11.3.10

Pljusak

Prethodnog leta sam tragično izgubio jednog od najboljih prijatelja. Ogroman šok koji me je čak do skora sprečavao da razmišljam o tome.

Nikako se ne mirim sa činjenicom da ga više nema, da me neće više nasmejati, podeliti sa mnom neku svoju radost, pametno posavetovati o bilo čemu što me tišti. Nema više prilika ni da uzvratim na isti način.  Nikada više nećemo preterati i naručiti ko zna koji po redu dupli Gorki u lokalnoj birtiji gde smo uz šarene folozofije bežali od svakodnevnice.



Sahranu ću pamtiti samo u slikama. Ćutke smo se dovukli do rake kad je počeo pljusak. Potop. Kapi su se zakucavale o naše glave, pravile kratere po blatu i naizgled cepale dva, tri slučajno poneta kišobrana. Svi smo ćutali dok je lilo kao iz kabla, kao nenormalno. Svi izbezumljeni. Iste sekunde kad je sve završeno, kad se ašov rastavio od poslednje porcije zemlje, kiša je stala kao isključena na dugme.

Toga dana sam trebao da imam intervju za novi posao na koji sam konkurisao. Odložio sam razgovor za sledeći dan. Pojavio sam se sutradan. Ostavio utisak dovoljan da me pitaju mogu li početi sa radom u ponedeljak. Što da ne, pomislih. Ostalo je još  samo da se upoznam sa svojim novim šefom koji je upravo pristigao.

-"Drago mi je."
-"Drago mi je."

Blokada...
Imenom i prezimenom, novi šef mi se zove kao prijatelj s kojim sam se juče oprostio.

3 comments:

gdja koma said...

sad te ima,
sad te nema.

zbog toga treba ziveti. nikad se ne zna koliko dugo cemo biti ovde.

arsa said...

ooo da...

alexandra said...

jao arso, pozdravi sefa, mozda drugar cuje, ja sam ostala kod kuce jer sam bila u drugom stanju, i dan danas imam osecaj da se nisam oprostila sa njim jer nisam bila tamo gde je bio pljusak :(((