8.11.10

Dani opasnog surfovanja

Nisam zamišljao da ću ovako proći, ali kad malo razmislim i nije loše. Sedim dobar deo dana na kapiji, registrujem ko ulazi, ko izlazi, beležim svaku glupost i dižem rampu. Društvo mi pravi dečurlija i dokone komšije. Kad njih nema udaram po knjigama i zaključujem da mi po prvi put u životu prija pisana reč. Manje više, ladovina. Zajebano je samo noću, pa sam te smene uspeo da eskiviram dodatnim angažovanjima tokom dana. Ritam je ubitačan, ali barem spavam u krevetu kad je vreme za to. Pride, nosim utoku za pojasom nadomak centra grada i niko ne sme da se kači sa mnom :)

5.11.10

Skupljajući muda

Baš kao i Bogdan Zvonko, ja svog mrkova spremam poodavno. Doduše, krenuo bih galopom, a ne kasom i ne bih obilazio staze svog detinjstva, neg svoje starosti. Njemu je vreme srušilo salaš sa sve čardakom, đermom i debelim bagremovim ladom. Mene vreme ne ferma ni pet posto. Ne otima mi, već samo ispred nosa maše istim tamburašima, fijakerima, šabloniranim snašama i ružičastim salašima. Konja jedino ima na pretek i to ponajviše tih nervoznih, što jure ko muve bez glave...

19.10.10

Tursko groblje

Godinama mi se vrzmalo po glavi kako će izgledati naš susret posle svega. Kad kažem "svega" mislim na vreme i lepe uspomena posoljene jadom koji sam proživeo nakon što me je ostavila, a pogotovo zbog načina kako je to učinila. He he, naslućujete da mi je ego bio sjeban. Dakako! Neću zalaziti u detalje, nebitni su. Svako ima svoje opravdanje pred sobom za svoje postupke i očigledno nerazumevanje za tuđe. Prošao sam kroz bezbroj faza griže savesti, krivljenja sebe, besa, razočarenja, izgubljenosti, lutanja, ravnodušnosti... pa u krug. Naravno, ništa nije pomoglo tako dobro kao nova ljubav. Dobro, i one gomile cicki na koje sam naletao usput :) Sve u svemu, ništa naročito kad posmatram sada sa ove tačke svog evolutivnog razvoja, ali ružno završena studentska ljubav će me pretpostavljam uvek malo proganjati.

Učitelj

Par puta sam kritikovan da vodam ove ankete, a uopšte ih ne analiziram ili komentarišem posle. Tja...  da samo to ne radim u poslednje vreme bilo bi dobro.

Jedna mala mudrost oko koje smo se izjašnjavali pre par meseci beše oko one Sokratove; "znam da ništa ne znam". Malo mi je to godinama delovalo praznjikavo. Više kao nekakav izgovor nego li izjava skromnosti ili fascinacije prirodom/društvom, na šta god da je mislio.

11.10.10

Smoren smaram

clockwork orange Za mene prestaje svaka debata na temu ZA ili PROTIV gej parade kad pogledam ustav i vidim da im on garantuje pravo na tako nešto. Tačka.
Pun mi qrac žalbi kako je to odvratno, kako loše utiče na mlade, kako se provlači da je “normalno”, nehrišćanski, razara porodicu, rotira u grobu MIloša Obilića i drugare… More! Boli me patka. Organizuj tribinu na temu pa smaraj pristune, a ovi nek šetaju da ljudi vide kako nemaju rogove i repove.

7.10.10

HaosMajstor

Došao s posla, naždrao se i kontuzovan pratim neki film. Vrućina mi ne da da zaspim. Najednom neka dreka dopire iz hodnika. Kažem televizoru da ućuti i osluškujem neka kukumakanja. "Jao šta ću sad... Kuku...Lele". Procenjujem boju glasa, frekvenciju i učestalost S.O.S. vapaja, sa sve prstom na daljincu. Odlučujem ipak da pokažem kako nisam samo komšija sa spiska stanara. Navlačim siledžijku i izlazim u hodnik ne bih li video mogu li još nekom da pomognem da ućuti.

