23.5.09

Profesionalac

Stariji kolega, znalac svoje oblasti, jebač orla što bi rekli, a uz sve to dobar lik. Jedan od retkih koji će mi nedostajati iz bivše firme. Ipak, postoji jedan detalj u njegovom nastupu koji mi malo smeta i o kojem sam dugo razmišljao. Dugo pokušavao da pronađem razlog zašto to radi i da li to uopšte radi ili ja umišljam. Hteo sam da razumem i opravdam sam čin, jer jednostavno želim da verujem u slučajnost.

Naime, svaki put kad priđe mom stolu, ne bi li se upoznao sa detaljima posla na kome radimo, on mi parkira svoju ćontu na rame! Ne bira, čas levo, čas desno. Gledamo tako nas dvojica, pardon trojica, u monitor i pokušavao da se skoncentrišemo i nađemo rešenje tekućeg problema. Ne žuri nam se... U početku nisam mrdao glavom, da ga ne uplašim, šta znam, da bih se kasnije dosta oslobodio i komotno vršljao glavom na sve strane. Trebalo mi je vremena i da naviknem kome da se obraćam od njih dvojice. Izvor glasa jeste da je udaljeniji od njegovog vršnjaka, ali geografija mu jednostavno ide u prilog.

Eto, nek proba neko sad da mi prigovori da nisam profesionalac :)))

15.5.09

Zasto nema otpora?

 "Mladi u Srbiji retko idu u pozorište, muzeje ili galerije, čitaju knjige i bave se sportom, ali zato dosta gledaju TV, koriste Facebook, pokazalo je istraživanje Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu."

"Deveti maj se u svetu obeležava kao Dan Evrope i Dan pobede nad fašizmom, u znak sećanja na dan kada je, 1945, feldmaršal Kajtel potpisao kapitulaciju u Berlinu. Srpska pravoslavna crkva odabrala je, međutim, drugačiji povod za obeležavanje 9. maja. Prisećajući se dana kada je Beograd, 1942, proglašen gradom „oslobođenim” od Jevreja, u subotu, 9. maja 2009. u Sabornoj crkvi u Beogradu biće održan pomen šefu kvislinške vlade Milanu Nediću, ideologu autentičnog jugoslovenskog fašizma Dimitriju Ljotiću i njihovim sledbeničkim falangama"

"Kako je moguće da nam zabranjuju da govorimo na aktuelne političke teme, kad sam predmet retorika i besedništvo izučava oblast političkog besedništva. To onda znači da direktori škola mogu da zabrane da se iz matematike uči izračunavanje procentualne vrednosti, kako učenici ne bi znali koliko su se oni ugradili od krečenja učionica. Zar to nije isto?"

"Naša surova i teška borba za istinu o Draži Mihailoviću i njegovoj vojsci koja traje 19 godina privodi se kraju. Očekujemo da se konačno, posle 63 godine, pronađe grob đenerala. Znaće i Srbija i ceo svet gde su ga ubili, kada su ga ubili i kuda su ga bacili pošto su ga ubili. Ne može se graditi istina na laži i sreća na zločinu"

"Zašto i protiv mene kad sam ja žrtva napada. Osećam se nezaštićeno. Stvarno sam uplašena jer živim sama. Ćerke su mi u Danskoj i u Nemačkoj. Odlazim na spavanje tek kada počinje da sviće, negde oko 4.30 časova. Ne znam ni kome da se obratim za pomoć i zaštitu. Posle ovog što se desilo odseliću se iz Niša jer ovolika diskriminacija ne postoji nigde. Sa Šabanom sam proutovala celu Evropu. Njemu su ambasadori ruke ljubili, kao da smo iz neke kraljevske porodice. A ovde smo poniženi. Hvala gradu Nišu što je podržao mpg supruga . Ja nisam kriva što je grad odlučio da se Južni bulevar nazove Šabanovim imenom. Ako se ne slažu sa tim, neka idu na Skupštinu grada, a ne da mi psuju mrtvog čoveka. To mi je van pameti"

"Radnici fabrike kože „Partizan” u Kragujevcu prekinuli su sve vidove protesta, a 12 ih je, nakon 18 dana, prekinulo štrajk glađu."

