27.3.09

Filosofija i ja

Ranije sam verovao da je društvo u kome odrastam sačinjeno od individua čije pojedinačne vrline krase zajednicu u celini. Smatrao sam da ako i ja budem bolji, pametniji i lepši, da će svi oko mene imati koristi od toga. Nastavio sam da verujem i praktikujem pravilo da delim znanje sa svima, jer će im ono svakako pomoći u njihovim životima, učiniti ih prosperitetnijim, a samim tim će se sve to na kraju, preko “sedam gora i sedam mora”, vratiti i meni. Simpl ez dat :)

Shodno tom pogledu na svet mene su često izbacivali iz takta postupci ljudi koji su gazili ova načela, koliko god ona uopštena bila. Nervirala me je težnja da se do nekog cilja dolazi gaženjem drugih ljudi. Nervira me i sledeći nivo te igrice, gde iz potrebe da ti ne budeš zajeban, moraš izjebati drugoga.

Kako sam izlazio na kraj sa svojim besom i frustracijama? Teško. Uglavnom se izolujem na neko vreme i jednostavno isključim. To je dugoročni plan, dok sam na kratkom fitilju praktikovao virtuelnu realnost. Naime, zamišljao sam živopisne scene pesničenja svakoga ko mi je u tom trenutku na tapetu. Uh, kad se samo setim šta sam im sve radio. Kako vidim zanimljivo surov zahvat po filmovima obavezno ga uvrstim u svoj reportoar. Gazio sam do beskonačnosti, bacakao unaokolo, krivio vrata automobila tudjim lobanjama, davio, nabijao klince,… drao sam se u lice sa pitanjem DOKLE BRE?!!!

Prosto sam naplaćivao bezobrazluk.

To je verovatno bilo zanimljivo gledati sa strane, pogotovo ako komuniciram sa takvom osobom. Samo zaćutim, prestanem da pričam i slušam, a u sebi bijem li bijem.

Počeo sam da se plašim te svoje rehabilitacione metode kada sam u tim svojim okršajima krenuo da angažujem drage ljude. Pomišaljo sam u sred neke priče, očigledno dosadne, kako bi to bilo da ja sad iz čista mira krenem da lupam šamare, iskaljujem bes na nedužnima kad pri ruci već nema dužnih. Umetnost radi, pardon… Udarnost, radi udarnosti.

To je vec bila devijacija, nus pojava valjanog psihološkog medikamenta. Rešenja su bila razna. Od masturbacije, preko seksa sa pravim devojkama, ukusne hrane, video igara, alkohola i vutlice, do izbegavanja milih, a pogotovu nemilih ljudi i događaja. E to je sve bila umetnost!Godine su prolazile pune muka, i ja sam zaboravljao na te dijagnostičke periode. Sada sam malo porastao. Ne preterano situacijama dorastao, ali zver u sebi uspavao. Barem sam mislio tako…

Ne bih ja ovo ni pisao da u poslednje vreme ne počinjem da se prisećam zaboravljenih borilačkih veština.

“The alleged power to charm down insanity, or ferocity in beasts, is a power behind the eye.” - Douglas Jerrold

13.3.09

Drumovi ce pozeleti normalnih…

…al’ normalnih nigde biti nece.

Taman dostignem smireno stanje uz pomisao da sam video sve na putevima serbskim i da se s nekim stvarima moram miriti (barem javno), uleti mi scena u ovaj moj zivotni dokumentarac i pojebe koncepciju minulog rada.

Jutros, negde oko osam sati, ujutro :) Rakovica, raskrsnica pored osnovne škole, puno dece koja ne bas radosno hrle u istu, taj auto i moj. Prvo sto me je iznenadilo jeste beba u vozacevoj levoj ruci, koja po mojoj proceni ima manje od godinu dana. Mota baja u krivini dok je detetu glava na jedva desetak centimetara od stakla bočnog prozora. Moj mozak je već doneo odluku, u mili sekundi, da je u pitanju idiot, međutim traži sad opravdanje, objašnjenje, za prizor kome prisustvuje. Gde je majka? Možda je to ona utvara na suvozačevom mestu? Oh da, jeste! Čime je ona preokupirana? Mora da je drugo dete? Nije. Mora da je kroz prozor uletela neka životinjska neman, pa brani porodicu od opasnosti. Ma jok. Ređam scenario za scenarijom, prelistavam uzalud dosadašnja iskustva, a odgovor je opet ispred mene. Zaslepljen logikom opet ne vidim nacrtano.

Gospođa je odškrinula prozorče, u ruci drži dugački CIGARET i uživa u svojoj jutarnjoj dozi!!!