28.9.10

Kradljivci tišine

Po ceo dan slušam alarme, tu novu vrstu gradskih 'tica iz reda Aves Passeriformes. Pišti na sve strane. Taman prestane jedna melodija, kreće odmah druga, prepliće se sa trećom... Ne mogu ništa da radim, blenem u onaj monitor sa već kilavom motivacijom. Hor kreštavica svima se popeo na ganglije. Pauze ispunjavaju uzdasi i coktanja ljudi oko mene.

16.8.10

Guja menja kožu

Imam neki poseban odnos prema dragim odevnim predmetima. Obožavam da nosim ono što ni ne osećam da je na meni. Generalno volim osobe i stvari oko mene koje ne guše. Volim malo toga :) Uvek se setim svog ortaka koji čim dobije majicu poznatiju kao "T shirt", momentalno makazama otfikari oreol iste i tako dobije par santimetara pride za svoj vrat. Premda sam ovih dana više u fazonu "carevog novog odela", ipak ima stvari koje uvek vrlo rado mećem na sebe. Te stvari su uglavnom u odmaklom stadijumu raspadanja, isprane, rastegnute, trajno uflekane, pocepane, sjebane...

13.8.10

Petra

Dobili smo svi u preduzeće jutros eMail, kojim nas najviše rukovodstvo (top mindžament) obaveštava da ovih dana imamo goste! Dva dana imamo da se dovedemo u red, podšišamo, otfikarimo nokte, očetkamo zube, operemo i opeglamo reprezentativnu garderobu, zaboravimo bermude, na tri četvrt skupljene lone, kao i sandale landare, da sredimo radnu površ na kojoj mogu boraviti samo sredstva za rad, nabaviti kvalitetne opijate i pomoću njih zacementirati poslovni osmeh broj 327. Ima taman dovoljno vremena da se podsetimo i engleskim govornim. Moramo doći ranije no inače, popiti kafu i uvežbati DVDA pozu za svaki slučaj.

10.8.10

Šablonka

Sasvim uobičajan odlazak na posao, kao i svaki drugi u proteklih ko-još-broji-godina. Te jutarnje nepovezane misli, na putu do posla, je oduvek tumačio kao neki psihološki tunel kojim ulazi u svet kravata i napušta na kratko svoj mali svet odlazeći u lov. Ponekad mu se čini da je tih nekoliko minuta nalik poslednjem pogledu na stvaran svet oko sebe tog dana, baš kao nekad venecijanskim zatvorenicima na Mostu uzdaha dok su odlazili u lance. Glavi je u tih par stotina koraka dozvoljeno, tako reći, baš sve. U kombinaciji sa redovnom pospanošću, sve doživljeno na tom putu ima izvesnu dozu magije. Povratak s posla nije uzimao za ozbiljno. Pamet je tada već uveliko isprana.

26.7.10

Izvinjenje

... što me nema pa nema.

Imam milion opravdanja, ali nijedno mi se ne čini dovoljno dobrim.
Najčešće se vraćam na ono gde mi se smučila tastatura usled abnormalno mnogo provedenog vremena za istom. Drndam na poslu, drndam tezgareći kad dođem kući, a i tokom celog vikenda.
Muka mi je više od nemanja slobodnog vremena.

24.6.10

Der Tod des Pero Radakovic

Desetog Jula 1962. godine, u gradu Santjago (Čile), na stadionu Nacional pred 63.324 gledalaca Jugoslavija u četvrfinalu Svetskog fudbalskog prvenstva igra prtiv SR Nemačke. Našu ekipu čine sledeći igrači: Milutin Šoškić (Par) 33, Vladimir Durković (Czv) 37, Fahrudin Jusufi (Par) 33, Petar Radaković (Rij) 12, Vladimir Marković (Dzg) 11, Vladimir Popović (Czv) 7, Vladimir Kovačević (Par) 5, Dragoslav Šekularac (Czv) 33, Dražen Jerković (Dzg) 13, Milan Galić (Par) 32, Josip Skoblar (Ofk) 5. Protivnički tim: Fahrian, Nowak, Schnellinger, Schulz, Erhardt, Giesemann, Brülls, Haller, Seeler, Szymaniak, Schäfer.


