21.12.09

Peške do besmisla

Sedim na slavi. Familija Ljupkina, smešim se i ćutim.
Hvalim kiso kupus i tamo neke kulinarske eksperimente.
Udaram po alkoholu, ubijam sive ćelije da mi ne bi svašta padalo na pamet. Nisam pričljiv, svezan jezik neupućene asocira na mudrost, ali ja u većini slučajeva i nemam šta reći. Pa onda tako neuvežban čim zinem nešto lupim. Sa druge strane ne smem preterivati sa pićem, jer mi se ne komunicira sa žandarima. Ljut sam na njih još od... davnina.
Tašta preokupirana sitnom decom da bi svo vreme posvetila mom držanju.
Doduše, imam ve- pristojnu karijeru pojavljivanja po svečanostima raznih čvorova porodičnog stabla, tako da sam zaslužio koji minut samostalnih aktivnosti.

22_podborka_35
Negde pred kraj vraćamo se za sto s kojeg smo nakon klope pobegli, čim je počela sa obradom ta dražesna tema: politika. Ovaj put naizgled bezopasna situacija, neobavezne priče, ni traga uzroku prešašnjeg egzodusa u dečiju sobu.
Počelo je sve od snega, nabijem ga... Kako su oni, stariji, ranije pešačili po svojim planinama po 20ak kilometara kao od šale, a današnje generacije bla, bla. Mi mladi bi danas pocrkali na selu i po planinskim vukojebinama bla bla.

Sedim i dalje, al’ sad udaram po koka koli. Detoksikacija organizma pre završnog čina upravljanja motornim vozilom. Zagrejani na času fizičkog vaspitanja odmah se bacamo na matematiku. Za koliko se može stići sa Tošinog bunara do Vidikovca, pri prosečnoj brzini pešacenja od 6km na čas. To je nekih 17 kilometara. Međutim računica nije toliko prosta, ima tu niz faktora, ali i prešašnjeg iskustva koje sve pokvari pa nekima govori da može za 2 sata, a nekima 3+ sati. Rasprava žustra, ali i dalje bezopasna.

Kad ne lezi vraže, evo hrkljuš teme! Kao da su sačekali da sednem, pa još nekog da dođe do mene da neme laganog i neprimetnog povlačenja. Da me jebeš kojim princpipom povezivanja gradiva sa matematike skočismo na istoriju i društvo. Iz konteksta je izvučena dražesna državica i trenutno stanje u istoj.

Sedim i slušam gluposti... Ne mogu da učestvujem. Neću. Trezan sam.
Samo sedim i slušam proseravanja... Sedim, a ustao bih i oterao sve u tri lepe.
Napokon, ne mogu više. Isprovociran bujicom idiotizama moram da kažem nešto. Neki novi idiotizam. Krećem zaista na veoma apstraktnom nivou, da ne kažem filozofskom. Pažljivo uz osmeh se ograničavam na hipoteze i ignorišem ovaj konkretni život, ali mi ne daju dušmani.
Upecao sam na teoriju robovskog položaja savremenog potrošača. Moja apstrakcija je otišla u kurac kada sam pokušao da im objasnim da su sami sebi dodelili ulogu robova i zapitao se šta ih sprečava da se vrate na planinu. Verovatno osećaj da sam prozvan tokom neke od prethodnih tema. Naravno, upakovao sam ne bi li se osećali nepoželjno na ovom kakvom takvom asfaltu. Dakle, izbor postoji, ali je tu i cena odabira, pa ti vagaj.

Onda omalovažavanje konačne slobode kretanja nakon toliko ponižavajućih godina sa vizama.
Šta će nam to, ne maže se na lebac. Grrrr... U njihovo doba se moglo putovati po celom svetu. E sad što je slabo ko iz tih generacija napustio atar svog “Pariza”, to je druga priča. Onaj najglasniji vidi privredna i društvena dostignuća  Titovog perioda kao najsvetliji period u istoriji ovog podnevlja. Pretpostavljam da računa period posle Hrista, jer onom pre nije lično prisustvovao. Ohrabruje ga čiča koji podcenjuje snalaženje mladih naraštaja u prirodi. Treći lik, koji se malo kasnije tek okuražio, očekuje novi srpski ustanak, čim se na proleće otope snegovi. Citira one maloumnike iz raznoraznih organizacija na ivici zabrane i pljuje na sve strane, doduše sa razlogom.
Ne upuštam se u rasprave generalno, ali kad imam tu osobinu da kad me neko iziritira krećem da mu protivrečim pa makar se i slagao sa njim. Dijagnoza nek ide meni na dušu. Ovde nije bilo teško naći zdravorazumske argumente, jedino što sam eventualno ugrozio svoj status zeta u najavi. Ne znam koji mi je moj ovo trebalo, ali znam da bih se osećao ljigavo da sam do kraja sedeo, ćutao i klimao glavom.
Sve u svemu uspeli smo samo dokazati izreku Prljavog Harija da je mišljenje kao guzica! Svako ga ima!