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA…

11.3.09

Presek

Imao sam nekih desetak godina. Svoj razvojni put sam tabao na Banovom brdu te su mi odlasci do centra grada bili veoma retki. Gotovo da pamtim svaki. Moji su smatrali da su jedino Kalemegdan i Tašmajdan vredni cimanja.

Tog popodneva smo pešačili uz bivšu ulicu General Ždanova. Komandant ruske vojske koji je iz ko zna koje pizde materine došao da oslobađa Beograd i okolinu krajem drugog svetskog rata. Ono što Nemci nisu uspeli da učine u posledjim trenucima svoje posete Balkanu, uspela je magla i onaj pokušaj od planine nadomak grada dvadeset godina kasnije. Šta li je avion tražio čak tamo?

Park iza Stupice sa uvek gustom krošnjom s naše desne strane, da bi nas na stotinak metara s leve čekala Beograđanka. Čak sam se jednom i popeo na vrh. Nisam imao pojma da je tu i SKC i JDP. Možda iz razloga što još uvek nisam bio ni student, ni kulturan, a kamoli centriran. Pozorište ću upoznati tek za par godina i nadoknaditi sve ove falinke. Pardon, pokušati u tome...

Sunce samo što nije zašlo. Početak leta, ali i dalje veoma prijatno vreme bez vrućina. Obožavam gradske, da ne kažem urbane, zalaske i ta poslednja poigravanja svetlosti u toku dana. U vazduhu kao da su ispomešani svi lepi mirisi ovoga sveta. Udaljena škripa tramvajskih šina, cvrkut ptica i eho okolne dečurlije.

Mirno...

Najednom gromoglasan zvuk TRUBE!!! Gomila preplašenih golubova poletela je preko naših glava na sve strane. U početku sam samo čuo zvuk, da bih nakon par koraka i video na terasi muzičke Akademije lika kako nas časti veoma popularnom melodijom. Treštalo je na sve strane. Svi su se ukočili i sa osmehom pratili kao himna da svira. Bila je to tema iz serije Dinastija koju je gotovo svako opsesivno pratio tih dana.

Uuuu kako je bilo dobro :)
Kad god prođem tuda još uvek čujem svaku notu.

6.3.09

Hladna noć

Vremenom sam postao rob navika. Valjda se tako lakse funkcionise. Jednostavno ne menjam ono sto radi. Eh kad bi se toga pravila drzao i u programiranju... Učestale radnje koje zadovoljavaju moje određene potrebe poverio sam izvesnim personama. Ne mislim ovde samo na sex :) Rukovođenje njime nikad ne sme biti povereno jednoj osobi. Ne aludiram ovde na promiskuitet, sa tom fazom je završeno, već na potrebu da deo obaveza i odgovornosti mora ostati i u mojim rukama.

Imam svoju frizerku Miru i ubedio sam sebe da me niko ne šiša bolje od nje. Niije da mi je frizura sad u domenu raketne nauke, iako bi htela, šišanje mi dođe kao neka poseta psihijatru. Svaki put kad sednem za stolicu pita me šta ima novo. Idealna prilika da se i ja sam podsetim i preslišam šta mi se to dešava u životu. Do skora sam imao i svoje dve prodavačice u obližnjoj bakalnici, u zavisnosti u koju smenu banem. Ostajao sam tamo i po pola sata provodivši u besciljnom ćaskanju. Međutim, objekat je transformisan u apoteku i od tada odlazak u kupovinu mi je poprilično izgubio šmek. Otaljavam. Gospođa Vera koja je radi na pijaci, po principu 24/7, je zadužena za voće, dok valjevski specijalitet, sira bela sa sve komadićima paprike, uzimam od izvesnog gospodina iz suterena te institucije. On mi je jedino muško u ovoj kolekciji. Ne znam šta mi bi. Urasle nokte mi sređuje Tanja i znam, na žalost i na moju veliku bol, da je jedina do sad koja uspeva sa njima da se izbori. Do pre par meseci, dok se firma nije preselila, imao sam i svoje pekarke. Au što su mi svi zavideli kako su zapamtile samo moje ime i puštale me preko reda. Ja sam bio samo prirodan i uživao sam u pažnji koju mi posvećuju :) Lep način da ti počne dan. Tu je i sisata kozmetičarka, kako je zovem, tj. riba sa pijace kod koje sam godinama kupovao gel za brijanje, šampone, anti smradoranse i ostalu higijenu. Setiću se još nekog, ali ajde za sada je dosta. Shvatili ste poJentu.