"Razlog nezadovoljstva tata Srđana je način na koji najbolji teniski komentator u Srbiji Nebojša Višković izveštava sa turnira. Naime, tata Srđan već neko vreme smatra da se za Novaka ljubi ga tata Đokovića ne navija dovoljno iz komentatorskog (ne navijačkog) mesta, pa je shodno tome rešio da pravdu uzme u svoje ruke. Tačnije, tata Srđan i stric Goran uslovili su Javni servis da će uskratiti prenose sa turnira Serbian open ukoliko Viškoviću dozvole da ih komentariše. RTS je, poput svakog snažnog i nezavisnog medija, prihvatio ultimatum, a Višković je odlučio da podnese ostavku."

"Kad u Putinovoj Rusiji kampovi pod imenom „Sibirska zastava” niču kao atomske pečurke posle radioaktivne kiše, zašto Tadićeva Srbija ne bi mogla da ima bar jedan takav kamp, za početak? Kada sva srpska deca postanu mali kozaci, uvek spremni da zajašu konja, opašu sablju i krenu u neki omanji pokolj, konačno ćemo biti sigurni da je Srbija na dobrom putu. Zemlja koja ima ovakvu kozačku mladost ne mora da brine za svog Atamana!"

"Lekar neurohirurg Eugen Slavik osuđen je u sredu pred Okružnim sudom u Beogradu na tri godine i četiri meseca zatvora zbog primanja mita za operaciju tumora devetogodišnjem dečaku."

"Uveravanja beogradskih zvaničnika da će šengenske vize za građane Srbije biti ukinute do kraja godine, ponovo su dovedena u pitanje. Prema najnovijim porukama koje stižu iz Evropske unije, ukidanje viza pominje se samo kao mogućnost, ali ne i kao zagarantovna izvesnost."

ne mogu više...

P.S. Pardon za losu sliku, ali Beogradska ulica mi nije dala vremena za bolju.

14.5.09

Šta kaže, šta kaže...?



Bruka... Šta radi ovaj francuski narod? Kakvo je ovo klonuće duha. Kao da ne znaju kako se koristi to što im prođe ispred nosa. Odoh da smislim kako devojci da saopštim da se ženim sa ovom drugom štafetom :)

Ovo je neki ultra snimak. Braća Rusi ne žale, pa sam njih zadužio da vam puštaju iznova i iznova. Evo i zamućene jutjub verzije: linak

Tehno

Smarao sam vas pre par meseci sa svojim poslom, sa nezadovoljstvom koje je ključalo u meni protekle po godine, a možda i više. Jebo me i rasturao utisak da što više dajem to mi se manje vraća. Poznat sam kao flegma, skromna osoba po većini pitanja koja ne toleriše bezobrazluk, primitivizam i nepravdu. Hteo sam napisati i duhovitost, ali ja to kod sebe sve manje prepoznajem. To me plaši. Sa takvim opisom možete samo zamisliti dokle je došlo kad sam ja popizdeo. Doveden sam u situaciju da preispitujem po ko zna koji put ponovo svoje osnovne principe postojanja i funkcinisanja. Doveden sam u situaciju da ne vidim više smisla u toleranciji, nadi, političkoj korektnosti i ostalim ispljuvcima ovog vremena.

