21.12.09

Peške do besmisla

Sedim na slavi. Familija Ljupkina, smešim se i ćutim.
Hvalim kiso kupus i tamo neke kulinarske eksperimente.
Udaram po alkoholu, ubijam sive ćelije da mi ne bi svašta padalo na pamet. Nisam pričljiv, svezan jezik neupućene asocira na mudrost, ali ja u većini slučajeva i nemam šta reći. Pa onda tako neuvežban čim zinem nešto lupim. Sa druge strane ne smem preterivati sa pićem, jer mi se ne komunicira sa žandarima. Ljut sam na njih još od... davnina.
Tašta preokupirana sitnom decom da bi svo vreme posvetila mom držanju.
Doduše, imam ve- pristojnu karijeru pojavljivanja po svečanostima raznih čvorova porodičnog stabla, tako da sam zaslužio koji minut samostalnih aktivnosti.

22_podborka_35
Negde pred kraj vraćamo se za sto s kojeg smo nakon klope pobegli, čim je počela sa obradom ta dražesna tema: politika. Ovaj put naizgled bezopasna situacija, neobavezne priče, ni traga uzroku prešašnjeg egzodusa u dečiju sobu.
Počelo je sve od snega, nabijem ga... Kako su oni, stariji, ranije pešačili po svojim planinama po 20ak kilometara kao od šale, a današnje generacije bla, bla. Mi mladi bi danas pocrkali na selu i po planinskim vukojebinama bla bla.

Sedim i dalje, al’ sad udaram po koka koli. Detoksikacija organizma pre završnog čina upravljanja motornim vozilom. Zagrejani na času fizičkog vaspitanja odmah se bacamo na matematiku. Za koliko se može stići sa Tošinog bunara do Vidikovca, pri prosečnoj brzini pešacenja od 6km na čas. To je nekih 17 kilometara. Međutim računica nije toliko prosta, ima tu niz faktora, ali i prešašnjeg iskustva koje sve pokvari pa nekima govori da može za 2 sata, a nekima 3+ sati. Rasprava žustra, ali i dalje bezopasna.

Kad ne lezi vraže, evo hrkljuš teme! Kao da su sačekali da sednem, pa još nekog da dođe do mene da neme laganog i neprimetnog povlačenja. Da me jebeš kojim princpipom povezivanja gradiva sa matematike skočismo na istoriju i društvo. Iz konteksta je izvučena dražesna državica i trenutno stanje u istoj.

Sedim i slušam gluposti... Ne mogu da učestvujem. Neću. Trezan sam.
Samo sedim i slušam proseravanja... Sedim, a ustao bih i oterao sve u tri lepe.
Napokon, ne mogu više. Isprovociran bujicom idiotizama moram da kažem nešto. Neki novi idiotizam. Krećem zaista na veoma apstraktnom nivou, da ne kažem filozofskom. Pažljivo uz osmeh se ograničavam na hipoteze i ignorišem ovaj konkretni život, ali mi ne daju dušmani.
Upecao sam na teoriju robovskog položaja savremenog potrošača. Moja apstrakcija je otišla u kurac kada sam pokušao da im objasnim da su sami sebi dodelili ulogu robova i zapitao se šta ih sprečava da se vrate na planinu. Verovatno osećaj da sam prozvan tokom neke od prethodnih tema. Naravno, upakovao sam ne bi li se osećali nepoželjno na ovom kakvom takvom asfaltu. Dakle, izbor postoji, ali je tu i cena odabira, pa ti vagaj.

Onda omalovažavanje konačne slobode kretanja nakon toliko ponižavajućih godina sa vizama.
Šta će nam to, ne maže se na lebac. Grrrr... U njihovo doba se moglo putovati po celom svetu. E sad što je slabo ko iz tih generacija napustio atar svog “Pariza”, to je druga priča. Onaj najglasniji vidi privredna i društvena dostignuća  Titovog perioda kao najsvetliji period u istoriji ovog podnevlja. Pretpostavljam da računa period posle Hrista, jer onom pre nije lično prisustvovao. Ohrabruje ga čiča koji podcenjuje snalaženje mladih naraštaja u prirodi. Treći lik, koji se malo kasnije tek okuražio, očekuje novi srpski ustanak, čim se na proleće otope snegovi. Citira one maloumnike iz raznoraznih organizacija na ivici zabrane i pljuje na sve strane, doduše sa razlogom.
Ne upuštam se u rasprave generalno, ali kad imam tu osobinu da kad me neko iziritira krećem da mu protivrečim pa makar se i slagao sa njim. Dijagnoza nek ide meni na dušu. Ovde nije bilo teško naći zdravorazumske argumente, jedino što sam eventualno ugrozio svoj status zeta u najavi. Ne znam koji mi je moj ovo trebalo, ali znam da bih se osećao ljigavo da sam do kraja sedeo, ćutao i klimao glavom.
Sve u svemu uspeli smo samo dokazati izreku Prljavog Harija da je mišljenje kao guzica! Svako ga ima!

18.12.09

Jeza oko nas

Između dva svetska rata Kraljevina se žustro borila protiv širenja virusa komunizma. Kaznionice su bile pune političkih zatvorenika. Jos nije bila izmisljena vakcina te je izolacija bila jedino resenje. Besmisleno bajkovita monarhija, uz čiju nogu verno dahće religija, se počela osećati nesigurno. Nov način obuzdavanja stada je pretio starom, tradicionalnom. Dakle, konkurencija. Pojam koji i dan danas ima sotonsku notu u ovim krajevima. Dobro, ima i gorih od nas ako je nekom uteha.

