22.10.09

Dok stranac upravlja mnome




Sit sam filmova gde se veličaju loši momci. Takođe i komentara da to traži publika. Zanimljiva životna priča ili ne, muka mi više da ih gledam kao heroje. Dolazim u situaciju da im se divim kako su zajebali sistem, oteli, ubili, izjebali i sada lade muda u nekoj vili sa porno pogledom. Da ne pričam o sisatim sojkama koje menjaju sa mesečevim menama i češće. Tu me duša najviše boli...

Dovodio sam sebe u situaciju da kad biram sta cu gledati odmah eliminišem film bez par litara prolivene krvi, desetak slupanih automobila i isprobanog arsenala oružja omanjeg vojnog muzeja. Naravno, velika digresija, takvi su filmovi najčešće na TV-u, do skora bez upozorenja za godine. Doduše, to je samo preporuka za roditelje paničare kojih ima 0,001% u ovom ratničkom svetu. Od malena glavne igračke su mačevi, noževi, pištolji, puške, bombe i ostali qrci-palci za eliminaciju neprijatelja koji vreba iza svakog ćoška. Prekjuče Turci, juče Nemci, danas Ameri, a sutra će se već naći dušmanin adekvatan vremenu i prostoru. Pa dokle bre! Ceo svet je zapanjen odakle toliko nasilja, a od malih nogu svi se treniraju da budu ubice. Tu se malo igramo sa životinjskim nam instinktima održavanje vrste. Ispade da je lakše eliminisati konkurenciju nego li sebe umnožiti i sarađivati sa ostalima na boljitku!

Opšta frka, panika i javno (m)oralisanje kad malo dečije oko ugleda sisu, dupe, organ ili komunikaciju više njih. Razumeo bih da je razlog ovoj zaveri prema maloletnicima zaštita školskog sistema. Na primer, moglo bi se dovesti dete u zabunu pre gradiva kvantne fizike u višim razredima, jer knjiga uči da je jedan od osnovnih zakona fizike da dva čvrsta tela ne mogu zauzimati isti prostor u isto vreme. Ko god je gledao porniće naravno da zna kako je ovo ipak moguće :) Zašto buniti decu, jel da? Ali, ne verujem da je to razlog.
Neverovatno. Zahtevam od nadležnih na ovoj planeti da mi reknu zašto je jebanje štetnije od ubijanja!!!

Uh, kako čovek lako odluta od onoga što je želeo da kaže.

Gledao sam sinoć dobar film. Jodie Foster, radio voditeljka, biva brutalno pretučena u Central parku (NY) dok je sa svojim budućim mužem šetala psa. On je podlegao ranama, a ona se nakon kome od par nedelja budi i bori sa strahom od ljudi i okoline. Nasilje kojem je bia izložena ju je skroz promenilo i pretvorilo, kako ona kaže, u stranca koji koristi tvoje ruke, noge, glavu, telo... Tu povlačim paralelu sa laganim rastom svoje izopačenosti usled svakodnevnog terorisanja na sitno od strane spodoba koje bih trebao da zovem sugrađanima. Riba nabavlja utoku i igrom slučaja u par realnih situacija uspeva da ga iskoristi u samoodbrani. Čekajući da se odgovorni za smrt verenika i njenu patnju privedu pravdi, ona nesebično pomaže komšijama da se oslobode malko šljama s kojima dele grad. Slučajno upoznaje dobrog pandura koji ne može da se pomiri sa činjenicom da zakon štiti kriminalce. Putevi se ukrštaju, dok se meci trude da obore dokaz o gore pomenuta dva tela u prostoru i vremenu. Da ne pričam dalje i pokvarim zabavu...

Presedan ili šta? Hrabra produkcija, odlična gluma i poruka jeziva. Da li je ovo samo jedan u nizu laveža pro forme radi. Savest? Dokurčilo narodu i umetnicima. Ne iznenađuje me, na žalost, što film nije pokupio nikakavu nagradu pre par godina i što je Jodie samo nominovana par puta.

Od jezivog spaljivanja veštica došli smo do drugog ekstrema, tj. protekcije istih po principu "nevina dok se nikad ne dokaže suprotno". Pravda je slepa. Hm, za sve ono što se dešava oko nje ili se to odnosi da nema vaganja po babu i po stričevima, no svima isto. Mnogo je razočarenja na ovom  mom mikroprostoru da bih i dalje verovao u opciju broj dva. Sve nas tera da preuzmemo stvar u svoje ruke! Ispravljanjem krive Drine ja sam se iskrivio, inaćenjem bezobrazluku ja sam postao bezobrazan, ignorisanjem haosa preselio sam ga u sebe. Plaćam porez da bi se neko drugi osećao odvratno i jebavao sa devijacijama u moje ime, ali očigledno da bacam pare.