18.12.09

Jeza oko nas

Između dva svetska rata Kraljevina se žustro borila protiv širenja virusa komunizma. Kaznionice su bile pune političkih zatvorenika. Jos nije bila izmisljena vakcina te je izolacija bila jedino resenje. Besmisleno bajkovita monarhija, uz čiju nogu verno dahće religija, se počela osećati nesigurno. Nov način obuzdavanja stada je pretio starom, tradicionalnom. Dakle, konkurencija. Pojam koji i dan danas ima sotonsku notu u ovim krajevima. Dobro, ima i gorih od nas ako je nekom uteha.

Dani uoči početka Velikog rata. Oronula i hladna turska kasarna. Logoraši raspoređeni u četri sobe nazvane "slovenačka", "makedonska", "srpska" i "ženska". U toku pripreme za proslavu Prvog Maja. Internacionala na čelu repertoara koji se narednih decenija nije preterano menjao. Trešti kasarna od rodoljublja.

Izvesni Milan Apih iz Celja, kompozotor, učitelj muzičkog, novinar itd. pre par noći ispevava pomalo neobičnu pesmu. Tekst i melodija je sve oduševila. Izvedena međ' tim zidovima po prvi put odmah postaje legendarna. Ime joj je Bilećanka.


Milan se naravno početkom rata pridružuje partizanima i uspešno gradi vojnu karijeru. Nakon rata se baca na politiku i postaje mudo u okviru Komunističke partije. Već šezdesetih godina počinje da kritikuje režim. Osamdesetih postaje saradnik poznatih disidentskih novina, kao i organizator prvih masovnih demonstracija, pokrenutih u nekom komunističkom režimu. Povod je poznato "suđenja protiv četvorke" koji su malo ogovarali i kritikovali JNA. Pred kraj svog života Milanče postaje aktivan član nevladine rimo-katoličke organizacije Ob lipi sprave ("Around the Tree of Reconciliation"). Da ne prevodim... Organizacija je osnovana kako bi istraživala i objavila kriminalne radnje partije s kojom se dotični jebendisao pre, tokom, a i posle rata.


Prvo što mi pada na pamet su stihovi jednog savremenog autora, koji nadam se nece narušiti magiju pesme o kojoj ovde govorim: "...gdje sam bio, šta sam radio, kako sam se na sopstveni kurac nasadio"

Pozorišna trupa čiji sam član bio pre, oh, toliko godina, radila je jednu koprodukciju sa ekipom iz Nemačke. Apihova pesma je upotrebljenja u jednoj veoma upečatljivoj sceni. Neću sada o tome, čuvam za kasnije :) Reći ću samo da tema nije bila ratna, politička ili šta god slično. Tema je gest, a inspirisan jednom pričom iz sveta sporta. Pesmu neko, više se ne sećam ni ko, kreće da pevuši da bi mu se spontano priključili ostali. Sve kulminira žestokom melodijom koju naši šareno neškolovani glasovi dovode do veoma jezive atmosfere. Setite se da je pola ekipe sa nemačkog govornog područja što svemu daje novu dimenziju.

Predstavu smo par puta odigrali u Erlangenu i to jednu specijalno za naše zemljake koji su se tamo našli u svom pohodu trbuhom za kruhom. (Vežba grkljana: Izgovoriti poslednje reči prethodne rečenice tri puta što brže.) Neki od nas su imali problema da do kraja skapiraju šta mo to hteli da kažemo, a kamoli gledaoci. Međutim, vremenom sam skapirao pravu čar toga da svako u svemu vidi ono šta hoće. Zar to i nije poenta umetnosti? Znam samo da nikada neću zaboraviti suze u njihovim očima, pevušenje sa nama i izbezumljenost nakon predstave.