11.6.10

Lepo zlo



Jovana je lepa mlada žena koja živi sa mužem usamljeno, u pustoši kamenjara. Put koji prolazi pokraj njihove kuće dovodi im ljude različitih sudbina, koje se u Jovani talože razarajući njenu predstavu o sopstvenom životu kao mirnom, idiličnom toku. Bez njene volje ona je uvučena u zlo drugih koje raste do zla u njoj samoj. Boreći se protiv tog prodiranja, ona sukob sa spoljnim svetom pretvara u sukob sa mužem, a oružje pobune postaje joj samo zlo.

10.6.10

Par Gocinih pesama

MUDA NAMAZANA DŽEMOM

Gola bauljam podom
kupeći parice
iz tvojih prevrnutih
džepova.

Bezazlena, nameštam bedra,
ražarujem svoju žudnju.
Mucaš: Umiri se..
O..ke..an.. so...li
is..ti..če...
Ti se ne vraćaj
u dečaštvo.
Neću dna kožica.

Ja pripadam svima.
Imaš li ti prava
da uzimaš
nudeći muda
namazana džemom!

6.6.10

Nepravda


Čekam Đovanija, još se vratio nije
Čekam Ivana da isfura iz depresije
Čekam da počne operska sezona
Pa da jurim Kitanovskog opet bez pardona
Čekam da mali Džoni poraste
Da ga moji poroci prerano ne upropaste.
Seks mi treba, seks je moja hrana
Ležim u krevetu kao bomba tempirana.
Sad ću nekom bez veze da izmuzem jaja
A on će jadan misliti da je glavni baja
A ovi, što pri čistoj svesti sam ih birala
Doći će kad ja već budem eksplodirala.

Nela Šukara (1963 - 2010)

Domaći rad

05.06.1985. Jedan nemio dan
Jednog dana kad smo se vraćali od tetke iznenada udarila su nas kola. Naš auto je bio oštećen. Točak je bio jako iskrivljen. Zatim je došla milicija i odvela onog čoveka što je bio pijan. Posle smo se teško vratilli kući. Mama i sestra su se udarile o sedište. Na sreću nije bilo povređenih. Taj dan pamtim jer sam prvi put doživeo tu saobraćajnu nezgodu.

5.6.10

Dnevnik za vreme školskog raspusta

28.06.1986. Subota
Rano ujutro pošao sam sa porodicom u selo. Putem do sela mojoj sestri i meni roditelji su govorili u kojima smo gradovima i koju smo reku upravo prešli. Prošli smo pored šuma i planina. Tako smo nakon dugog putovanja stigli u selo. Deda i baba su se obradovali kad su nas videli. To popodne smo razgovarali sa babom i dedom pa smo raspremili kofere i ramo legli.

8.4.10

Patent #001

Gledajući reklamu za novo "revolucionarno" sredstvo kojim se dezinfikuju i osvežavaju ve ce školjke, pade mi na pamet kako bi se slična tehnologija još mogla iskoristiti. Naime, reč je onim diskovima gela koji se prilepe na unutrašnost šolje i pri svakom protoku vode malko razgrađuju i šire svoje blagodeti.

6.4.10

Slatki kanjon

Neretko se dešava svima da nam sevne bulja kada se sagnemo ili čučnemo. Kolenca zadrže pantalone i eto radosti za slučajne prolaznike. Ne retko, već stalno, uživam u tom prizoru :) Ne treba da priznajem koliki sam manijak, ali ima li šta slađe od neočekivane golotinje!? Ima li šta luđe od pokvarene mašte koja se provlači kroz taj procep i završava "samo ja znam" gde?