Stvar u svoje ruke. Počev od klinaca, javno se obavezujem da ću im svima, kad god mi se ukaže prilika, obezbediti hrpu pornografskog materijala. Meni ostaje da prelistavam isti materijal dok mozda ne odlepim skroz i nabavim igracku kao Jodie :)

21.10.09

Ja necu imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

Nervozna ruka, nimalo pažljivo, spušta gramofonsku iglu na ploču. Svako lutanje dijamanta pri ciljanju željenje brazde se prenosi na previše pojačane zvučnike. U tom nestrpljenju gotovo da se i ne čuje pucketanje arhivirane prašine. Četka se čuva za kad dođu gosti. Ispadaju prve note, cvili violina, sintisajzer uz talase... Glas, koji mi danas smešno i ubrzano zvuči, jos više zamračuje dnevnu sobu. Zašto li se tako zove ta prostorija, kada se uglavnom koristi uveče... Majka se kezi, a stari seda i zamišljeno gleda u jednu tačku. Trans prekida naglim dizanjem glave i pitanjem: "Jesam li ti puštao već ovu stvar?". Pogled mu šara po meni u zavisnosti od toga koliko je popio do tog trenutka. Ne više od stotinak puta, mislim se u sebi, ali sa željom da se završi na tome uzvraćam smeškom, podizanjem obrva i blagim klimanjem glave ka svakom zidu koji nas okružuje. Umetnički odgovor u kome svako vidi ono šta hoće.


Vremenom sam stekao autoritet da se samo povučem kada seansa započne. Ipak, neizbežno se svakako moralo dogoditi, reči pesme su mi već bile u glavi i ja sam uveliko preživljavao tuđu mladost na početku svoje. Zajeban je to osećaj kada te bije nostalgija za nečim što tek treba da doživiš.

Bila je to Arsenova pesma koju je Rade tako vešto govorio. Ne daj se Ines... Svideli su mi se mnogo pojedini detalji, opisi, nedorečene zgode. Svidela mi se i boja glasa kao i malo drugačiji izgovor nekih do tada običnih mi reči. Tri puta sam je do sada ja nekome kazivao, u tri meni tada osnovne sfere života. Seks, prijateljstvo i karijera. Baš i nisam nešto evoluirao od tinejdžerskih dana...

Vođen slanim bezumljem, na plaži sam pokušavao da zbarim neku fensi klinku ovim stihovima. Priča ima i malo morbidnu uvertiru u kojoj me par večeri pre toga ispaljuje njena sestra. Dan posle nemilog tražim blagoslov od nje da startujem joj mlađu sestru, jelte kad ona već neće. Cenim da je to jedan od većih bisera koje sam izveo u međupolnim odnosima. Nakon dobijenog zelenog svetla(!) eto mene s laktovima u pesku, gde uspevam jedino ostaviti utisak idiota uz potresnu činjenicu da se više od klinke oduševio ortak koji je načuo poslednji deo preformansa.

Događaj drugi je bio u cilju simboličnog završetka gimnazije, kada sam na maturskoj večeri pesmu posvetio drugarici iz odeljenja sa imenom iz samog naslova pesme. Uživao sam moram priznati u njenim osmesima i verujem da lepoj uspomeni dugujem takođe i odsustvu sad svoje seksualne motivacije. Ova konstatacija me sada dodatno čudi, jer sam spoznao sebe malo bolje u međuvremenu, a i sećam se da je ipak veoma slatko stvorenje bilo u pitanju. Tja, zamor, ko će ga znati... Ne družimo se više, tu i tamo se sretnemo, a voleo bih da znam na skali od jedan do deset koliki sam mentol postao tada u njenoj glavi :)

Treću sreću sam okušao na audiciji amaterskog pozorišta. Primljen jesam, davali su mi čak kasnije i glavne uloge, pokupio sam poneku nagradicu, ali i dan danas mislim da me nisu oterali tog dana iz čiste zajebancije, ne bi li se sprdali sa nekim tamo nedefinisanim klincem iz predgrađa, gospodskih manira i seljačkih obraza :)

Ma sva tri puta je meni bilo lepo, da se ne lažemo. Naglo sam prestao samo iz razloga što sam memoriju gazio novim stihovima. Čim se prisetim redova, čuvajte se.

Do sledeće recitacije...




