29.6.09

Bliski susret nase vrste

Jesi li ikad usetao/la u sobu dok je tata bio na mami ili obratno? Mislim, mama na tati, ne ti na mami/tati, a da ono drugo useta... To je ipak preteska tema za ovaj blog. Za sada.

Kad sam postavio ovaj upitnik nisam uzeo u obzir da neki od nas imaju decu i da sam mogao pitati ovo dvosmerno. Da li su i vas deca iznenadila? Tja, jos me drzi taj osecaj da imam 20ak godina, pa mi ne zamerite na propustu. Sudeci po odgovorima vise od 60% ispitanika je imalo bliski susret sa oznojenim telima roditelja. Bez panike, jer uzorak je bio 3 :)))

Ja mislim da sam mozda jednom uleteo, ali sam snimio samo gole butkice. Nista od socne akcije, blam prizora il' sokantnih scena koje bi me proganjale do duboko u starost.. Mozda su se u stvari samo baškarili goli smoreni od vrucine. Tako da me sve to ostavlja bez dokaza da su se oni uopste upustali u bilo kakve brutalne odnose nakon kreativog stvaranja sestre i mene. Doduse, ni za to ne mogu da grantujem, sve je to ipak rekla - kazala.

Keva urla, ćale je naziva kučkom, lupa je po dupetu, čupa za kosu, dok ova trazi još! Naziva ga nekim životinjskim imenima dok reži i kroz zube saopštava listu želja. Sikće po desnima i unutrašnjim delovima obraza, dok se glasovi mešaju sa pljuvačkom, a jecaji prigušuju suglasnike. Odvaljuje mu takvu šamarčinu kao otvorenu kritiku sto se toliko vuče i što ne zapne ljudski. S crnom slikom pred očima, stari ignorise poslednji laboratorijski nalaz u krvi, visak holesterola, trigliceride. Inati se povišenom pritisku i pojačava tempo do blizu frekvencije iz najboljih dana. Šljapka na sve strane, što od znoja, što od par desetina kilograma stečenih od medenog meseca. U pozadini ritam diriguje neki soul, funky ili najpre disko. Abba, ba, ba, ba, ba...
Porodicna idila .

Da li bežiš glavom bez obzira ili se ukopaš u mestu, skapiraš da nisi provaljen i odlučiš da nešto naučiš? Šta ćeš drugo, jer traumu si već stekao, pa zašto ne bi i neku blagodet usput. Jedinstveni trening samokontrole. Naježiš se u sledećih par trenutaka kad prepoznaš neke zvuke i pokrete iz svog repertoara. Geni su čudo...

Dileme samo naviru. Sta ti je ciniti? Sa jedne strane proradio ti zastitnicki instinkt, jer neko ti malterira majku, pa makar se taj neko i ocem zvao. Iako joj je lepo, nije svesna u tom trenutku koliko joj ta uloga mucenice ni malo ne stoji. Ne razmislja svojom glavom. S druge strane otac, tvoj uzor i dika, blamira se tamo nekim fazonima koji ne pale vise ni kod srednjoskolki. Dodje ti da uletis i pokazes mu neke nove finte, neke metode ravijene u jazu vasih generacija. Ali kako!? Znas da je to i za majcino dobro, ali ne ide. Nesto ti govori da okrenes ledja, izadjes iz gajbe i uputis se ka onoj privatnoj klinici sa reklame koja se bavi eksperimentatlnim proucavanjem selektivnog brisanja memorije.

Dodatna nezgoda je sto ovakvo iskustvo ne mozes podeliti ni sa kim, bilo da ti je prijalo ili ne. Ah te stege laznog morala...Malogradjanstinizam. Koliko bi ti znacilo znati kako nisi jedini na svetu sa slicnim iskustvom.

Sta ti na kraju treba sve ovo? Usao si kao nesto da pitas? Gladan, zedan, usran. E pa odluci sam, ne mora svaki put njihova da bude poslednja. Radi malo na svom samopouzdanju! Uzmi jebena kola i vrati se iz grada kad ti se cefne. Ako im je bilo lepo nece ni primetiti.

Napokon, pusti jadne roditelje da se jos malo bolje upoznaju...

