30.11.09

Punoletna saga

Proslo je podne. Smisljam rutu kojom cu izgaziti danasnju pauzu.
Nema mnogo mirnih ulica u kraju kojima bih ispunio narednih pola sata, tako da se dani zesce kloniraju u poslednje vreme.
Kolege vec izasle, svako na svoju stranu, a ja se zaneo u svojim redovima koda.
Ulazim i ja u status "Napokon proradilo".
Taman da ustanem i krenem javalja mi se drugarka preko skajpa.

Ukinuli vize!
He...

Prezivljam onaj filmski zum kada sve okolo te vesti postaje zamagljeno, a ona sama mi se ubrzano priblizava.
Pita uz smajli kad cu onda do nje. Kao petarda odgovaram: sutra!
Tek je onda pitam odakle joj vest, da nije sala... Nije.

Neki cudan osecaj mi se mulja po grudima i temenu.
Cekam na to tolike godine, da ne kazem celu svoju mladost.
Nema euforije, nema ni zelje da podelim sa drugima.
Skacem od srece, ali samo u sebi.
Kao da sam skapirao fazon poslednji od svih pa me sad blam da se smejem.

Oci mi se pune suzama.
Listam fotografije koje sam odavno slikao u svojoj glavi i skroz zaboravio na njih.
Na njima se setam ulicama svih onih gradova koje sam oduvek zeleo da posetim, a i nisu toliko udaljeni.
Ljudi, trgovi, fontane, muzeji, koncerti... Pun album imam.

Brisem ono malo bala posvecenih navrsenom punoletstvu ovog Cekanja, grabim jashu i istrcavam na ulicu.
Bila je to jedna od najlepsih setnji u poslednje vreme.

18.11.09

Inostranstvo bez pasosa

Poziv krajem prosle nedelje. Poznat broj. Porodična firma u kraju kojoj odrzavam racunarski sistem od trenutno pet  racunara, s vremena na vreme pravim sitne programcice, instalacije, spasavam podatke i resavam kojekakve druge picvajze. Tezga kao takva jos iz studentskih dana. Danas je na repertoaru problem sa mejlovima. Oni poslati, nestali su... Predlozio sam par stvari koje bi mogli sami da odrade, ali u toku dana saznajem da nisu uspeli nista da povrate. Obecavam da cu se javiti ovih dana i licno doci da vidim havariju.


Zavrsi se nedelja, vikend prolazi, a meni ni na kraju pameti nije dogovor. Niko ne zove, samo cekaju. Ne znam zbog cega, ali kad sam veceras seo u auto i krenuo kuci pade mi na pamet sta sam obecao. Tijaoooo... Najavim se i obradujem ih svojom izjavom da cu malenkost svojeg dupeta dovuci u njihove odaje za nekih cirka pola sata.

Standardno srdacna dobrodoslica, par razmenjenih formalnosti te potom kratak izvestaj kako je doslo do misterioznog nestanka vrednih bajtova. Majstore moze kafa? Moze.

Otvorim OutlookExpress, vidim gde se cuvaju mejlovi, otvorim folder i snimim da pored trenutne baze poslatih poruka ima i jedna sa ekstenzijom "bak". To objasnjava deo iz pomenutog iyvestaja koji je glasio nesto poput: "Pojavilo se neko pitanje za arhiviranje poruka i ne znam sta se posle desilo...".  Prethodno premestim u programu poruke sa statusom poslate u privremeni folder. Ugasim program, obrisem aktivnu bazu poslatih poruka, preimenujem ekstenziju arhivirane baze iz "bak" u "dbx". Pokrenem program i eto... Preko sedam hiljada poslatih poruka je opet tu. Nije se dzabe aktiviralo arhiviranje, zar ne? Dodam jos par desetina iz malopre privremeno kreiranog  foldera i sve sredjeno.

Stize kafica, a posao zavrsen. Ispijam uzasno jaku nes kafu nakon koje mi se evo ne spava u dva nocu. Kao da u se uplasili da je stvar ozbiljna, pa da dok budem tu nocio ostanem sto vise budan. Caskamo uz neke slike koje mi pokazuje. Na slikama salaš sa životinjama, napravljen specijlano za decu kako bi se druzila sa domacim zivotinjama. Na sve strane zelenilo, naravno životinjice, seno... Negde u zemlji Germaniji. Ponosno mi pokazuje unuku koja se u pratnji ćerke pentra po kockastim balama sena.

Obradimo još par sitnih tema, taman za par gutljaja koliko mi je ostalo u šolji i pozdrav. Odlučno odbijam bilo kakav honorar, jer je u pitanju sitna glupost. Znam da njemu to znači i da mu je proteklih par dana rad bio otežan. Vidim da ću se iz tog razloga teško suprostaviti upornom insistiranju da prihvatim kintu. Kad na to dodam i da uvek neverovatno svi zrače dobrotom i pozitivnošću, a uz to su uvek više nego darežljivi po pitanju plaćanja, osećam da bi ih uvredio ako odbijem. Teško ribu u vodu navući. Krećem da se lomim. Pristajem na pola. Ne dolazi u obzir. Kolutam očima, nećkam se ko mlada. Ispaljujem čuveni osmeh broj 37: "Pa dobro, kako da vas odbijem". Zaradim ti ja tako istu svotu za koju sam tokom dana presedeo osam sati na poslu.

Para ima, pa nema, i sve tako u krug.
Medjutim, ovakvih momenata kada se osecam da u ovoj zemlji vredim nesto, sve redje.