Dani uoči početka Velikog rata. Oronula i hladna turska kasarna. Logoraši raspoređeni u četri sobe nazvane "slovenačka", "makedonska", "srpska" i "ženska". U toku pripreme za proslavu Prvog Maja. Internacionala na čelu repertoara koji se narednih decenija nije preterano menjao. Trešti kasarna od rodoljublja.

Izvesni Milan Apih iz Celja, kompozotor, učitelj muzičkog, novinar itd. pre par noći ispevava pomalo neobičnu pesmu. Tekst i melodija je sve oduševila. Izvedena međ' tim zidovima po prvi put odmah postaje legendarna. Ime joj je Bilećanka.


Milan se naravno početkom rata pridružuje partizanima i uspešno gradi vojnu karijeru. Nakon rata se baca na politiku i postaje mudo u okviru Komunističke partije. Već šezdesetih godina počinje da kritikuje režim. Osamdesetih postaje saradnik poznatih disidentskih novina, kao i organizator prvih masovnih demonstracija, pokrenutih u nekom komunističkom režimu. Povod je poznato "suđenja protiv četvorke" koji su malo ogovarali i kritikovali JNA. Pred kraj svog života Milanče postaje aktivan član nevladine rimo-katoličke organizacije Ob lipi sprave ("Around the Tree of Reconciliation"). Da ne prevodim... Organizacija je osnovana kako bi istraživala i objavila kriminalne radnje partije s kojom se dotični jebendisao pre, tokom, a i posle rata.


Prvo što mi pada na pamet su stihovi jednog savremenog autora, koji nadam se nece narušiti magiju pesme o kojoj ovde govorim: "...gdje sam bio, šta sam radio, kako sam se na sopstveni kurac nasadio"

Pozorišna trupa čiji sam član bio pre, oh, toliko godina, radila je jednu koprodukciju sa ekipom iz Nemačke. Apihova pesma je upotrebljenja u jednoj veoma upečatljivoj sceni. Neću sada o tome, čuvam za kasnije :) Reći ću samo da tema nije bila ratna, politička ili šta god slično. Tema je gest, a inspirisan jednom pričom iz sveta sporta. Pesmu neko, više se ne sećam ni ko, kreće da pevuši da bi mu se spontano priključili ostali. Sve kulminira žestokom melodijom koju naši šareno neškolovani glasovi dovode do veoma jezive atmosfere. Setite se da je pola ekipe sa nemačkog govornog područja što svemu daje novu dimenziju.

Predstavu smo par puta odigrali u Erlangenu i to jednu specijalno za naše zemljake koji su se tamo našli u svom pohodu trbuhom za kruhom. (Vežba grkljana: Izgovoriti poslednje reči prethodne rečenice tri puta što brže.) Neki od nas su imali problema da do kraja skapiraju šta mo to hteli da kažemo, a kamoli gledaoci. Međutim, vremenom sam skapirao pravu čar toga da svako u svemu vidi ono šta hoće. Zar to i nije poenta umetnosti? Znam samo da nikada neću zaboraviti suze u njihovim očima, pevušenje sa nama i izbezumljenost nakon predstave.

A sada, pesma:

Sred pusaka bajoneta, straze oko nas, tiho krece nasa ceta kroz bilecki kras.
Cuje se odjek koraka po kamenju hercegovskom; Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!
Daleko si zavicaju, mi prognani smo, prognase nas zbog zlocina sto te ljubimo.
Cuje se odjek koraka po kamenju hercegovskom; Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!
Osta majka bez svog sina zena bez druga Pusta osta kuca njina Gorka sudbina
Cuje se odjek koraka po kamenju Hercegovskom; Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!
Kroz progonstvo i trpljenje, kroz tamnice mrak Dolazi nam novi život, čujte mu korak.
Čuje se odjek koraka po kamenu hercegovskom Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!



Obavezno preslusati ovu obradu:

5.12.09

Covek iz Zemlje

Profesor John Oldman se pakuje svoje stvari i sprema se da za selidbu. Prijatelji, kolege sa fakulteta, se iznenada pojavljuju sa ciljem da mu prirede oprostajnu zurku. Tu su biolog, istoricarka religije, antropolog, istoricarka koja je usput i zaljubljena u njega, arheolog sa devojkom studentkinjom i kasnije malo psiholog...

Otvaraju zeleni Johnny Walker, 15 godina star, i krecu da ga propituju zasto ih napusta nakon deset godina uspesne karijere. John nakon upornog izbegavanja da odgovori na pitanje, odlucuje da odgovari svojim pitanjem "Sta bi bilo da je covek iz Gornjeg Paleolita preziveo do danasnjeg dana?". Pretpostavljajuci da radi na nekoj naucno fantasticnoj prici svi se ukljucuju u raspravu i iznose svoja misljenja iz ugla oblasti u kojoj su strucnjaci.

U zaru rasprave kako je tj. kako bi bilo, moguce da neko prezivi preko 14 000 godina, John otkriva da je u stvari on taj "pecinski covek" o kome raspravljaju. Ucionio je to kroz jedan obican komentar kako se osecao tokom plovidbe sa Kolombom. Zivot mu je konstanto putovanje, jer cim neko u okolini primeti da nije uopste ostario u poslednjih desetak godina, vreme mu je da ide dalje...


Ja sam na kraju filma zaplakao, a da zaista nije bilo nekih potresnih scena. Ne znam zasto. Nisam siguran da mogu da objasnim. Mozda zbog toga sto se nista posebno nije promenilo u tih 14 000 godina i sto za svog zivota necu iskusiti svoju viziju zivota na zemlji. Osecao sam neku vrstu olaksanja sto se opet susrecem sa slicnim nacinom razmisljanja koje se suprostavalja ustolicenim sablonima, ali i ocaja, jer je previse stvari  oko nas toliko daleko od zdravog razuma.

Oh kakva preporuka za gledanje :)
 imdb