu na stvaran svet oko sebe tog dana, baš kao nekad venecijanskim zatvorenicima na Mostu uzdaha dok su odlazili u lance. Glavi je u tih par stotina koraka dozvoljeno, tako reći, baš sve. U kombinaciji sa redovnom pospanošću, sve doživljeno na tom putu ima izvesnu dozu magije. Povratak s posla nije uzimao za ozbiljno. Pamet je tada već uveliko isprana.



Toga jutra ga je, negde na pola ovog puta, uplašila sirena. Bespotrebna razmena nervoze između žustrog i kilavog učesnika u saobraćaju. Naglo je podigao glavu, krenuo u sebi da obećava žustrom snošaj sa milom mu majkom, kad mu je misli prekinuo blaženi prizor... Sav bunt pade na asfalt, otkotrlja se do najližeg šahta i nestade. Na kratko narušena jutarnja magija se vratila u vidu prelepe devojke koja mu se približavala. Magija je sada bivala jača no ikad u poslednjih ko-još-broji...

Sve oko nje je izgubilo oštrinu i težinu. Osetio se lakšim od vazduha i počeo se uspinjati ka crepovima. Mimoišli su se u trenutku kad su mu stopala prošla tik kraj njene guste crne kose. Mogao je kroz patiku osetiti slučajan dodir lepršavog joj pramena. Samo se lagano uspinjao osvrćuči se za sobom, pod sobom... Odlučnim koracima je nastavila ostavivši mu osmeh za uspomenu. Preko krovova okolnih zgrada je i stigao do posla.

Nije bio spreman da se suoči sa malopređašnjim događajem, već je krenuo da se zatrpava dnevnim obavezama. Nakon ručka mu se činilo da je sve ovo samo još jedan mrmota dan. Sutradan ista priča. Maltene je zaboravio na crnokosu, ali mu se sva uskomešanost ipak vratila kada su se ponovo mimoišli na uskom trotoaru. Srce mu je lupalo kao blesavo, što je ona sigurno i čula, čim se onako zadovoljno i nadmoćno nasmešila. Premotavao je u glavi narednih par minuta najnoviji susret i prosto odlutao par ulica dalje no što je trebalo.

Sutradan opet. Mislio je da će ovaj put napokon zavladati sobom. Nije bio u pravu...
Sledećeg dana ponovo... Te opet narednog. Nakon par susreta svoju vezu su podigli na viši nivo. Sada pored osmeha, razmene i po jedno "ćao". Ponekad izusti i "ćao, ćao!", ali samo ako ga obuzme lažan osećaj samopouzdanja.

Od samog početka sumnjao je da mu devojčina pojava izgleda veoma poznato. S vremena na vreme mu se vraćao taj osećaj, međutim nije uspevao da dokuči odakle to. Konačno nije uspevao da je izbaci iz glave. Samo mu je ona bila pred očima. Počeo je da se budi.


Dani su prolazili. On je kao nikad do sad uživao u svojim jutrima, a još više u maštarijama koje su ga zatrpavale tokom celog dana. Verovatno se plašio da izgubi ovo malo zadovoljstva koje mu se činilo kao kakvo pusto ostrvo u moru dosade kojim pluta ko-još-broji-koliko. Veoma brzo ga je napustala misao da jednom zastane, upita za ime, popiju kafu zajedno, izađu na ples, poljube se, jebavaju kao zečevi, venčaju, izrode dečurliju i provedu život zajedno. Ma da, kome još treba toliko cimanja kada mašta može svaki dan da ga provoza do tamo i natrag i to uvek drugom putanjom, drugom brzinom i muzičkom željom.


Jedne večeri je ležao beskonačno dugo u krevetu bez sna. Razmišljao je o gomili gluposti koje ga gnjave u javi i koje su bile toliko drske da mu eto ne daju mira ni u snu. Taman kako je telo počelo da se opušta i pada u komu, munjevito je otvorio oči i nanišanio tačku na plafonu gde preko dana stoji plafonjera. Prelistavao je pogledom mračnu sobu shvativši zašto mu je devojka toliko poznata!


Vadio je gomilu fotografija iz albuma u svojoj glavi iz gotovo svakog perioda svog života. On i ona u predškolskom drže se za ruke; pleše sa njom na rekreativnoj nastavi; izjavljuje joj ljubav poslednjeg dana ekskurzije na kraju osnovne škole; prvi poljubac koji je okusio je bio njen; sedela je s njim u klupi; razmenili su nevinost; prvi put mu je srce slomila upravo ona; prvi put kome je on slomio srce je takođe bila ona; na sva putovanja su išli zajedno; slavili zajedno rođendane svoje i svojih prijatelja; plesali do iznemoglosti uz šašave melodije do svitanja; maštao je o njoj dok je bila daleko; maštao je o njoj dok je bila kraj njega; ponosio se njome; čekao večnost da je upozna...

Ona je ta koju traži ceo svoj život!!!
Ej, ona! Baš ona. Zaista ta... Druga polovina od koje smo tako davno razdvojeni zbog svoje drskosti? Ljubav, kao čežnja za tom sopstvenom izgubljenom polovinom, na tako čudnom mestu u još čudnijem trenutku. Da li je lutanju kraj?

Tri je sata u sred noći.
Danas će krenuti na posao malo ranije.

2 comments:

Anonymous said...

Yes it is all a fantasy

arsa said...

Sta bre fantazija, leteo sam keve mi!
:)))