A sada, pesma:

Sred pusaka bajoneta, straze oko nas, tiho krece nasa ceta kroz bilecki kras.
Cuje se odjek koraka po kamenju hercegovskom; Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!
Daleko si zavicaju, mi prognani smo, prognase nas zbog zlocina sto te ljubimo.
Cuje se odjek koraka po kamenju hercegovskom; Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!
Osta majka bez svog sina zena bez druga Pusta osta kuca njina Gorka sudbina
Cuje se odjek koraka po kamenju Hercegovskom; Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!
Kroz progonstvo i trpljenje, kroz tamnice mrak Dolazi nam novi život, čujte mu korak.
Čuje se odjek koraka po kamenu hercegovskom Hej, haj, hoj! Hej, haj, hoj!



Obavezno preslusati ovu obradu:

5.12.09

Covek iz Zemlje

Profesor John Oldman se pakuje svoje stvari i sprema se da za selidbu. Prijatelji, kolege sa fakulteta, se iznenada pojavljuju sa ciljem da mu prirede oprostajnu zurku. Tu su biolog, istoricarka religije, antropolog, istoricarka koja je usput i zaljubljena u njega, arheolog sa devojkom studentkinjom i kasnije malo psiholog...

Otvaraju zeleni Johnny Walker, 15 godina star, i krecu da ga propituju zasto ih napusta nakon deset godina uspesne karijere. John nakon upornog izbegavanja da odgovori na pitanje, odlucuje da odgovari svojim pitanjem "Sta bi bilo da je covek iz Gornjeg Paleolita preziveo do danasnjeg dana?". Pretpostavljajuci da radi na nekoj naucno fantasticnoj prici svi se ukljucuju u raspravu i iznose svoja misljenja iz ugla oblasti u kojoj su strucnjaci.

U zaru rasprave kako je tj. kako bi bilo, moguce da neko prezivi preko 14 000 godina, John otkriva da je u stvari on taj "pecinski covek" o kome raspravljaju. Ucionio je to kroz jedan obican komentar kako se osecao tokom plovidbe sa Kolombom. Zivot mu je konstanto putovanje, jer cim neko u okolini primeti da nije uopste ostario u poslednjih desetak godina, vreme mu je da ide dalje...


Ja sam na kraju filma zaplakao, a da zaista nije bilo nekih potresnih scena. Ne znam zasto. Nisam siguran da mogu da objasnim. Mozda zbog toga sto se nista posebno nije promenilo u tih 14 000 godina i sto za svog zivota necu iskusiti svoju viziju zivota na zemlji. Osecao sam neku vrstu olaksanja sto se opet susrecem sa slicnim nacinom razmisljanja koje se suprostavalja ustolicenim sablonima, ali i ocaja, jer je previse stvari  oko nas toliko daleko od zdravog razuma.

Oh kakva preporuka za gledanje :)
 imdb

30.11.09

Punoletna saga

Proslo je podne. Smisljam rutu kojom cu izgaziti danasnju pauzu.
Nema mnogo mirnih ulica u kraju kojima bih ispunio narednih pola sata, tako da se dani zesce kloniraju u poslednje vreme.
Kolege vec izasle, svako na svoju stranu, a ja se zaneo u svojim redovima koda.
Ulazim i ja u status "Napokon proradilo".
Taman da ustanem i krenem javalja mi se drugarka preko skajpa.

Ukinuli vize!
He...

Prezivljam onaj filmski zum kada sve okolo te vesti postaje zamagljeno, a ona sama mi se ubrzano priblizava.
Pita uz smajli kad cu onda do nje. Kao petarda odgovaram: sutra!
Tek je onda pitam odakle joj vest, da nije sala... Nije.

Neki cudan osecaj mi se mulja po grudima i temenu.
Cekam na to tolike godine, da ne kazem celu svoju mladost.
Nema euforije, nema ni zelje da podelim sa drugima.
Skacem od srece, ali samo u sebi.
Kao da sam skapirao fazon poslednji od svih pa me sad blam da se smejem.