Kad malo razmislim možda bih trebao ipak da se ispravim za ovu izjavu  o robovanju. Nije da sam skroz dosledan ovim svojim izborom, često znam i da švrljam ako većine njih nema. Prosto mislim da sam zadovoljan uslugama koje pružaju i štedim sebe od suvišnog gubljenja energije i živaca u "kockanju" sa novim iskustvima.

Da budem iskren, od svih nabrojanih hteo sam da kresnem samo kozmetičarku. Auuu kad se samo setim. Niža za po glave od mene, kratka crna kosa, pune usne i seksi đozluci. Arčio sam onaj gel za brijanje, stavljao duplo no što mi treba, samo da ga potrošim što pre i družim se ponovo sa svojom snabdevačicom. Mesecima sam odlazio sa totalno nevinim namerama, da bi mi u jednom trenutku samo sinula lampica. U to doba sam dobio nove vizitke i bez blama sam joj uručio jednu. Ljigav osećaj, ali nije bilo alternative. Pozvao sam je na neku predstavu i čekao da mi se javi. Kao i sve kandidatkinje na koje sam u to doba naletao i ona je izašla iz dugogodišnje veze i gleda šta će dalje. Beše to pakleniih 24 časa. Još nisam imao auto i klackali smo se do muzeja savremene umetnosti da bi gledali neku žalibožedatihpara predstavu. Sećam se samo da je lik svo vreme trčao na pokretnoj traci i izgovarao bujicu besmislica. Možda iz razloga što sam ga slušao u pauzama blejanja u ona šrčeće izrasline njene ispunjene žlezdama i salom. Zamišljao sam koliko sekundi bi se tresle kada bih ih šljapnuo sa tri standardne brzine svoga dlana. Kakav zvuk bi proizvela ta moja akcija i kako bi to uticalo na naš dalji odnos. Ostao sam veran svojim principima da na prvim sastancima ništa ne pokušavam. Ako hoće izaći ponovo sa mnom, znači gotova priča. Poen. Strpljen = spašen. Nakon par dana čekala nas je lagana šetnja po Ceraku. Po prvi put me nije plašila činjenica da se ja među tim identičnim zgradama ni malo ne snalazim i redovno gubim. Strah je nestao uz pomisao da mi u datoj situaciji ništa ne bi falilo i da prenoćim u tom lavirintu. Za divno čudo uspeo sam da smislim najdužu moguću rutu koja je primala čari starog i novog dela tog naselja. Opet strahovi. Sada usled hrabrosti što radim sve to. Uplašio sam se sam sebe. Zaboleše me tabani nakon hiljadu i ko zna koliko koraka, i moram da sednem na jednu od retkih neokupiranih klupica od strane lokalnih sedača. Primetio sam žešće olakšanje i u njemim očima. Nisam imao više o čemu da kenjam. Sve teme sam iscrpeo. Ovako mutav kakav jesam čudo da sam uopšte i počinjao. Najgore od svega je što je i ona bila ćutljiva. Nemam ni za šta da se uvatim, nemam podlogu za napad, inspiraciju. Jedino čega sam uspeo da se tim beše glupava rečenica poput:

- "Nikad nisam bio dobar u ovim situacijama, ali mislim da znaš šta hoću da ti kažem ovime..."

... i poljubih je.

Nije se otimala. Najednom se sruši taj zid za koji imam utisak da je stalno između mene i nekog pre prvog poljubca. Nagla promena svesti, trenutan osećaj da si u nečijem životu godinama. Žmarci, leptirići, jebem li ga... meni se digo. Ljubimo se, mljackamo, uvijamo zulufe jedno drugome, udišemo se međusobno, navikavamo na pokrete, metodologiju palacanja jezikom. Morala je da skine naočare pošto radosne ruke i nos mi moj nisu imali osećaj za o strano telo. S obzirom na to da smo se poprilično smrzli od cele akcije rastajemo se puni radosti, spokoja i utehe da je sutra novi dan.

Sise nisam dirao. Taman posla! Nije red. Samokontrola iznad svega. Ne valja prenagljivati, to plaši ženskinje, a i taktika kaže da ću uskoro i biti ponuđen, te što bih se izlagao nepotrebnom riziku.

Prošlo je sutra. Pa onda i prekosutra. Prošlo je vala tri dana, a od sisonoše ni traga ni glasa! Zabrinuo sam se. Da se nije nešto desilo? Kud ću, šta ću, pravac pijaca! Snimim je iz daleka. Živa i zdrava. Snimim i detalj da me je ugledala, kao i akciju šmuga na susednu tezgu i skrivanje međ nekom garderobom. Vidim ja koliko je sati, ali imam potrebu da moja bude poslednja. Prilazim joj, glumi iznenađenost. Pitam je što se ne javlja na telefon ne tražeći odgovor. Pitam da li se nešto desilo, jel sve u redu. Jeste... Odgovara i klima glavom.