29.3.10

Plagijati


Nije me hteo san pre par veceri i po pravilu me uspava besomucno krstarenje po svim onim krsh programima koje kablovska televizija nudi. Nako par minuta  nalećem na Sex Shop Kanal koji uz sinhronizaciju prenosi jedna domaća televizija. Sjajno!

26.3.10

Gasi ga

Subota 27. mart 2010 U subotu, 27.marta 2010. godine u 20:30 časova, ljudi širom sveta će isključiti svetla na jedan sat da bi pokazali kako radeći zajedno možemo napraviti pomak u borbi protiv klimatskih promena. Učešće u akciji u 2010. godini do sada je potvrdilo više od 4.200 gradova u 121 državi.

13.3.10

Za ljubav treba imat dusu

Krmeljiva pogleda, kroz razdrndane venecijanere, radujem se još jednom gradsksom kolapsu. Četkica za zube, ladna voda, pantalone, džemper, jakna, cokule, metlica za sneg, ventilacija na max, gas... Carpe diem!

Sneg koji je padao celu noć probudio je dete u skoro svakom vozaču na drumu i on/ona umesto da vozi, blene u nebo, zeva sa strane obasipajući svojim sećanjima snegom pokrivene padine. Kako li je samo bilo divno tokom tih bezbrižnih dana kada su slaninom podmazane sanke obarale zvučni zid sa već 20ak km/h. Nostalgijom mentalno ne masturbiraju samo pojedinci/ke, već sve prerasta u jednu opštu orgiju svih učesnika u saobraćaju. Kolektivno se obara sporinski rekord predgrađa. Do ručka svi stižemo gde smo naumili.

11.3.10

Pljusak

Prethodnog leta sam tragično izgubio jednog od najboljih prijatelja. Ogroman šok koji me je čak do skora sprečavao da razmišljam o tome.

Nikako se ne mirim sa činjenicom da ga više nema, da me neće više nasmejati, podeliti sa mnom neku svoju radost, pametno posavetovati o bilo čemu što me tišti. Nema više prilika ni da uzvratim na isti način.  Nikada više nećemo preterati i naručiti ko zna koji po redu dupli Gorki u lokalnoj birtiji gde smo uz šarene folozofije bežali od svakodnevnice.

Neprikladno

Žurba. Imam pola sata da otrčim do tržnog centra i natrag. Oblačim džemper preko majice i navlačim farmerke na brzinu. Uspevam da zakopčam dugme, verovatno iz razloga što još nisam ždrao. Obuvam cipele za temperature ispod nule, uzimam darkersku jašu tomić i oblačim je dok izlećem iz gajbe. Bacam pogled na ogledalo i zadovoljan izgledom namignem sebi u prolazu. Da imam vremena zastao bih i kresnuo samoga sebe, ali kasnim!

Na izlazu iz zgrade zastajem i vraćam se po novčanik. Klasika...

4.3.10

33

Pre neki dan sam ravno ovoliko godina na planeti Zemlja. Treći kamen od Sunca, da.
Lepa brojka za oko. Da li je ponosni kolekcionar godina poceo da bode necije oko ili je i dalje neodoljiv, odlucice kao i uvek: ogledalo :)

16.2.10

Naplata

Pre mozda godinu dana sam na svoju licnu CILF* listu dodao izvesnu Anne Hathaway. Crna mrsavica sa divnim pogledom i usnama. Lista se za divno cudo ne prosiruje kako vreme tece. Uvek je otprilike iste velicine i kako sam primetio nove kandidatkinje samo izguravaju stare. Poslednjih godina promene i nisu toliko ucestale, tako da se poprilicno provedem u glavi sa aktivnim clanicama privatnog kluba, te mi smene i ne padaju tesko.

