18.12.09

Jeza oko nas

Između dva svetska rata Kraljevina se žustro borila protiv širenja virusa komunizma. Kaznionice su bile pune političkih zatvorenika. Jos nije bila izmisljena vakcina te je izolacija bila jedino resenje. Besmisleno bajkovita monarhija, uz čiju nogu verno dahće religija, se počela osećati nesigurno. Nov način obuzdavanja stada je pretio starom, tradicionalnom. Dakle, konkurencija. Pojam koji i dan danas ima sotonsku notu u ovim krajevima. Dobro, ima i gorih od nas ako je nekom uteha.

Dani uoči početka Velikog rata. Oronula i hladna turska kasarna. Logoraši raspoređeni u četri sobe nazvane "slovenačka", "makedonska", "srpska" i "ženska". U toku pripreme za proslavu Prvog Maja. Internacionala na čelu repertoara koji se narednih decenija nije preterano menjao. Trešti kasarna od rodoljublja.

Izvesni Milan Apih iz Celja, kompozotor, učitelj muzičkog, novinar itd. pre par noći ispevava pomalo neobičnu pesmu. Tekst i melodija je sve oduševila. Izvedena međ' tim zidovima po prvi put odmah postaje legendarna. Ime joj je Bilećanka.


Milan se naravno početkom rata pridružuje partizanima i uspešno gradi vojnu karijeru. Nakon rata se baca na politiku i postaje mudo u okviru Komunističke partije. Već šezdesetih godina počinje da kritikuje režim. Osamdesetih postaje saradnik poznatih disidentskih novina, kao i organizator prvih masovnih demonstracija, pokrenutih u nekom komunističkom režimu. Povod je poznato "suđenja protiv četvorke" koji su malo ogovarali i kritikovali JNA. Pred kraj svog života Milanče postaje aktivan član nevladine rimo-katoličke organizacije Ob lipi sprave ("Around the Tree of Reconciliation"). Da ne prevodim... Organizacija je osnovana kako bi istraživala i objavila kriminalne radnje partije s kojom se dotični jebendisao pre, tokom, a i posle rata.


Prvo što mi pada na pamet su stihovi jednog savremenog autora, koji nadam se nece narušiti magiju pesme o kojoj ovde govorim: "...gdje sam bio, šta sam radio, kako sam se na sopstveni kurac nasadio"

Pozorišna trupa čiji sam član bio pre, oh, toliko godina, radila je jednu koprodukciju sa ekipom iz Nemačke. Apihova pesma je upotrebljenja u jednoj veoma upečatljivoj sceni. Neću sada o tome, čuvam za kasnije :) Reći ću samo da tema nije bila ratna, politička ili šta god slično. Tema je gest, a inspirisan jednom pričom iz sveta sporta. Pesmu neko, više se ne sećam ni ko, kreće da pevuši da bi mu se spontano priključili ostali. Sve kulminira žestokom melodijom koju naši šareno neškolovani glasovi dovode do veoma jezive atmosfere. Setite se da je pola ekipe sa nemačkog govornog područja što svemu daje novu dimenziju.

Predstavu smo par puta odigrali u Erlangenu i to jednu specijalno za naše zemljake koji su se tamo našli u svom pohodu trbuhom za kruhom. (Vežba grkljana: Izgovoriti poslednje reči prethodne rečenice tri puta što brže.) Neki od nas su imali problema da do kraja skapiraju šta mo to hteli da kažemo, a kamoli gledaoci. Međutim, vremenom sam skapirao pravu čar toga da svako u svemu vidi ono šta hoće. Zar to i nije poenta umetnosti? Znam samo da nikada neću zaboraviti suze u njihovim očima, pevušenje sa nama i izbezumljenost nakon predstave.

A sada, pesma:

Sred pusaka bajoneta, straze oko nas, tiho krece nasa ceta kroz bilecki kras.
Cuje se odjek koraka po kamenju hercegovskom; Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!
Daleko si zavicaju, mi prognani smo, prognase nas zbog zlocina sto te ljubimo.
Cuje se odjek koraka po kamenju hercegovskom; Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!
Osta majka bez svog sina zena bez druga Pusta osta kuca njina Gorka sudbina
Cuje se odjek koraka po kamenju Hercegovskom; Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!
Kroz progonstvo i trpljenje, kroz tamnice mrak Dolazi nam novi život, čujte mu korak.
Čuje se odjek koraka po kamenu hercegovskom Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!



Obavezno preslusati ovu obradu:

3 comments:

pekmez said...

Prvi.


uz druga Botu junackoga sina

slavoljub said...

u, kakva pormena!
:-)
lepo, lepo

arsa said...

puj za tebe pekmez :)

jes lepse. fala