Oci mi se pune suzama.
Listam fotografije koje sam odavno slikao u svojoj glavi i skroz zaboravio na njih.
Na njima se setam ulicama svih onih gradova koje sam oduvek zeleo da posetim, a i nisu toliko udaljeni.
Ljudi, trgovi, fontane, muzeji, koncerti... Pun album imam.

Brisem ono malo bala posvecenih navrsenom punoletstvu ovog Cekanja, grabim jashu i istrcavam na ulicu.
Bila je to jedna od najlepsih setnji u poslednje vreme.

18.11.09

Inostranstvo bez pasosa

Poziv krajem prosle nedelje. Poznat broj. Porodična firma u kraju kojoj odrzavam racunarski sistem od trenutno pet  racunara, s vremena na vreme pravim sitne programcice, instalacije, spasavam podatke i resavam kojekakve druge picvajze. Tezga kao takva jos iz studentskih dana. Danas je na repertoaru problem sa mejlovima. Oni poslati, nestali su... Predlozio sam par stvari koje bi mogli sami da odrade, ali u toku dana saznajem da nisu uspeli nista da povrate. Obecavam da cu se javiti ovih dana i licno doci da vidim havariju.


Zavrsi se nedelja, vikend prolazi, a meni ni na kraju pameti nije dogovor. Niko ne zove, samo cekaju. Ne znam zbog cega, ali kad sam veceras seo u auto i krenuo kuci pade mi na pamet sta sam obecao. Tijaoooo... Najavim se i obradujem ih svojom izjavom da cu malenkost svojeg dupeta dovuci u njihove odaje za nekih cirka pola sata.

Standardno srdacna dobrodoslica, par razmenjenih formalnosti te potom kratak izvestaj kako je doslo do misterioznog nestanka vrednih bajtova. Majstore moze kafa? Moze.

Otvorim OutlookExpress, vidim gde se cuvaju mejlovi, otvorim folder i snimim da pored trenutne baze poslatih poruka ima i jedna sa ekstenzijom "bak". To objasnjava deo iz pomenutog iyvestaja koji je glasio nesto poput: "Pojavilo se neko pitanje za arhiviranje poruka i ne znam sta se posle desilo...".  Prethodno premestim u programu poruke sa statusom poslate u privremeni folder. Ugasim program, obrisem aktivnu bazu poslatih poruka, preimenujem ekstenziju arhivirane baze iz "bak" u "dbx". Pokrenem program i eto... Preko sedam hiljada poslatih poruka je opet tu. Nije se dzabe aktiviralo arhiviranje, zar ne? Dodam jos par desetina iz malopre privremeno kreiranog  foldera i sve sredjeno.

Stize kafica, a posao zavrsen. Ispijam uzasno jaku nes kafu nakon koje mi se evo ne spava u dva nocu. Kao da u se uplasili da je stvar ozbiljna, pa da dok budem tu nocio ostanem sto vise budan. Caskamo uz neke slike koje mi pokazuje. Na slikama salaš sa životinjama, napravljen specijlano za decu kako bi se druzila sa domacim zivotinjama. Na sve strane zelenilo, naravno životinjice, seno... Negde u zemlji Germaniji. Ponosno mi pokazuje unuku koja se u pratnji ćerke pentra po kockastim balama sena.

Obradimo još par sitnih tema, taman za par gutljaja koliko mi je ostalo u šolji i pozdrav. Odlučno odbijam bilo kakav honorar, jer je u pitanju sitna glupost. Znam da njemu to znači i da mu je proteklih par dana rad bio otežan. Vidim da ću se iz tog razloga teško suprostaviti upornom insistiranju da prihvatim kintu. Kad na to dodam i da uvek neverovatno svi zrače dobrotom i pozitivnošću, a uz to su uvek više nego darežljivi po pitanju plaćanja, osećam da bi ih uvredio ako odbijem. Teško ribu u vodu navući. Krećem da se lomim. Pristajem na pola. Ne dolazi u obzir. Kolutam očima, nećkam se ko mlada. Ispaljujem čuveni osmeh broj 37: "Pa dobro, kako da vas odbijem". Zaradim ti ja tako istu svotu za koju sam tokom dana presedeo osam sati na poslu.

Para ima, pa nema, i sve tako u krug.
Medjutim, ovakvih momenata kada se osecam da u ovoj zemlji vredim nesto, sve redje.