9.2.10

Rezervna kopija mozga

details_backup-my-brain-1.0Kada me je fakultetska ljubav ostavljala jedna od zamerki sa liste je bila i ta da se zajebavam i pritom joj šaljem slike riba koje mi pomažu u tome! Ta knjiga žalbi i nije bila poveća. Koliko se sećam “top five” hitove su činile razne modifikacije mojih osobina poput usporenosti, nepokazivanje želje za ponovnim ujedinjenjem i čekanje. Sve vezano za mene ju je podsećalo na čekanje.

8.2.10

Reklamacija

Potrčao sam danas po prvi put nakon 3-4 godine. Ajme meni... Dušu sam ispustio. Pluća su mi se cepala, a pljuvačka prelivala i niz bradu tekla.
Košarka, stara ljubav. Jedini kontakt sport koji mogu upražnjavati. Nazovi to kako hoćeš, ali volim kad je dušmanin u svom taboru. Uživam samo dok ga preko mreže gledam gde smrdi i prdi, da me sjebe neumorno se trudi.

Nije se desilo

Nedeljno poslepodne, dan se poprilično umorio. Kolektivna depresija je zahhvatila ceo kraj, jer sutra počinje radna nedelja. Toliko sam umoran da imam osećaj da sam i dalje na poslu. Tražeći neku glupost ispod sudopere, otkrio sam štek od desetak vinskih flaša. Sakrio sam ih od samoga sebe za crne dane. Možda je to baš ovo što proživljavam danas. Sedim na podu, naslonjen o klimavu policu sa knjigama, lagano ispijam istarsko belo. Na TV-u se vrte neki spotovi koji su i sami sebi postali dosadni.

10.1.10

Poslednji krug u Banjizi

Ima jedno uključenje na onaj put što se spušta sa Banjice dole za Rakovicu, odmah posle zgrada poznatijih kao "pet idiota". Uključiti se iz te ulice koja dolazi iz pravca obližnjeg tržnog centra na ovaj put je do skora bila prava umetnost. Zuje kola i autobusi u te tri trake sa obe strane, kao sumanuti. Zajebana saobraćajnica sa učesnicima koje generalno stoli bojko da neko sa strane takođe želi poterati svoju ljutu  mašinu tom lokalnom Monza trkačkom stazom. Sa nadom da ne bude poslednja...

Nekom je izgleda dokurčilo, urgirao i eto nama semafora. Ura! Obradovah se, moram priznati. Ura, ura, ura. Ne bi me iznenadilo da je, na žalost, neko izginuo pokušavajući da realizuje akrobatski poduhvat uključenja, pa su saobraćajni inženjeri domaći, kakvih nema na planeti celoj, zajedno sa upravnicima grada, takođe nezamenljivim, shvatili da nije lepo po njihov rejting da se groblja šire brže od očekivanog.

Međutim, da li je problem zaista rešen? Juče odlučih da se tim putem vratim svojoj kućici, da ga više ne izbegavam. Stajem na semafor, peti sam, možda šesti po redu. Čekam... Prođe minut. Čekamo... Prođe još dva minuta. Iza mene pristiglo cirka desetak vozila. Čekaju i oni... Neki odustaju ispred, neki iza mene. Bliži sam semaforu, ali ono crveno se dere na sav glas. Treća pesma na radiju se završava. Mnogo je vremena prošlo u tom redu, ne mogu da kažem koliko tačno, ali znam da me u gradu ni najgori semafori nisu toliko smorili.

Najednom, lik izlazi iz auta ispred mene i otrčava do raskrsnice. Budala? Na pešačkom prelazu preko te prometne ulice je postavljen semafor sa onim dugmetom za pešake kojom prijavljuju despotskoj elektronskoj napravi svoje prisutstvo. Obično se gazda smiluje, promeni boju i nejaki cipelić može da pređe ulicu. Smilovao se i ovaj put. Skapirah šta je uradio. Budala je moj heroj! Kako je izdrukao par puta dugme, lik se trkom, sa osmehom na licu, vraća u svoj auto, naš semafor pozelene i naša tri - četiri automobila prođoše ovaj nivo igrice. Igrači iza nas ako su iskusni uradiće isto. Ako nisu, eto doktorima novih pacijenata sa sjebanim krvnim pritiskom. Saradnja dva esnafa, na prvi pogled nevidljiva...

