27.1.09

Hrabrost

"Sposobnost suočavanja sa strahom, boli, rizikom, opasnošću, neizvesnošću..."

Veoma cenjena osobina širom planete i širom priznatih i nepriznatih religija.

Ja eto, živim u vremenima kada su veoma retke prilike da testiram ovu osobinu. Nema potreba za žrtvovanjem, preživljavanjem u pravom smislu izraza reči, preozbiljnom shvatanju časti, višim ciljevima, bajkovitim idealima. Nema te vrste opstanka za koji vezujemo ovu vitešku osobinu.

Nisam nikad spasao mačku koja je upala u bunar, odbranio staricu od džeparoša, u poslednjem trenutku pomerio dete ispred auta u pokretu, vukao na leđima ranjenog saborca, iskopao preživele iz ruševina nakon zemljotresa. Mogao bih ovako u beskonačnost. Svega toga na žalost ima oko nas, ali mene eto dok sedim ispred jebene tastature takve situacije ne pronalaze. Dodaću i to da je bolje tako, kako za mene tako i za onoga kome bi moja pomoć trebala. Ne što nisam ili ne bih bio hrabar, već što ne bih voleo da nesreća strefi ikoga. Izvukao sam se...

U savremeno doba smo dakle postali nešto kilaviji no naši dedovi, čukundedovi, kurajberi... Većina stvari nam je potaman, podrazumevana, unapred omogućena. Prednosti civilizacije, globalne manipulacije, masovne hipnoze? Hrabrost se podigla na prefinjeni nivo. Poslednji stadijum kada nijanse odlučuju pri merenju čiji je veći. Možda ne vidim iz svog ugla tu svoju dužinu. Moguće je da gomila stvari koju činim s vremena na vreme zaista hrabrost za neke ljude, a za mene obično tezgarenje postupaka koje preduzimam kao jedino logično rešenje. Hrabar po pitanju letovanja, kredita, prečice do posla, muvanja riba, depilacije genitalne regije.. Landara pišore, ali za sve je kriva epoha, zar ne?

Otkrio sam tako kod sebe juče još jednu vrlinu ove kategorije.
Crko mi bojler, tj. procureo kazan. Poslednji Mohikanac u mojoj zgradi. Ne, nisam izranjao komšinice iz ladne vode sa nižih spratova. Ništa nalik. Pristao sam bez trunke preispitivanja da dođe majstor i pogleda gde je crko kvar. Dobro de, šta je sad tu zanimljivo za pomenuti.
Majstor, ni manje ni više, bivši dečko moje djeve!

Gledao sam toliko pornića sa ovim zanatskim šablonom i još plus ova skromna dorada scenarija. Prosto ne znam šta mi bi.

Nije li to bilo hrabro?

26.1.09

Podrška

Usled nemilog ishoda razgovora po pitanju finansijske satisfakcije koju mi posao pruža, od petka apstinencijom kažnjavam sebe i bližnju! Još jednom sam nagrađen za svoju nadu da se ovde nešto može promeniti :)

Počinjem da razvijam stari, nepravedno odložen, plan o seksualnom zadovoljavanju dobrostojećih baba po trulom zapadu.

Moram dodati i to da mi je najteže što neću videti kako gaćice svih blogerki, fejsbukerki i majspejsovki lete u nebo...

Kad bolje razmislim, nije li ovo još bolji povod za tako nešto!?
Dakle, jedina uteha mog polomljenog profesionalnog srca bi bilo upravo to!!!
Hajde, šaljite fotke svojih gaćica i bruseva, sa ili bez vas (ako baš mora).

Ovde ću ih okačiti kako bi poslao poruku surovom svetu: koliko god dušmana ima tamo koji me sputavaju i spuštaju, sto puta više ima onih koji mi dižu... razne vrednosti.