9.11.09

Sam protiv sebe

Nešto sam prehlađen ovih dana. Htedoh da se vadim da nije u pitanju ovaj novi grip, ali mi onda pade na pamet da se i ne viđam nešto sa živim svetom, te opravdanja nemaju svrhu. Nekom se omakne da me zove na žur, ali posle par dana mi javi da je sve gistro otkazano zbog epidemije. Ko me jebe, nek crknem kad mi lepše da drkam tastaturu nego li svoje prijatelje. Ostaje mi jedino aktivna zabrinutost za kolege, ali s obzirom na to da ih ponekad posmatram i kao konkurenciju, a ne samo saborce, eto sistema za eliminisanje iste :)

Pregurao sam najsmorniji period oteklog grla i zapušenog nosa. Spadam u grupu ljudova koji vrlo rado koriste kapi za nos, jer me prosto izbezumi pomisao da noću ne mogu disati. Primetio sam da je ta prva noć korištenja bila carska po pitanju spavanja. Obeznanio sam se. Odmah sam se ponadao da možda postoje neke kapi koje se mogu koristiti tokom cele godine, jer imam taj problem sa disanjem već duže vreme. Započinjem pretragu.

Naime, slinci mi sline, da ne kažem sluz mi sluzi, konstantno. Da budem naučno precizan: Rinoreišem (Rhinorrhea, Rhinos = od nosa, -rrhea = pražnjenje ili curenje). Imajući u vidu da ovde zalazi fin svet, odgovarajućom metaforom ću objasniti situaciju. Nešto nalik opisivanju karanja preko praška i tučka. Kao što rekoh, trenutno se magma u mojim sinusima, pri dodiru sa spoljnim svetom pri vrhu otvora nosne duplje, pretvara u lavu koju lagano odstranjujem maramicom, rukavom ili dlanom. Neretke su situacije i apstraktnog oslikavanja lavaboa i pomalo zidnih pločica, ali pošto je umetničko delo kratkog veka, ne bih mu posvećivao više pažnje. Dalja sudbina nosnog ejakulata, u svim scenarijima, nam nije zanimljiva za proučavanje. Međutim, kada su seizmička dešavanja u granicama normale i nema učestalih erupcija, magma se mnogo brže stvrdnjava i kreira lavirint busija u dubinama poslednjeg organa respiratornog sistema. Tendencija gomilanja je nezaustavljiva, ali spas dolazi u vidu istraživačkog duha pokrenutog kod nestasnog palca i kompanjona mu kažiprsta. Sudbina ejakulata, sada u drugačijem agregatnom stanju, nas se takođe ne tiče, dok Ljupku dovodi do ludila i do nestabilno transcedentalnog stanja kada u mojoj, tj. svojoj, okolini naleti na isti. Ne ostavljam ih ja iz lenjosti tu i tamo, vec iz cisto prakticnih razloga. Samo su tu privremeno dok ne ocvrsnu i budu spremni za finalni transport do večnog  lovišta.


Ne znam da li je trip ili moja teorija ima naučnu težinu, ali imam utisak da mi upravo prohodnost ovih puteva središnjeg dela lubanje određuju donekle karakter. Uski kanali, nađubreni pomenutom magmom, kasnije i lavom, postadoše vremenom plodno tlo za bogato rastinje koje priželjkuju ćosavi homosapijensi. Simbiotička mreža dlaka i slina, da budem otvoren, uveliko otežava protok kiseonika do njegovog finalnog odredišta. Vazduh ne silazi u dovoljnoj meri do pluća, krv se ne hrani dovoljno kiseonikom, celije ostaju gladne, te srce kuca umerenije, mozak radi sporije, telo sve umornije. Krajnji ishod cele zajebancije je što se meni često spava. Kažu blago meni, jer mi puls žešće nizak, živeću duže. Pa šta imam od toga kad veći deo prespavam?

Ozbiljan problem ili sam ja to umislio? Plašim se iskreno da izložim teoriju nekom doktoru, pa da mi se od blama jos vise stisnu tuneli. Disanje na usta nije opcija. Uleti muva, pogotovo ako se malčice zapostavi usna kigijena, a i grlo se brzo suši. Čisto da na početku eliminišem neke savete koje očekujem od stručne javnosti koja zalazi ovde.