9.11.09

Sam protiv sebe

Nešto sam prehlađen ovih dana. Htedoh da se vadim da nije u pitanju ovaj novi grip, ali mi onda pade na pamet da se i ne viđam nešto sa živim svetom, te opravdanja nemaju svrhu. Nekom se omakne da me zove na žur, ali posle par dana mi javi da je sve gistro otkazano zbog epidemije. Ko me jebe, nek crknem kad mi lepše da drkam tastaturu nego li svoje prijatelje. Ostaje mi jedino aktivna zabrinutost za kolege, ali s obzirom na to da ih ponekad posmatram i kao konkurenciju, a ne samo saborce, eto sistema za eliminisanje iste :)

Pregurao sam najsmorniji period oteklog grla i zapušenog nosa. Spadam u grupu ljudova koji vrlo rado koriste kapi za nos, jer me prosto izbezumi pomisao da noću ne mogu disati. Primetio sam da je ta prva noć korištenja bila carska po pitanju spavanja. Obeznanio sam se. Odmah sam se ponadao da možda postoje neke kapi koje se mogu koristiti tokom cele godine, jer imam taj problem sa disanjem već duže vreme. Započinjem pretragu.

Naime, slinci mi sline, da ne kažem sluz mi sluzi, konstantno. Da budem naučno precizan: Rinoreišem (Rhinorrhea, Rhinos = od nosa, -rrhea = pražnjenje ili curenje). Imajući u vidu da ovde zalazi fin svet, odgovarajućom metaforom ću objasniti situaciju. Nešto nalik opisivanju karanja preko praška i tučka. Kao što rekoh, trenutno se magma u mojim sinusima, pri dodiru sa spoljnim svetom pri vrhu otvora nosne duplje, pretvara u lavu koju lagano odstranjujem maramicom, rukavom ili dlanom. Neretke su situacije i apstraktnog oslikavanja lavaboa i pomalo zidnih pločica, ali pošto je umetničko delo kratkog veka, ne bih mu posvećivao više pažnje. Dalja sudbina nosnog ejakulata, u svim scenarijima, nam nije zanimljiva za proučavanje. Međutim, kada su seizmička dešavanja u granicama normale i nema učestalih erupcija, magma se mnogo brže stvrdnjava i kreira lavirint busija u dubinama poslednjeg organa respiratornog sistema. Tendencija gomilanja je nezaustavljiva, ali spas dolazi u vidu istraživačkog duha pokrenutog kod nestasnog palca i kompanjona mu kažiprsta. Sudbina ejakulata, sada u drugačijem agregatnom stanju, nas se takođe ne tiče, dok Ljupku dovodi do ludila i do nestabilno transcedentalnog stanja kada u mojoj, tj. svojoj, okolini naleti na isti. Ne ostavljam ih ja iz lenjosti tu i tamo, vec iz cisto prakticnih razloga. Samo su tu privremeno dok ne ocvrsnu i budu spremni za finalni transport do večnog  lovišta.


Ne znam da li je trip ili moja teorija ima naučnu težinu, ali imam utisak da mi upravo prohodnost ovih puteva središnjeg dela lubanje određuju donekle karakter. Uski kanali, nađubreni pomenutom magmom, kasnije i lavom, postadoše vremenom plodno tlo za bogato rastinje koje priželjkuju ćosavi homosapijensi. Simbiotička mreža dlaka i slina, da budem otvoren, uveliko otežava protok kiseonika do njegovog finalnog odredišta. Vazduh ne silazi u dovoljnoj meri do pluća, krv se ne hrani dovoljno kiseonikom, celije ostaju gladne, te srce kuca umerenije, mozak radi sporije, telo sve umornije. Krajnji ishod cele zajebancije je što se meni često spava. Kažu blago meni, jer mi puls žešće nizak, živeću duže. Pa šta imam od toga kad veći deo prespavam?

Ozbiljan problem ili sam ja to umislio? Plašim se iskreno da izložim teoriju nekom doktoru, pa da mi se od blama jos vise stisnu tuneli. Disanje na usta nije opcija. Uleti muva, pogotovo ako se malčice zapostavi usna kigijena, a i grlo se brzo suši. Čisto da na početku eliminišem neke savete koje očekujem od stručne javnosti koja zalazi ovde.

Fenomen koji prati pizdenje nosa u bolesnim danima jeste taj neobični piskavi zvuk kojim nos peva i oglašava svoje nemilo stanje. Izvesna kombinacija stalaktita i stalagmita u svoj toj dinamici protoka vremena i fluida, sa neumorno očajničkim strujanjem vazduha međ istim, proizvodi visoke tonove koji su u stanju da probude i samog vlasnika tih prirodnih dobara, a kamoli njegove bližnje. Stalaktit je ocvrsla formacija koja visi s plafona, a stalagmit se uzdiže ka njemu. Dzek-pot je kada se spoje i za razliku od pecinskih uslova, ovde ne treba cekati par stotina hiljada godina na taj mmenat. Oh ne...

Vecina ljudi brze bolje prestaje sa disanjem i gasi muziku bez obzira da li je na snazi tisina kucnog reda ili ne. Ja pustam notu da se cuje, cak sta vise s odusevljenjem delim svoj talenat sa drugima. Topim se ukoliko proizvodim vise tonova, te ponosno nastavljam da emitujem novonastali akord. Ne toliko da bih pokupio koje coktanje ili smeh, vec kao dokaz da se ne predajem i da cu kraj svih tih nedaca koje su me zadesila sa uskokanalnim nasledstvom, ja i dalje prkostiti zelji svog tela de me ugusi.