:)





13.1.09

Kako je Droljizam postao Drljizam

Ležim na leđima. Gledam na sat... 5.50... Jutro. Ma kakvo jutro, lažem već u prvom redu. Noć i to mrkla. Opet ja... Crvena noć, pardon. Napolju je već danima sve prekriveno snegom, bljuzgavica se još ne razaznaje. Da li od prigradskih svetala, kombinacije snega, smoga, čađi, gara ili bordo ceračkih cigala, nebo je modro ljubičasto. Ležim tako i mislim na vas...

Osluškujem kraj sebe i par sekundi čekam potvrdu na znakove života. Sve u redu. Trip stečen u ranoj mladosti...

Probudila me je savest. Napokon je progrizla ovaj debeli sloj sala koji sam u međuvremenu nabacio mislivši da će zima biti mnogo jača. Još jedan u nizu zajeba. Grize, razjeda. U krevetu pored nas dvoje počinjete da mi se ređate svi vi. Postaje gužva na tom skučenom prostoru koji ionako jedva zadovoljava minimalne grupne potrebe od dva člana.

Imao sam prvi san nakon veoma dugog perioda. Dva drugara iz detinjstva i ja u jednoj sobi sa pištoljima. Vreme je negde oko pola tri, a dogovor je da se međusobno izrokamo tačno u tri. There can be only one... Glava pada, gubi se koncentracija, počinje da me nervira nered po sobi, jer od silnih nabacanih stvari neću imati gde da se uštekam. Ah... Kako se približava cajtung ja razmišljam o svemu što do sada nisam uradio u životu. Hvata me panika. DOBRO... pospremiću ovaj nered i usisaću sutra!

Tako mi eto već neko vreme dnevni gresi ne daju mira i noću. Ne verujem, gledam, ustajem iz kreveta... Ne sećam se baš tačno kako ide Betovenova deveta, ali stičem bledu sliku kako mu je bilo bez sluha. Apsolutnu tišinu kvari škripa pomenute postelje. S obzirom na to da smo malo pre u njemu bili svi mi, nije ni čudo da je zacvileo :)  Napolju je zaista prometno za ovo doba.

Još jedan mrmotov spektakl! Znam u kamen svih 17 kilometara koje ću uskoro preći do dragoga mi radnog mesta. Znam da će mi sigurno neki mamlaz za volanom dići ovaj nizak pritisak i da mu neću biti zahvalan. Znam i koju ću kafu naručiti danas, kao što znam svaku liniju koda koju ću ukuckati do kraja meseca. Slična klopa od juče, znam i prirodu pošalica lansiranih u svoju orbitu. Radost poslednjeg sata radnog vremena... Znam sve to, a ipak ne verujem samom sebi i moram da se uverim po ko zna koji put na licu mesta.

Firma mi se preselila. Sad smo u svojoj, novoj, fensi zgradi. Pet pisoara u redu sa isto toliko kabina vam govori o luksuzu koji uživam svakodnevno. Nemam više zavidnu poziciju u ćošetu pa da mogu gledati gole cicke kada me smore programerske vratolomije. Stres se samo taloži :) Sada svi blenu u moj monitor ne znajući da tim svojim bezazlenim činom stvaraju popriličnu frustraciju sledbenicima droljizma. Pride mi je mnogo vruće u novoj kancelariji. Ima nas kao u štali i gledamo u unutrašnje dvorište koje na keca budi asocijaciju na zatvorske krugove u kojima šeću robijaši. Pored svežeg vazduha, manjka nam i prirodne svetlosti, jerbo se našao neki talenat da to dvorište zaštiti od neba krvom od tamnih staklenih ploča.

