6.4.10

Slatki kanjon

Neretko se dešava svima da nam sevne bulja kada se sagnemo ili čučnemo. Kolenca zadrže pantalone i eto radosti za slučajne prolaznike. Ne retko, već stalno, uživam u tom prizoru :) Ne treba da priznajem koliki sam manijak, ali ima li šta slađe od neočekivane golotinje!? Ima li šta luđe od pokvarene mašte koja se provlači kroz taj procep i završava "samo ja znam" gde?



Pre par dana Ljupka se u supermarketu saginje da iskopa iz pozadine rafa neki čokoladni preliv za kolače, i naravno izloži svoju slatki kanjončić na uvid svima prisutnim. Instinktivno krenuh da stanem iza nje i zaštitim joj čast i do sada neukaljan obraz, tj. guz u ovom slučaju. U poslednjem trenutku prostruji mi kroz glavu emocija koju bih ja imao da mi neko zakloni taj pogled. Uh... Zaključim da mi ne treba ta negativn energija, te ostajem ukopan i ne činim ništa. Ko sam ja da uskraćujem drugima malo radosti?

Odgovaram joj na neka bezvezna pitanja i parim oči. Zamišljam da nije moja, pa kad se dovoljno zamislim, mogu napokon da proživim staru fantaziju do kraja i na neki način vaskrsnem sve pukotine koje godinama skupljam očima.

Nije bilo gužve tako da me savest nije mnogo mučila.

2 comments:

spirit said...

e slatko se nasmeja na ovo... "zamislim da nije moja... " :D
eto, kako tebi malo treba da budes srecan :)))

ukradeno sa vukajlije said...

Moja bivša riba

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.