NE DAJ SE, INES 

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
Drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima


Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines



Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
Tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba obješena u zraku kao naranča
Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I "Molim Vas ako me tko traži"


Ne daj se Ines


Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka naše mladosti
Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta



Ne daj se Ines


Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
Odlazeći da se počesljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice


Znam da će jos biti mladosti,
Ali ne više ovakve - u prosjeku 1977*
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
Kao sto već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo


Ne daj se Ines


* pesnicka sloboda

13.10.09

Prevara

Šta je veća prevara, mentalna ili fizička? Da li je mentalna uopšte i prevara ili to samo mašta radi svašta? Stvar dogovora koji se nikad ne postiže :)

Ja kresnem dve tri ribe dnevno u glavi. Na pauzi dok prošetam do pekare, pijace ili kafančeta, izjebem pola komšiluka. U glavi nažal... mislim naravno. Iz moje tačke gledišta to je sasvim normalno i ne može se svrstati u prevaru. Šta kaže Ljupka na to, kašće mi se samo budem li večeras opet spavao na kauču :)

Da li je muškarcima potreban povod za tako nešto? Jok bre, samo prilika. Sa druge strane mislim da žene tim činom šalju neku smislenu poruku, pa tako dok je čitalac ne pročita poruku ona se lepo provodi :)

Kažu da se ribe samo isključe. Nema priče, nema seksa. Dok nas jadničke grize savest i počnemo da poklanjamo više pažnje. Varao sam, nije da nisam. One koje mi nisu značile malo više, ali i one koje su mi značile. Šta sam postigao? Ama baš ništa. Sam čin, svest da to radim mi nikad nije bila na umu. Nema govora da sam to radio po principu L'art pour l'art. Bio sam navučen na možda najveći seksualni fetiš na koji malo ko obraća pažnju, a to je početak. Upoznavanje sa drugim bićem, mentalno i fizički. Ti moji počeci su uglavnom to i ostajali. Ni traga razradi, a kamoli kraju dramske radnje. Čim skazaljka padne ispod stotke to više nije to.

Prokletstvo ili ne? Pitam se da li je ta potreba za širenjem svog semena iznikla iz čistog životinjskog nagona ka održanju vrste ili ima nečeg socijalnog u svemu tome. Možda još samo jedan odbrambemni mehanizam savremenog čoveka? Hm, savremenog... Sudeći po pećinama, papirusima, grobnicama, knjigama i slikama, poslednjih par hiljada godina kroz sve epohe su se ljudi razvratno dovatavali bez izuzetaka. Danas je to jedino mnogo lakše. Ekonomsko blagostanje i egzistencijalna stabilnost dostignuta u prethodnom veku nam je uveliko približila genitalije suprotnog pola. Dobro, željenog pola, da ne bude diskriminacije. Taj životinjski momenat je po meni odavno smenjen zadovoljstvom. Rupom bez dna...

Zašto se još švrlja? Znatiželja, monotonija, nedostatak traženog ili očekivanog, potraga za tim istim očekivanim, savršenim, bežanje od sebe i koje kakvih čuda...
Gotovo redovno devojku koja mi se sviđa zamišljam zatvorenih očiju, blago razdvojenih usana, lagano uzdignutog nosića, kosom koja joj prekriva deo lica i maznog pokreta vratom. Zamišljam kako me dodiruje svojim tankim prstima, kako me gleda sa osmehom kao da se plaši da prekine beztreptajni kontakt očiju. Zamišljam toplinu usana, zamišljam zvuk otrglog uzdaha. Nagađam gde je sve golicljiva, a gde ranjiva. Priželjkujem da vidim momenat strasti i bezumlja tako divnog stvorenja. Priželjkujem šapat kojim bi mi se nečujno drala dok me grli i tone u san. Maštam o zvuku njenog osmeha u trenucima kada zna da je niko ne čuje, o izrazu lica kad napravi neku sitnu pakost.

Sve to smestim u tih par sekundi, arhiviram i produžim dalje.
Sigurno bi bilo lepše ostvariti fantaziju, ali dok je u glavi ona ipak duže traje.
Opet, zašto se cimati i rizikovati, kad te sve to pa još i mnogo bolje čeka kod kuće :)

Oprostiti neveru može samo onaj koji mnogo voli. Veoma je teško preći preko toga i spakovati je sa strane. Zaboraviti se ne može i samo je pitanje lošeg trenutka kada će se povampiriti i mučiti izgubljene. Mnogi praktikuju sistem ignorisanja i politike da nije prevara ako se ne dozna.

Ne bih voleo da saznam kako bih reagovao ukoliko sam prevaren. Kao i u svim stvarima nalazim razumevanje, ne baš uvek i opravdanje, ali bez pardona progovori tu i osećaj u kome se gušim od izdaje. Posesivni trip koji svako od nas ima, moje i samo moje. Iza njega stoji strah od gubitka, od poniženja, od bolesti na kraju krajeva. Ako poslušam krilato stvorenje sa drugog ramena, naći ću razumevanje da je htela malo uživanja, malo promene, malo novih santimetara. Ko sam ja da sudim. Samo nek je njoj lepo...

Ili cuti ili uzvrati istom merom.