Da konkretizujem deo svojih jada saopštiću vam da... Pre nego što kažem, hoću da mi obećate da osećaj sažaljenja čuvate za nešto pametnije i krupnije! Dogovnor? Nastavljam...od pre par nedelja postao sam TV! Televizor? Nije. Turbo vagina - malo teže. Tehno vandal - za malo. Ma jok sve to, nego tehnološki višak, braćo i sestre. Jeste, ne radim, a ne pišem blog, pizda mi materina :)

Ne tuguj čitaoče, ne roni suza, lepo meni stoji neradnička bluza. Mala oda blog-na-slog vremenima... Osmeh mi se na lice vraća, budim se s radošću već danima, jer znam da me više ne čeka ONA atmosfera u ONOJ kancelariji bez sunca koja me je ONAKO ubivala u pojam. Ne progovara iz mene odbrambeni mehanizam. Znam o čemu pričam, to mi je bila tema maturskog rada :) Našao sam se u krugu veoma loših ljudi koji su me stihijski uništavali. Veoma nezdrava atmosfera u kojoj se krivac za velike neuspehe i promašaje tražio u svima drugima sem u njima samima. Sramota me je iskreno što sam i sedeo u istoj prostoriji sa takvim likovima. Sva sreća, pa nas je bilo par istomišljenika, te smo iole uspevali da podnesemo situaciju. Negde oko Nove godine sam hteo već da promenim posao, ali sam počeo nešto privatno da tezgarim pa rekoh sebi da završim sa tim, pa s prolećem da odletim na "sever" i poštedim sebe dodatnih šokova. Kad ne lezi vraže. Proleće dolete do mene :) Ok. Pljuštali su otkazi nedeljama oko mene i svako je imao osećaj da je sledeći. Opravdano ili ne. Ja sam pretpostavio da sam među kandidatima pogotovo nakon serije razgovora o povišici tokom Februara meseca. Nisam propustio priliku da kažem šta mislim, da držim do sebe i svog učinka, da izrazim svoje nezadovoljstvo i kulturno se izderem na svoje pretpostavljene :) Eto vam recepta kako se kandidovati za moju poziciju. Iskrenost mi je još jednom skrenula pažnju kako život može biti kučka, ali se ne kajem. Dodatno mi je i imuni sistem otišao do vraga, pa se evo i nedeljama borim da dođem k sebi.

Već iz iskustva brojnih kolega sa istom sudbom znam otprilike šta me očekuje na iznenadnom razgovoru. Takva i takva stavr, nema posla, kriza, odlučile su nijanse, častićemo te jednom platom i više te ne bismo zadržavali. Mudrosti radi, raspitao sam se malo okolo o svojim pravima kompjuteraškog rudara. Dopustio sam im džentlmenski pokušaj da me zajebu. Nakon neuverljivog monologa postavih pitanje, dva, tri... prvi napad odbijen. Za svakog je bio spreman Sporazumni ugovor o raskidu radnog odnosa sa gratisom od jedne plate. Meni je samo u glavi odzvanjao savet da jedino pristanem na ugovor o tehnološkom višku, jer njime dobijam otpremninu i ostvarena prava na birou rada. Taj Sporazum je najgora varijanta raskida radnog odnosa, jer se gube prava za 3-12 mesecnu nakandu na birou. U redu, postoji modalitet ugovora sa klauzulom kojom poslodavac izjavljuje da je raskid iniciran s njegove strane i da zaposleni ne snosi nikakavu odgovornost. Moj kec u rukavu je bio moj radni staz. Naime, u knjizici imam upisano samo dve i kusur godine, a neupisano dodatnih šest i kusur. Malo su se preračunali. Hvala ti oče :) Zahvaljujući njegovoj privatnoj firmi tokom devedesetih, ja ću još malo u penziju :) Suma sumarum, eto meni preko devet godina staža. Kako je bio lep osećaj kad sam krenuo ja da vodim kolo. Ha ha... Broj godina puta trećina prosečne bruto zarade u poslednja tri meseca. Aha... Mrzi me da nabrajam na koje gluposti i bezobrazluke su sve pokušavali da mi ospore ovo pravo koje mi član 158 Zakona o radu garantuje. Sve znam, kažem vam, a mnogi su otišli na klanje bez toga. Odugovlačenja, šatro konsultovanja između službi, ljigavih opaski i očiglednog popizditisa što me ne mogu izraditi. Kao da im iz ustiju uzimam. Jedan veliki BLJAK za oproštaj, ali eto mene sa četiri zarade umesto prvobitne jedne :) Hi hi, ho ho...

