28.9.09

Nocna straza

Da ne bismo pomislili kako nesto nije u redu i ove godine letovanje pocinje sa šokovima domaće turisticke agencije. Dan - dva pred polazak saznajemo da nas nema dovoljno za planirani avionski let, te se pridruzujemo grupi koja polazi kasnije. Avaj, jedan uplaćeni dan na moru manje. Prvi odgovor im je bio da možemo odustati u svakom trenutku. Onda zovi centralu i reži, da bi dobio obećanje o povratku novca za taj dan. Usputne frustracije koje smo skupljali u kontaktima sa službenicima agencije neću detaljisati. Uglavnom, većinu osnovnih informacija koje smo tražili o smeštaju nisu mogli da nam kažu, pa su na naše insistiranje "saznali". Pogađate, većina se odgovora kasnije ispostavila kao netačna. Sve u svemu i ovoga puta je bila neizastovna politika "idu na more, dobro su raspoloženi, brzo će preboleti naš javašluk i bezobrazluk". Ko mene jebe sa sa kapljicom nemačke krvi što očekujem da sve teče kao podmazano. Pa makar i taj serijal neizbežnih penetracija moje malenkosti.

Dokle god čovek ima doživljaje koji započinju sa "prvi put..." nema da brine da će skoro kraj. Naime, prvi put sam kretao na more u 2 ujutru. Avion poleće u 5, a svi znamo za preporuku da se bude tamo dva sata pre poletanja. Uspeli smo da ugrabimo malo sna i potom objasnimo taksisti iz više pokušaja gde da nas pokupi. Malo je bilo nehumano bilo koga angažovati od familije i prijatelja za prevoz u gluvo doba noći, a i fiksna cena od 900 dinži ne deluje strašno. Promukao glas, pogled na pola koplja i drndav zvuk motora su me u trenutku rasanili. Ostalo mi je da se nadam da je kafana iz koje je izašao podaleko i da je alkohol barem malo ispario. Možda sam i ja pogrešno sve procenio s obzirom na to da već mesecima dolazim u kontakt samo sa desetak osoba oko sebe. Imao sam snage za ćasku jedno minut dva, te sam ostavio majstora da radi svoj posao. Prokomentarisao sam nešto po običaju o gužvama, putevima ili vozačima Beograda na šta se ovaj obradovao i elaborirao temu u kraćem monologu koji je sledio. Kao kroz maglu sam načuo da je izgovorio: "...a i tome pišem u svojoj knjizi...".

Prešli smo Gazelu i uvatili pravac od Sava centra. Nagazi bradonja onaj svoj tenk, kad zapišta i zakuka sa svih strana. Vidim da se Ljupka kraj mene malko uzvrtipoljila, trgla i uputila zabrinjavajući pogled. Drajver nas je izgleda procenio kao dosadne mušterije i nagario kako bi nas što pre otkačio. Ne znam koji mi qrac bi i šta li sam mislio u trenutku, ali ponadah se da će usporiti malo nakon mog pitanja: "Ako sam vas dobro razumeo, rekosta da pišete neku knjigu?" AAAaaaahhhhh.... Vota mestejka tu mejka! Sekunde se pretvaraju u minute, minuti u sate...

Ko je kriv za inspiraciju? Pa naravno žena koja ga je upropastila. Navodno izvesna manekenka, mlada i jedra, na gotovo svakoj drugoj reklami oko nas. Jebi ga, morao sam da ga razočaram ne znajuću o kome se radi, ali devojka je klimala glavom pa me izvukla. Kako sam skapirao, vozikao ju je po gradu, uz blagoslov njene majke, kako bi vremenom započeli vezu i potom zaživeli zajedno. Razlika u godinama je poprilična, ali šta meni ostaje sem da se čudim i možda zavidim ako je cicka neka bomba. Znajući da nema mnogo vremena bombardovao nas je nasumice detaljima iz svog života u proteklih par godina koji će naravno biti tema tog romana. Bilo je tu svega, a meni ostade urezano pomenuto noćno bdenje nad njenim kretanjem i to po angažovanju gospođe mame, potom neke pretnje pištoljem da je se odrekne. Završetak priče je manje više klasika, gde se ona iseljava, a on preživljava infarkt. Svo vreme vožnje slika obešena o retovizor se njiše kao da prati priču u pozadini, odobravajući i naglašavajući pojedinosti koje slušamo. Ne usuđujem se da pitam, već onako kroz mrak uspevam da prepoznam gazdu kako stoji pored neke male plavušice. Samo pretpostavljam da je to muza o kojoj slušamo. A ko bi drugi bio, što kasnije i biva potvrđeno. Učtivo smo ga zamolili, na njegov predlog, da nam izrecituje jedan odlomak po izboru. Stade čile da besedi, ubrzavajući i usporavajući tempo, podižući tenziju i nivo nežnosti po potrebi. Kao navijen, bez zamuckivanja, iz cuga, kao da ima sve to napismeno ispred sebe. Dikcija na nivou, a i meni se javlja osećaj kao da se budim kraj njega, jer upravo o tome i govori. Ostasmo zapanjeni sa dilemom jel ovaj lud ili stvaran. Sećam se još i detalja da trenutno renovira gajbu i da sve sređuje upravo onakako kako bi to ona želela. 'Bem te živote, gde izmisli te emocije i čemu li one služe da mi je znati!