Šta sam naučio? Ovde loše stvari imaju neograničen rok trajanja. Ako i istekne nekim čudom, samo se prepakuju u šareniju ambalažu i eto novih, tj. starih konzumenata.

Moja lista izbegavanja nije izgubila stavku.
Da li će ikad, pitam se, pitam...

5.1.10

Zabagovan

Sedim i rastežem mozak problemom sa programom koji sam pisao letos. Negde se sakrila greška koja se pojavljuje pri veoma retkim i specifičnim slučajevima. Jednom u par meseci, iz nepoznatih razloga narudžbina iz bilo koje zemlje sveta završi na pogrešnom mestu. Evropa, Azija, Južna Amerika, Bliski istok, Australija… Bez ikakvog pravila, sve kombinacije su moguće.

Gledam petlje, instanciranje objekata, niti, validacije, notifikacije… Ništa. Rupa bez dna. Nakon četiri sata nepomeranja iz stolice, odlučujem da malo raščistim misli. Leđa odvaljuju i dupe utrnulo. Ustajem, uzimam telefon i krećem ka klonji. To mi je soba izolator. Spustim poklopac na šolji i zavalim se u stranu ka radijatoru. Pustim vodu na lavabou da lagano teče, zatvorim oči i osluškujem svoje disanje.

Nemam osećaj koliko je vremena prošlo, iz sna me trgne nečije cimanje kvake u hitrom pokušaju da uđe. Frka. Bacim pogled na sat da vidim koliko sam već odsutan, ali mi ništa ne znači, jer nisam zapamtio kad sam ušao. Ustajem, umivam se i krećem napolje.

Kako sam zatvorio vrata iza sebe primetim da je osvetljenje malo drugačije od malo pre. Mahinalno odlazim do dnevne sobe, onako ošamućen od topline radijatora snimim ribu u ćošku troseda. Sedam kraj nje, zavučem se pod ćebe, promumlam joj da se pomeri malo u stranu. Uvalim glavu u procep naslona i dignem noge na tabure. Prebacim kanal i skapiram da nešto nije u redu. Svi kanali su na kineskom. Drndam onaj daljinski, ali ne pomaže. Devojka očigledno iziritirana mojim DJ miksovanjem svih kanala u roku od minuta, promumla nešto nerazumjlivo sa negodovanjem. Takođe na kineskom.

Ne osvrćem se. Šaram samo očima kao sumanut na sve strane. Gde sam ja ovo? Sve što je oko mene mi je nepoznato. Čuka mi lupa ubrzano, počinjem da dišem sve dublje, ali ne okrećem glavu. Ne želim suvišnu pažnju. Buljim u onaj logo u ćošku ekrana i nemo sedim. Osećam samo kako se mala meškolji i zavlači svoja hladna stopala pod moju toplu guzicu. Opet izgovoara nešto kroz polu san, ali sada dosta umiljato. Skroz me smirio ovaj put taj glasić iako nemam pojma šta je izgovorila. Prethodni nalet adrenalina počinje da me uspavljuje.

Očigledno sam i sam postao žrtva baga svog programa. Idealna prilika da provalim kako dolazi do greške i šta se dešava sa misteriozno nestalim narudžbama. Poslat sam čak u zemlju sa kojom ne poslujemo. Zaista čudno. Osmatram okolinu i pamtim svaki detalj.

Ponovo tišina, samo neki lik na TV-u melje kao navijen. Upijam svaku reč i povezujem sa slikama u pozadini. Moram da naučim kineski pre nego što se Lusi pored mene probudi.