20.6.09

Vilerova tajna

Postoji samo par dana u godini kada kiša pada direktno na moj prozor. Danas je taj dan.
Nebo se crni, duva jak vetar, na ulicama nema nikoga. Sve ovo prati Sunce koje zalazi i koje se podvuklo pod tamne oblake. Ne mogu da ga gledam koliko jako sija. Zajebava se sa kapima tako sto na mom zidu pravi njihove senke brzinom kojom udaraju o staklo. Senka nakon par trenutaka postaje sve bleđa i na kraju išćezava kako se kap sliva na dole.

Kiša i Sunce, to se rađaju veštice, govorila je moja baba. Dok sam bio mali držala je na jednom zidu goblene "Četiri godišnja doba". To bockanje je njoj bio izgleda filter svakodnevnice. Kako je samo uživala radeći i bila veoma ponosna kad nakon par nedelja, nekad i meseci, završi koji rad. Ja se sećam da mi je bilo čudesno i pored silnih šablona, da od one bele mrežice i gomile konca može išta da ispadne.

Sedim, kukam u sebi što moram da radim i Subotom, i zamišljam kako mi ove senke iscrtavaju jedno od tih godišnjih doba. Čeznem li za tim bezbrižnim dobima? Verovatno.


Danas je poslednji dan proleća?
Možda je upravo to taj skriveni šablon po kome kiša pada na moju stranu.
Samo četiri puta godišnje...

*Wiehler

Nema gospode bez seljaka

Poranile lubenice i ove godine. Još malo pa ćemo ih jesti dok se topi sneg. Svako sezonsko osveženje je naravno uvek dobro došlo, ali jebeš to slatko kad ima "gorak" ukus. Cena prava sitnica, 100 dinara kilo ili da koristimo valutu koja sputava paniku: 1 euro = 1 kilo. Pa da, ovo deluje sasvim razumno, zar ne? Do mojega...

Primetimo činjenicu da majstor ne dotera nikad primerke koji bi eventualno obrukali baštu, te plodove ispod 6-7 kila i nema na kamiončetu, a za vas sa sve sitnom decom i babama und dedama, te onima koji ce poslasticu deliti sa komšijama, pardon komšinicama, potom prijateljima, optimum je nekih deset kila. Suma sumarum lubendinja te izađe oko soma RSD-ova, tj. niskopaničnih deset EUR-ova. Momentalno moji štekarski geni, koji mi doputovaše iz oblasti Alzasa, potom Korduna, preko Kozare do Šumadije, kreću da računaju šta se sve može uraditi s tim novcem. Ne baš jebeno mnogo toga, ali je ipak to ovde iznos pred kojim počinješ da tražiš opravdanje za rastanak od istog. Donja margina luksuza. Kako da izađem pred ogledalo i objasnim sebi da sam dao tolike pare za nešto što u sebi ima 92 procenta vode!? Idi begaj. 920 dinara za cirka 9 litara vode i 100 dinara za suvi ostatak. Uporedim sa vodom koju kupujem u onim pakovanjima od 5 litri za manje od 100 dinara. Geni cupkaju...

Jedno je sigurno, postade ovo nobles voce. Mislim povrće... Dilema, za dilemom. Obožavam kad me neko ispravi na ovu temu sa pozadinom aksioma a la "rekli su mi tako". Botaničari širom sveta oba klana (voćari i povrćari) se vekovima kolju oko pridobijanja lubenice svojem stadu. Neki uzgajivači pokušavaju da izmire situaciju tako što je svrtsavaju u grupu "Fregetable". Pretty untranslatable :) Kako stvari stoje, grupacija ima još članova. Naime, lubenica je plod svoje biljke, nastao iz cveta i to je klasifikuje kao voće, ali to što je iz porodice tikvi daje joj prođu i međ' povrćem. Paradajz na primer, je klasično voće, ali s obzirom na to da se koristi kao salata i dodatak glavnom jelu, a ne kao sladunjavi dezert, smatra se povrćem. Usput, čuo sam da termin "povrće" ne postoji u svetu botaničara već samo kuvara :) Opet ljudi s noževima kroje javno mnenje.

Tako nama stiže proizvod iz okolnih prigradskih sela, ako ih Turci lubeničari ne preduhitre, koji svim učesnicima kupoprodajnog akta, s oproštenjem diže standard. Jednima buđelar se goji, a drugima stvara utisak prestiža koji uliva strahopoštovanje i betonira dingospo titulu međ' širokim gladnim narodnim masama.

