14.5.09

Floppy disk

Besmisleno je više da se pravdam zašto ne pišem redovno. Sve što imam da kažem je: jebi ga! Malo ste i vi krivi što ne znam da ste živi :)

Dok sam bio klinac pisao sam dnevnik u par navrata. Na vrlo sličan način, shodno uzrastu, obraćao sam se množini, tj. masi. Kao da sam već u startu pretpostavio da će svi želeti da čuju šta ja to imam da kažem. Kako će sve moje gistro mudrosti vremenom dobiti na težini i opravdati sva moja stanja ludila u kojima su nastala. Cvrc milojka... Sećam se da sam se raspisao jedne godine o novim shvatanjima života oko sebe, o svojoj prvoj velikoj ljubavi na prelazu iz osnovne u srednju školu. Pisao sam i pisao. Srbin još u to vreme nije izmislio Internet i sve je to lepo stajalo na mom računaru. Paranoja kao takva je stavila taj fajl pod šifru i do dana današnjeg se nije setila iste. Čuvam i dalje taj flopi disk od 5 i četvrt inča sa nadom da će mi se vratiti misao, neka asocijacija, koja me je inspirisala pre dvadesetak leta da smislim samo jednu reč kojom sam uspeo sakriti gomilu drugih, sopstvenih reči od samoga sebe.

Neću namerno da komercijalizujem ovaj blog, pa da me čita svaka šuša i eventualno ostavlja komentare samo da bi mu/joj ime zasjalo na gomili istih. Presrećan sam što je nekolicina vas otkrila ovaj blog pukim pretraživanjem neta i što ste se kasnije vraćali po još. Čast vama ovde stalno prisutnim, neću reći gostima, jer ste veći domaćini od mene samog :) Bilo je perioda prošle godine kada sam osećao žešću odgovornost prema svima da sledećeg jutra zablista neki novi post. Umorio me taj osećaj, koliko god mi bio neprocenjiv svaki vaš komentar. Ono ćemu sam žudeo me je i dotuklo.

Pišem uvek nekome, sa osećajem da će ta, ponekad i taj, to pročitati. Znam da neću dobiti potvrdu, odgovor, bilo kakav znak. U svojoj glavi nalazim opravdanje za tako nešto, nalazim svoj mir, jer sam ipak ja taj koji daje. Na kraju ovog poglavlja, doveo sam sebe u početnu situaciju svojega pisanija. Nigde žive duše, nigde velike ambicije, nigde smisla. Škrabaj Droljo, jer pametan piše, a budala pamti :)

Pade mi na pamet ironija slučaja, da i ako se setim one šifre šta ću s njom? Uređaji za čitanje tih diskova su odavno izumrli. Sva sreća pa se sa ovim droljizmom to neće desiti. Jel tako?

Dakle, idemo iz početka.
Samo za svoju dušu...

7 comments:

sranjoprav said...

Mozda ti je sifra "Ron Jeremy"

Aleksandar Mirilovic said...

ista se meni stvar desila sa sifrom, srecom file je dosta mladjeg datuma, pa ga i dalje drzim na hdd-u, gledam ga s vremena na vreme, kliknem na njega, pojavi se polje za unos sifre, pokusavam da dozivim situaciju u kojoj sam to sve pisao i desi se do jaja stvar, odjednom krene da navire gomila detalja iz tog perioda, nikad sebe ne bih naterao na tako detaljnu retrospektivu bez neke konkretne svrhe, tako da sam batalio trazenje sifre, i pokusavam da se setim sta sam napisao :)

Arsa said...

haha, odlicna taktika, ali kao sto rece usled moga datuma starijeg ne verujem da je primenljivo. Jedva se secam o kome sam pisao, a kamoli sta :)

Ron

pekmez said...

samo se ti seti sifre za ostalo ce se pobrine Sluzba.

aleksandra said...

Joj Arso, ja imam neke rokovnike iz tog doba. I znas sta, moracu da ih spalim dok ne opismenim svoje rodjeno dete, jer kad to sada procitam najezim se koliko je glupo. Ne mislim da je na tvojoj disketi tako nesto...ali nikad se ne zna i nista nije slucajno.

Arsa said...

ma mogu misliti koji su mi idiotluci na disku. tad samo jos jebo samo u mislima, a pogled na svet takvog coveka je... neprocenljiv :)))

Charolija said...

Svi mi imamo neke zaključane fajlove sa zaboravljenim šiframa. Kada pročitam neke sveske sada, ne mogu da verujem koliko sam samo mislila da sam pametnica.