5.1.10

Zauvek moja u snovima

"Hoćemo opravdanje! Zašto ne ostavljate pisma. Znamo da imate samo prva tri časa, ali nije vam fazon. Napišite bar nešto ili to kada možemo da se vidimo. Sandra, Iva i Mira"

Moja je bila Mira. Sedela je na mom mestu, predposlednja klupa u redu do prozora. Jedoga dana je nažvrljala pisamce i ostavila ga u klupi. Učinile su to još i dve njene drugarice, koje su sedele na mestima gde i dva ortaka iz odeljenja i tako smo svi počeli da se dopisujemo. Svako sa svojom dvojnicom.

Kad nas je već igra slučaja spojila tom klupom, zašto ne bismo iskoristili priliku i ponešto saznali o svojoj kopiji, tj. originalu? Dvoje ljudi, iz različitog kraja, različitog detinjstva i prethodne škole, prijatelja, iskustava, deli školsku klupu u različitim smenama. Dva različita života se odvijaju na istom mestu! Jedan prepodne, drugoi popodne. Da li je ipak sve toliko različito? Zavrti mi se u glavi kad krenem da nagađam ko je sve tu već bio ili će biti, šta je radio, čime se bavio i šta ga tek sve čeka. Naravno, o svemu tome sam razmišljao dosta kasnije. Da budem iskren, tek malo pre. Tih dana sam samo uživao. Nije ni to lako, priznaćete.

Pisma koja smo razmenjivali su bila tipično tinejdžerska. Peckanja na sve strane, prozivke, provere reakcija, nevešta opipavanja terena. Jednom rečju upoznavanje. Tu su redovni izveštaji o školskim dešavanjima, zasluženim i nezasluženim kečevima, pismenim i kontrolnim zadacima i ostalim glupostima. Na kašičicu smo odavali detalje iz svojih života, svoja razmišljanja, želje i očekivanja. Mnogo joj se svidelo što sviram gitaru i nadala se da ću je uskoro naučiti. Meni već porno scene pred očima. Prepričavala mi je svoje dane i navike. Opisivala mi je sebe kako bih je prepoznao kad se budemo uskoro videli. Došli smo vrlo brzo do planiranja susreta. Poslala mi je i svoju sliku. Mmm... Smeđa kosa, zelenkaste oči, mali prćast nos... Uvek u starkama i bordo jakni, kako kaže. Znao sam joj ime i prezime kao i prvih pet cifara telefona. Za ostala dva sam trebao da se potrudim ili prosto izvrtim tih stotinak brojeva dok ne ubodem pravi.

Bio je tu i simaptičan momenat kada me je dočekalo pocepano pismo. Ljubomorni Miša navodno nije mogao da se iskontroliše :) Naravno, nema trenutno dečka i ne izlazi. Da li sam uopšte i mogao pomisliti da
će odgovor biti drugačiji. Od malena vas sve uče da pričate ono što želimo čuti. Tip muškarca koji traži ima lep oblik očiju, šta god to značilo, dok je boja nebitna. Mora biti lepo građen, srednje visine, elegantan i da ne bude klempav. Mada, po njenim rečima, to nekad zna i da bude simpatično. Ostavljen manevarski prostor u slučaju da mi uši štrče. Ja sam se takođe izjašnjavao po ovom pitanju, ne sumnjam. Ne sećam se svoje žvake, ali sudeći da mi je ceo zid tih dana bio oblepljen Džulijom Roberts, nije teško pretpostaviti koji sam profil poželeo. Ni dan danas nisam načisto šta me je privlačilo kod te glumice. Osmeh ili zanat kojim se bavila u svom najpoznatijem filmu.

Svako pismo je bilo ukrašeno sa po nekim stihom, aforizmom, zezalicom. Uglavnom romantične i ljubavničke zezalice, od kojih mi je najdraža ostala u sećanju: Golub voli golubicu kad na grani guče, dečak voli devojčicu kad se gola svuče. Tako mnogo rečeno u ovih nekoliko reči :) Svako pismo je završavala sa potpisom Zauvek tvoja u snovima :)

Jedan dan smo napokon uspeli da se vidimo. Nakon par nedelja dopisivanja. Pojavila se iznenada i preko nekoga me je pozvala da izađem u hodnik. Sećam se da sam se skamenio, smejuljio i klimao glavom kao neki bolid. Bila mi je skroz neobična, nestvarna. Ne znam šta mi bi. Uplaših se kao grlica... Imao sam fotku, ali je ipak i dalje nisam tako zamišljao. Skroz sam izgradio njen lik u svojoj glavi i nisam mogao da se pomirim da se ne slaže sa originalom. Nisam bio razočaran, ali sam ipak instinktivno podigao gard. Složili smo se da sve ovo ne shvatamo ozbiljno i da ćemo nastaviti gde smo stali. Žurila je negde i sigurno nas spasla još koje izjave koja bi nas proganjala u danima sledećim.

Mene je zaista držala pod utiskom cela situacija. Dugo, dugo. Pisma čuvam preko petnaest godina kao da želim nekome da dokažem da je nisam zaboravio. Taj neko sam verovatno ja sam, kad malo razmislim. Možda čuvam da me opominje kako nešto traženo može uvek biti ispred nosa. Iz tog predmeta bih imao večitog keca.

To je bio poslednji put da sam je video.
Nismo razmenili više ni jedno pisamce...

14 comments:

Anonymous said...

;)

Retka Zverka said...

Arso, evo i mene da se pridružim odbeglom kordonu obožavateljki. U ovom postu osećam da si ti jedan nostalgični romantik.

Eto, iz mene već govori slut addiction glas. :-)

slavoljub said...

ah :-)
kad si vec to pomenuo... ja sam tako upoznao svoju prvu devojku. i devet godina ljubavi :-)
cudno, mislio sam da smo se upoznali na jedinstven nacin :-)
kad ono...
svejedno, bas je lepo sto se to jos nekima dogadjalo :-)

spirit said...

eh, kako si krenuo, ocekivala sam da ce bude ko u ljubavnom romanu ili barem kao kod Slavoljuba, a ono tinejdzerski ;)
ali, simpaticno podsecanje :))

arsa said...

društvo nostalgičnih romantika :)

prevelika ocekivanja imas spirit :)

alexandra said...

jaaao Arso, pa bas je slatko ovo, raznezio si me

spirit said...

ma nisuuu... znas ono, ocekuj previse, dobices taman ;)
skromnost odavno nije na ceni :D

Anonymous said...

Tvoji skolski dani su definitivno bili interesantniji od mojih :)

gdja koma said...

suzicu si mi iskrao arso :)

bas lepa, prelepa, nevina prica...i cuvaj pisma do kraja zivota...to je divno secanje.

arsa said...

vaistinu je nevina i ona ostala te godine pored mene kilavog :)

nema je na fejsu. mora da je porasla, udala se, izrodila gomilu čeljadi i zgrazava se na sta ljudi stariji od cetvrt veka gube vreme :)

Anonymous said...

Slabo cita srpski, ali ovo je ok .

arsa said...

:)
Welcome and thanks!

Anonymous said...

Sorry for off topic, but 2012 is close, is this really matter?

Anonymous said...

thanks for post.This article translate for me, my friend Marko
greetings from Camp from Thailand