Rešenje je za mene jednostavno: metoda ignorisanja. Ove godine sam otkrio i jedno zavučeno stablo sa šljivcigama. Drmnem desetak, onako zelenih, kiselih od kojih obavezno jedno oko bude zatvoreno tokom degustacije i gle, prođe me želja. Prođe me i želja za životom, ali tradicija pre svega. Na žalost, senzori usne duplje vremenom postaju previše tolerantni te kriza ugrožava pomenutu metodologiju. Sreća u nesreći je ta što sve to počinje da se dešava negde na 15 dinara za kilo!

A onda, UDRI...

18.6.09

Odnos ili zjale

Očigledno da me jebe kriza inspiracije. Možda je ipak samo ova vrućina u pitanju.
Primetio sam da malo patim od toga da sve ovde napisano bude malo remek delo, pa makar i izveštaji iz tzv. života. Zašto se opterećujem time. Da'ge'bem?

To mi je Koma nabacila kad je slala ovaj linak kojekakvim urednicima visokotiražnih magazina i piscima. S obzirom na to da je šemi sa konkurencijom koja je doživela i štampano izdanje, počinjem da sumnjam da je ceo proces montiran. Neka, biće još sajmova knjiga, a ja dotle još crpim staru slavu :)

Hteo sam da ne radim celo leto, trošim otpremninu, uživam u Suncu koje nisam video tolike mesece. Vatam zjale... Koji me đavo terao da šaljem SiVeJe na par konkursa, a tek koji je đavo njih terao da me zovu na razgovore :) Tako se ja gistro zaposlih na brzaka i evo opet sam u odnosu sa radom od prvog tekućeg meseca. Namerno nisam prijavio odmah da vidim koliko će me ko sažaljevati. Bole vas patka... Sigurno se osvrćete po podzemnim prolazima, ćoškovima i gradskim trgovima, ne bi li prepoznali porno programera kako, pored zjapeće kutije za cipele, na gitari izvodi repertor ljigavih balada izvežbanih u ranoj mladosti pod okriljem romantike. Ah...

A kad smo kod ljigavštine, liči mi ovo prećutavanje i na onaj trip da umrem pa da vidim ko ce mi doći na saranu. Kasnije o tome. Nego...

Nova lokacija = Stara Hercegovina! Ko mi je u komšiluku nek zove na nakonposlovne derneke. Ne prelazim most više, ne džaram u salaške mi gene.

Sve il' ništa!

12.6.09

Kul, a?

Povratak u buducnost?

Dana tog i tog, vrlo skorog, tekuće godine, u 15 časova i 20 minuta, na lokaciji u blizini Botaničke bašte, primećen srednjovečni dingospo sa uramljenom slikom veličine 10x10cm oko vrata. Na slici je zlotvor koji je bio na vrhu ove tzv. države tokom devedesetih. Danas ga smatramo simbolom svih užasa iz tog perioda čije posledice dan danas proživljavamo, naravno uz novotarije zlotvora naslednika. Jeste, mnogo mi je lakše sve ovo navesti no njegovo ime napisati. Jeste, Sado Mazo...

Elem, okrećem se ja za pojavom i ne verujem svojim očima. Preispitujem sebe koja je godina, sumnjam u svoja čula, jer ipak odavno nisam dolazio do centra grada u toku dana i moguće je da sva ta buka, smrad, čađ i gar kombinuju kojekakavu halucinaciju. Al' ne lezi vraže, pogled mu nije ni malo unezveren, pokreti smireni, odeća normalna, u rukama neke fascikle. Svedočim i naizgled normalnoj komunikaciji u kojoj učestvuje sa mladom osobom ženskog pola, tzv. sisonošom. Zaboravila je telefon, pa se vraća u kancelariju. Znači i zaposlen. A što ne bi i bio? Mislim, zbunjen sam. Zbunjen ostajem. Posle nešto razmišljam da kad oni majmuni u skupštini nose bedž sa likom drugog idiota, što ovaj ne bi šetao svog boga.

Ma batali. Držim se ja svoje suburbije...

Prljave misli mi prekidaju vesti na depigmentisanom TV-u. Neke nove slike sa nekim starim glumcem, veoma traženim u ovim krajevima. Ovaj put pokretne slike... Bacaju senku na prethodno pomenute i umanjuju im efekat. Konkurencija! To je ono što smo priželjkivali. Otvoreno tržište pa makar idiotizama. Zdravo je to.

Doneli mi moji neku rakiju podno Kosmaja. Odoh da probavam...