Stižemo do zračne nam luke, a baji očigledno krivo što mu se seansa završava tako brzo. Nastavlja da deli sa nama svoje trenutno stanje duha, kao i nekoliko životnih saveta koje po običaju zaboravljam kako ih čujem.  Skroz sam se bio udubio u celu priču da sam stajao još desetak minuta ispred zgrade i slušao završetak neverovatne priče taksiste. Da me Ljupka nije cimnula i skrenula pažnju da imamo još samo dva i po sata da načinimo pedesetak koraka, ostao bih čitavu večnost.

Uzvraćam nadom da će biti bolje i da se ne predaje, jer mora se dalje, na šta me on blagim pogledom tera u tri pizde materine. 

Čekiranje, blejanje, ukrcavanje, poletanje, dremka...

19.9.09

Ukradena lepota

Osećao sam da mi beži, da neće još dugo bit tu kraj mene i mučiti moju samoću.
Po glavi su mi se ređali mnogi načini kako da je zadržim. Znao sam da se ja ne bih upecao niti na jedan od njih, te nisam ni pokušavao da ih pokrenem.

Letnje poslepodne. Debele roletne prave pravilne senke po mojoj sobi. Vrućina se zavukla čak i u fioke na suprotnoj strani sobe. Lagani vetrić se igra sa polurazrgnutim zavesama dok ostatkom snage ganja par zaboravljenih papirića na stolu. Bokal sa vodom se znoji i pravi malo jezero oko sebe. Vrlo brzo nastaje reka koja preko vodopada, na samoj ivici tog stola, ispraća gomilu kapi ka tepihu. Mi i dalje ćutimo... Svaka kap se čuje kako udara o pod i natapa ga praveći kopiju jezera na mizerno manjoj nadmorskoj visini od prethodne. Kao da se i njima smučila tišina koja se drala među ona četiri zida. Neki jazz koji je bežao iz zvučnika nam je oboma poslužio kao izgovor za opijenost.

U trenutku mi je sinula ideja! Ima načina da je zadržim još malo. Još samo malo dok me služi sećanje. Uzimam grafitnu olovku sa stola i zamolim je da se ne pomera. Ne pričam šta mi je namera, glumim žurbu i ozbiljnost trenutka. Krećem po zidu da iscrtvam njenu siluetu koju je pravila naslonjena ma isti. Prvi sloj užurbano, nervozno, da se slučajno ili namerno ne pomeri, da bi se kasnije vraćao na detalje. Glasne udarce kapljica sa stola sada preklapa zvuk grebanja grafita po belom zidu. Dušu sam joj zarobio za manje od minut vremena. Smiren, stavljam osmeh na svoje lice, lagano je ljubim i kao da saopštavam da sam sada spreman na sve. Zvučnici su najednom poludeli i shvatih da slušamo muziku iz filma "Ukradena lepota". Privukao sam je sebi i uživao u tom njenom nesvesno ironičnom izboru.

Bio sam u pravu. Otišla je vrlo brzo, ali njena silueta je još dugo, dugo krasila zid moje sobe. Bledela je i starila vremenom poput slike Dorijana Greja, dok mi je njen osmeh od tog popodneva ostao zamrznut zauvek u mislima zajedno sa onim šarenim melodijama.

4.9.09

Pušmipuli

Sećam se kao kroz maglu jednog crtanog filma dok sam bio deca.
U stvari, ne sećam ga se uopšte, već samo par likova koji mi do dana današnjeg ne daju mira.
Prvi je Doktor Dulitl, ni manje ni više "dr Do Little". Hahaha. Uvek mi je promicala ova igra reči.

Međutim ima jos jedan mnogo zanimljiviji lik, a to je Pušmipuli!!!
Push me - pull me! Ovo sam skoro provalio, oduševilo me je. Pa zar je moguće? Sjajno.
Ako se sećate u pitanju je dvoglava lama koja kada hoće da se pokrene obe joj glave idu u suprotnom smeru. Naši talenti su tako "preveli". Dobro se sećam kao žešće perverzne reči iz detinjstva. Pušmipuli :)
Video sam na netu da je pravo ime dvoglavog stvorenja Pushmi - Pullyu, ali ne mari. To je to.

Znači li to da starim kad polako razotkrivam misterije ranog mi doba?
Da li se želja za životom upravo tada gubi, kada ceo svet oko vas postane napokon shvaćen, napokon provaljen u svojim začkoljicama? Da li ima spokoja i da li se drugačije gleda na neostvareno, neviđeno, neproživljeno, neurađeno...?