Zauvek moja u snovima

"Hoćemo opravdanje! Zašto ne ostavljate pisma. Znamo da imate samo prva tri časa, ali nije vam fazon. Napišite bar nešto ili to kada možemo da se vidimo. Sandra, Iva i Mira"

Moja je bila Mira. Sedela je na mom mestu, predposlednja klupa u redu do prozora. Jedoga dana je nažvrljala pisamce i ostavila ga u klupi. Učinile su to još i dve njene drugarice, koje su sedele na mestima gde i dva ortaka iz odeljenja i tako smo svi počeli da se dopisujemo. Svako sa svojom dvojnicom.

Kad nas je već igra slučaja spojila tom klupom, zašto ne bismo iskoristili priliku i ponešto saznali o svojoj kopiji, tj. originalu? Dvoje ljudi, iz različitog kraja, različitog detinjstva i prethodne škole, prijatelja, iskustava, deli školsku klupu u različitim smenama. Dva različita života se odvijaju na istom mestu! Jedan prepodne, drugoi popodne. Da li je ipak sve toliko različito? Zavrti mi se u glavi kad krenem da nagađam ko je sve tu već bio ili će biti, šta je radio, čime se bavio i šta ga tek sve čeka. Naravno, o svemu tome sam razmišljao dosta kasnije. Da budem iskren, tek malo pre. Tih dana sam samo uživao. Nije ni to lako, priznaćete.

Pisma koja smo razmenjivali su bila tipično tinejdžerska. Peckanja na sve strane, prozivke, provere reakcija, nevešta opipavanja terena. Jednom rečju upoznavanje. Tu su redovni izveštaji o školskim dešavanjima, zasluženim i nezasluženim kečevima, pismenim i kontrolnim zadacima i ostalim glupostima. Na kašičicu smo odavali detalje iz svojih života, svoja razmišljanja, želje i očekivanja. Mnogo joj se svidelo što sviram gitaru i nadala se da ću je uskoro naučiti. Meni već porno scene pred očima. Prepričavala mi je svoje dane i navike. Opisivala mi je sebe kako bih je prepoznao kad se budemo uskoro videli. Došli smo vrlo brzo do planiranja susreta. Poslala mi je i svoju sliku. Mmm... Smeđa kosa, zelenkaste oči, mali prćast nos... Uvek u starkama i bordo jakni, kako kaže. Znao sam joj ime i prezime kao i prvih pet cifara telefona. Za ostala dva sam trebao da se potrudim ili prosto izvrtim tih stotinak brojeva dok ne ubodem pravi.

Bio je tu i simaptičan momenat kada me je dočekalo pocepano pismo. Ljubomorni Miša navodno nije mogao da se iskontroliše :) Naravno, nema trenutno dečka i ne izlazi. Da li sam uopšte i mogao pomisliti da
će odgovor biti drugačiji. Od malena vas sve uče da pričate ono što želimo čuti. Tip muškarca koji traži ima lep oblik očiju, šta god to značilo, dok je boja nebitna. Mora biti lepo građen, srednje visine, elegantan i da ne bude klempav. Mada, po njenim rečima, to nekad zna i da bude simpatično. Ostavljen manevarski prostor u slučaju da mi uši štrče. Ja sam se takođe izjašnjavao po ovom pitanju, ne sumnjam. Ne sećam se svoje žvake, ali sudeći da mi je ceo zid tih dana bio oblepljen Džulijom Roberts, nije teško pretpostaviti koji sam profil poželeo. Ni dan danas nisam načisto šta me je privlačilo kod te glumice. Osmeh ili zanat kojim se bavila u svom najpoznatijem filmu.