Odmah sam raspričao ekipi svoje iskustvo ne bi li nekom ustrebalo. Posle toga su me par puta cak i zvale kolege sa istom sudbinom za konsultacije. Slažem se da mi nije reakcija na ceo događaj uobičajna, ali s obzirom na to da imam posla tezgaroškog još za par meseci, pa onda otpremnina i neki mali štek, ja bre do Nove godine mogu ovako :)

Iza mene je jedno, neću da sporim, ogromno iskustvo rada i stečenog znanja u velikoj firmi. U odnosu na manje kompanije ima prednosti, ali i mana. Sve ima svoje. Ono za šta sam puno bogatiji no ranije jesu prijateljstva koja sam tamo stekao i koja će mi trajati mnogo duže od ovog keša što sam se ovajdio u poslednjem trnutku. Poslao sam par CV na neke konkurse, uskoro imam i neke razgvore, ali ne žurim. Treba mi malo odmora i malo vremena da nadoknadim propušteno :)

Ko zna, možda je ovo trenutak kada ću se odlučiti za promenu svoje karijere i napokon postati ono što želim od malih nogu. Porno glumac!

Floppy disk

Besmisleno je više da se pravdam zašto ne pišem redovno. Sve što imam da kažem je: jebi ga! Malo ste i vi krivi što ne znam da ste živi :)

Dok sam bio klinac pisao sam dnevnik u par navrata. Na vrlo sličan način, shodno uzrastu, obraćao sam se množini, tj. masi. Kao da sam već u startu pretpostavio da će svi želeti da čuju šta ja to imam da kažem. Kako će sve moje gistro mudrosti vremenom dobiti na težini i opravdati sva moja stanja ludila u kojima su nastala. Cvrc milojka... Sećam se da sam se raspisao jedne godine o novim shvatanjima života oko sebe, o svojoj prvoj velikoj ljubavi na prelazu iz osnovne u srednju školu. Pisao sam i pisao. Srbin još u to vreme nije izmislio Internet i sve je to lepo stajalo na mom računaru. Paranoja kao takva je stavila taj fajl pod šifru i do dana današnjeg se nije setila iste. Čuvam i dalje taj flopi disk od 5 i četvrt inča sa nadom da će mi se vratiti misao, neka asocijacija, koja me je inspirisala pre dvadesetak leta da smislim samo jednu reč kojom sam uspeo sakriti gomilu drugih, sopstvenih reči od samoga sebe.

Neću namerno da komercijalizujem ovaj blog, pa da me čita svaka šuša i eventualno ostavlja komentare samo da bi mu/joj ime zasjalo na gomili istih. Presrećan sam što je nekolicina vas otkrila ovaj blog pukim pretraživanjem neta i što ste se kasnije vraćali po još. Čast vama ovde stalno prisutnim, neću reći gostima, jer ste veći domaćini od mene samog :) Bilo je perioda prošle godine kada sam osećao žešću odgovornost prema svima da sledećeg jutra zablista neki novi post. Umorio me taj osećaj, koliko god mi bio neprocenjiv svaki vaš komentar. Ono ćemu sam žudeo me je i dotuklo.

Pišem uvek nekome, sa osećajem da će ta, ponekad i taj, to pročitati. Znam da neću dobiti potvrdu, odgovor, bilo kakav znak. U svojoj glavi nalazim opravdanje za tako nešto, nalazim svoj mir, jer sam ipak ja taj koji daje. Na kraju ovog poglavlja, doveo sam sebe u početnu situaciju svojega pisanija. Nigde žive duše, nigde velike ambicije, nigde smisla. Škrabaj Droljo, jer pametan piše, a budala pamti :)

Pade mi na pamet ironija slučaja, da i ako se setim one šifre šta ću s njom? Uređaji za čitanje tih diskova su odavno izumrli. Sva sreća pa se sa ovim droljizmom to neće desiti. Jel tako?

Dakle, idemo iz početka.
Samo za svoju dušu...