Kao što kapirate, počeo sam da pronalazim izgovore za svoju lenjost :)

Što se tiče posla prešao sam na drugi projekat, ako se time može nazvati onaj kriminal od koda koji sam nasledio. Sad sam one man show! Doduše i baja koji otpušuje septičke jame silazi dole sam... Još mi odzvanjaju reči rukovodećeg kadra tokom prekomande: "Nemoj misliti da pokušavamo da te izjebemo, već samo tražimo tvoju pomoć i nudimo ti šansu za neograničenu kreativnost..." Ovo poslednje je tako surova činjenica da me boli sama pomisao na istu, a kamoli opis za koji tek nemam snage. Grrrr... Imao sam u početku velike planove za to moje novo čedo, da bih odmah nakon kraćeg vremena shvatio da ne znam na koju stranu pre i evo me napokon u fazi "ko ga jebe". Sve u svemu, klijentela mi se drastično proširila, kao i stavke menija sa masom zanimljivih seksualnih usluga, a sve to po nepromenjenoj tarifi. Primenjujem savremene privredne mudrosti kineskog porekla koje kvantitetom gaze po kvalitetu. Ponovo me je obuzeo virus dokazivanja, želje za višim rezultatima, po ramenu tapšanjima. Ponovo sam pomislio da je to moguće i evo prestajem da se odvikavam od alkohola :) 

Trinaestom platom kao da sam izbrisao celu prošlu godinu iz glave. Sva finansijska kuburenja, koje ću dobrim delom vezivati za proteklih 365 dana, kao da su u trenutku iščezla. Gistro šatro... Ne znam za vas, ali je za mene po tom pitanju protekla godina bila veoma depresivna. Puko preživljavanje. Ostaje mi ipak sećanje na predivna putovanja koja sam imao (+ dugovi za ista) i animalne telesne bahanalije o kojima vam ne mogu ništa više pričati, jer sam tako zamoljen. Dosijei se otvaraju tek 30 godina nakon aktuelnih zbivanja. Možda doduše procuri neka slika, ali o tom po tom.

Tu dolazimo do novih izgovora po pitanju mojeg zabušavanja sa punjenjem i negovanjem ovog bloga mi moga. Neki su povezali nepisanje sa mojim urednim seksulanim životom i konstantom u ulozi vjerne mi djeve. Ne mogu se u potpunosti složiti sa tom teorijom iako mi slabo šta ide u prilog. Šta ću, čovek sam posrnulog karaktera pa uvek prevagne onaj tas na kome mi neko skine brus pred oči. Priznajem da sam malo pobegao od svega i svih. Delimično sam hteo da vas štedim od svog neraspoloženja, a delom mi se i tastatura smučila. Hronični umor je ipak najveći krivac. Jednu knjigu čitam pet meseci, a poslednjih desetak filmova sam odgledao maksimum do pola :) Privatne poslove i ne pominjem. Suze mi naviru uz spoznaju na način kako ću provesti sledećih dvadesetak vikenda i svako veče pred spavanje. Počinjem da skupljam peticiju da mi se devojka proglasi narodnim herojem.

Razlozi u moju korist prosto naviru. Evo juče vidim članak u kome "Američki naučnici tvrde da tuga pozitivno utiče na ljude pošto ih primorava da razmisle o svom životu i potraže motivaciju za njegovo poboljšanje. Iz naleta tuge mogu se izvući mnoge koristi. Tuga čoveka čini jačim, sposobnijim da se izbori sa izazovima života, a može ga čak navesti na velika ostvarenja (prim. aut. Blog). Naučnici sa univerziteta u Njujorku kažu da su Vinston Čerčil, Abraham Linkoln, Isak Njutn i Betoven, svi redom patili od određenog oblika depresije. Govorio sam ja ovo, ne trebaju meni tamo neki naučniKi da mi kažu ono što već znam. Ja bih samo ovo palamuđenje sveo na jednu rečenicu koja bi gasila nešto ovako: u praznih muda slaba inspiracija! Ako do njih možda stigne zaključak ovog mog istraživanja evo im više naučna definicija: Količina kreativne inspiracije je obrnuto srazmerna slobodnom prostoru unutar mošnica.

Odoh sad na ono pomenuto radno mesto gde ću se radovati e-mail porukama koje mi stižu kako vi ostavljate komentare. Onda ću hititi kući da odgovorim i još pride zasolim. Vidim da možete bez mene, ali ja odavno kriziram bez vas :)

Pozdravljam vas sa ovim šlihtom pod rednim brojem 17, te ujedno vam želim prijatan dan.

Uživajte!