'"Ok, samo sam to hteo da znam". Okrenuh se i odoh.

Nisam narednih par meseci svraćao u te redove sa tezgama. Nisam imao snage za taj susret. Nakon pola godine sam odlučio da više nema smisla to što radim i da nisam ja taj koji treba da se krije. Prošao sam njenim redom, ali opet ni traga ni glasa. Tako par puta narednih nedelja. Promena karijere? Izgleda da je na nju mnogo više uticala hladna Ceračka noć.

Bilo mi je krivo što se sve tako završilo. Ne samo zbog toga što je samo ona znala ime nekog stika koji sam koristio, već i zbog izgubljene ideje da sam mogao malo da se skrasim nakon burnog perioda. Nje mi samo jasno kako je mogla da me tako brzo uporedi sa bivšim i vrati mu se oberučke da mu rađa sitnu čeljad?

Možda sam ipak trebao da je ćapim za sisu...

2.3.09

Srećan mi je

Danas sam se toliko osećao živim da je to bilo nenormalno :)
Iako sve činjenice govore suprotno, shvatio sam da se baš trebam potruditi da bih nestao iz svačijeg života. Nije da sam imao nameru za tako nečim, ali priznajem da je u moru kloniranih dana bilo trenutaka kada sam počinjao da se mirim sa svojom asocijalizacijom.

Ne marim da li je prijateljima pomogao skajp, fejsbuk ili mobilan. Osmeh na lice mi stavi svaka poruka ili poziv koji dobijem danas. Nije mi ranije toliko značilo da li se neko setio ovog mog dana ili ne. Koliko puta sam i ja bio zaboravan, te ne mogu tražiti ništa više i od drugih. Međutim, ovaj put je drugačije... Počinjem da razumem sve one koji se "lože" da ih se svi sete barem na rođendan. Kao što rekoh nisam još dotakao fazu da se durim na zaboravne, jedino mi krivo što su mnogi spoznali ovaj osećaj učmalosti mnogo ranije :(

Da iskoristim priliku i poželim nešto prikladno ambijentu, a ujedno i da obećam, koliko god to morbidno zvučalo. Želja mi je da kad i 'mrem nastavim sa pisanjem bloga :) Mislim da ću imati mnogo više vremena, a sigurno i tema za obradu. O odgovornosti i da ne pričam :)

Cestitka draga...

Rock'n'blama

Tog proleća sam po prvi put nakon 15 godina bio u Istri.
Se što sam imao u glavi bile su iseckane uspomene, ulice, trgovi, zgrade, plaže, ukusi i mirisi.
Sve pomešano i povezano na meni jedinstven način koji slabo da ima što sa realnošću.
Jednog prepodneva sam obnavljao gradivo iz užeg centra. Ćaletov prijatelj koji je na sebe preuzeo ulogu vodiča me je vodio u zatvorenu tržnicu. Na samom ulazu zaustavljamo se ispred nekog lika i nakon uobičajne razmene par psovki od milja, dosta rasprostranjen specijalitet boravišnog područja, pozdravljam se i ja sa dotičnim.

U sledećem trenutku bivam upitan:

- Jel znaš ti ko je ovo?

Prelistavam arhivu u glavi, slažem mudre face koje bi trebalo da ukazuju da samo što se nisam setio, ali uzalud. Ima godina poprilično više no ja, te ga tražim u fioci sa ljudima koji znaju mog starog. Nekako mi kao pojava deluje žešće nespojivo sa njim. Pre će biti da treba da rovarim po svojoj fioci. Bezuspešno...

- Ovo ti je Sale Veruda! Kako ga ne prepoznaješ?

Ne spajam tačke na ovom crno belom crtežu za uzrast do 7 godina. Dižem obrvu kao da vladam situacijom, zabacujem glavu unatrag sa blago teleće otvorenim ustima. Tek mi sledeće reči govore na kojoj se planeti nalazim.

- KUD Idijoti, gitara...?

Uh, bre...Kako ja to sad da provalim? Umesto gitare ima dve kese sa pijace. Miran, staložen, za primer. Niti jedna pesma ne ide u pozadini kao pomoć u ovom kvizu. Izblamirah se. Beše mi žao čoveka. Gde baš ja ga razočaravam.