Svako pismo je bilo ukrašeno sa po nekim stihom, aforizmom, zezalicom. Uglavnom romantične i ljubavničke zezalice, od kojih mi je najdraža ostala u sećanju: Golub voli golubicu kad na grani guče, dečak voli devojčicu kad se gola svuče. Tako mnogo rečeno u ovih nekoliko reči :) Svako pismo je završavala sa potpisom Zauvek tvoja u snovima :)

Jedan dan smo napokon uspeli da se vidimo. Nakon par nedelja dopisivanja. Pojavila se iznenada i preko nekoga me je pozvala da izađem u hodnik. Sećam se da sam se skamenio, smejuljio i klimao glavom kao neki bolid. Bila mi je skroz neobična, nestvarna. Ne znam šta mi bi. Uplaših se kao grlica... Imao sam fotku, ali je ipak i dalje nisam tako zamišljao. Skroz sam izgradio njen lik u svojoj glavi i nisam mogao da se pomirim da se ne slaže sa originalom. Nisam bio razočaran, ali sam ipak instinktivno podigao gard. Složili smo se da sve ovo ne shvatamo ozbiljno i da ćemo nastaviti gde smo stali. Žurila je negde i sigurno nas spasla još koje izjave koja bi nas proganjala u danima sledećim.

Mene je zaista držala pod utiskom cela situacija. Dugo, dugo. Pisma čuvam preko petnaest godina kao da želim nekome da dokažem da je nisam zaboravio. Taj neko sam verovatno ja sam, kad malo razmislim. Možda čuvam da me opominje kako nešto traženo može uvek biti ispred nosa. Iz tog predmeta bih imao večitog keca.

To je bio poslednji put da sam je video.
Nismo razmenili više ni jedno pisamce...

3.1.10

Klupa

Stara školska klupa, poluraspadnuta, poprilično izrezbarena i ižvrljana. Radna ploča kao da se svakoga dana po malo odvaja od metalne konstrukcije i neprimetno pokušava da pobegne još jednoj generaciji gimnazijalaca, koja se u suštini ni malo ne razlikuje od prethodne. Da li će napokon ove godine ispuniti svoj plan i vinuti se na sva ona mesta o kojima neprestano samo sluša tokom godine. Da li će i ona nekad biti deo tih događaja koje klinci otimaju od života i potom ih šapatom za vreme časa prepričavaju. Dokle će više tokom malih i velikih odmora samo gledati ta lica ozarena nečim njoj tako daleko. Dokle će je više proganjati svi ti spoljni mirisi koji počinju da joj se mešaju i postaju konfuzni. Dokle će lepe stvari da se dešavaju samo drugima.

Ipak, onako čvrsto prikovana za hladnu osnovu i sa tako puno živopisnih detalja u sebi koje godina prikuplja o spoljnom svetu, vreme tabli samo prolazi i počinje da izgleda dosta starije no što jeste. Ubija je to čekanje. Ne i pomenutu hladnu gvožđuriju. Njoj trenutno stanje prija. Iskopana iz ko zna koje rupe, mlevena, topljena, vajana i varena. Ona je uspela za svoje pojmove i ne želi da reskira. Ćuti gdi si, ni za gdi si nisi je njen moto. Međutim s tablom je drugačije. Njoj su glavu napunile svakojake priče. Ona ne razume gomilu ispod sebe. Ne želi da se pomiri sa tim da su ta četiri zida sve što će gledati zauvek. Ubija je trud da bude što klimavija, što istrošenija i starija, ne bi li je jednog dana zamenili nekom novijom. Samo da izdrži da se okovi, kojima je vezana bez svog pristnka, dovoljno rasklimaju. Svojom krivicom, bez griže savesti, biće proglašena nepoželjnom. A onda, put pod noge... Ceo svet će biti njen.

Na žalost jedina sudbina koja je čeka jeste mračan školski podrum. Gomila uredno poslaganih, izakanih i umornih stolova koji u toj vlažnoj tišini samo osluškuju škripanje svojih mlađih drugara u učionicama iznad. Šta bi sve dale da se vrate u to stanje zablude i večitog iščekivanja. Baš kao i dečurlija koja su nekad gurala i drndala te iste klupe. Sada i njima sigurno odzvanja ta buka u glavi, koju za razliku od nekada ovaj put svi čuju. Blago onome ko i ne razume tu škripu.