Fenomen koji prati pizdenje nosa u bolesnim danima jeste taj neobični piskavi zvuk kojim nos peva i oglašava svoje nemilo stanje. Izvesna kombinacija stalaktita i stalagmita u svoj toj dinamici protoka vremena i fluida, sa neumorno očajničkim strujanjem vazduha međ istim, proizvodi visoke tonove koji su u stanju da probude i samog vlasnika tih prirodnih dobara, a kamoli njegove bližnje. Stalaktit je ocvrsla formacija koja visi s plafona, a stalagmit se uzdiže ka njemu. Dzek-pot je kada se spoje i za razliku od pecinskih uslova, ovde ne treba cekati par stotina hiljada godina na taj mmenat. Oh ne...

Vecina ljudi brze bolje prestaje sa disanjem i gasi muziku bez obzira da li je na snazi tisina kucnog reda ili ne. Ja pustam notu da se cuje, cak sta vise s odusevljenjem delim svoj talenat sa drugima. Topim se ukoliko proizvodim vise tonova, te ponosno nastavljam da emitujem novonastali akord. Ne toliko da bih pokupio koje coktanje ili smeh, vec kao dokaz da se ne predajem i da cu kraj svih tih nedaca koje su me zadesila sa uskokanalnim nasledstvom, ja i dalje prkostiti zelji svog tela de me ugusi.

22.10.09

Dok stranac upravlja mnome




Sit sam filmova gde se veličaju loši momci. Takođe i komentara da to traži publika. Zanimljiva životna priča ili ne, muka mi više da ih gledam kao heroje. Dolazim u situaciju da im se divim kako su zajebali sistem, oteli, ubili, izjebali i sada lade muda u nekoj vili sa porno pogledom. Da ne pričam o sisatim sojkama koje menjaju sa mesečevim menama i češće. Tu me duša najviše boli...

Dovodio sam sebe u situaciju da kad biram sta cu gledati odmah eliminišem film bez par litara prolivene krvi, desetak slupanih automobila i isprobanog arsenala oružja omanjeg vojnog muzeja. Naravno, velika digresija, takvi su filmovi najčešće na TV-u, do skora bez upozorenja za godine. Doduše, to je samo preporuka za roditelje paničare kojih ima 0,001% u ovom ratničkom svetu. Od malena glavne igračke su mačevi, noževi, pištolji, puške, bombe i ostali qrci-palci za eliminaciju neprijatelja koji vreba iza svakog ćoška. Prekjuče Turci, juče Nemci, danas Ameri, a sutra će se već naći dušmanin adekvatan vremenu i prostoru. Pa dokle bre! Ceo svet je zapanjen odakle toliko nasilja, a od malih nogu svi se treniraju da budu ubice. Tu se malo igramo sa životinjskim nam instinktima održavanje vrste. Ispade da je lakše eliminisati konkurenciju nego li sebe umnožiti i sarađivati sa ostalima na boljitku!

Opšta frka, panika i javno (m)oralisanje kad malo dečije oko ugleda sisu, dupe, organ ili komunikaciju više njih. Razumeo bih da je razlog ovoj zaveri prema maloletnicima zaštita školskog sistema. Na primer, moglo bi se dovesti dete u zabunu pre gradiva kvantne fizike u višim razredima, jer knjiga uči da je jedan od osnovnih zakona fizike da dva čvrsta tela ne mogu zauzimati isti prostor u isto vreme. Ko god je gledao porniće naravno da zna kako je ovo ipak moguće :) Zašto buniti decu, jel da? Ali, ne verujem da je to razlog.
Neverovatno. Zahtevam od nadležnih na ovoj planeti da mi reknu zašto je jebanje štetnije od ubijanja!!!

Uh, kako čovek lako odluta od onoga što je želeo da kaže.

Gledao sam sinoć dobar film. Jodie Foster, radio voditeljka, biva brutalno pretučena u Central parku (NY) dok je sa svojim budućim mužem šetala psa. On je podlegao ranama, a ona se nakon kome od par nedelja budi i bori sa strahom od ljudi i okoline. Nasilje kojem je bia izložena ju je skroz promenilo i pretvorilo, kako ona kaže, u stranca koji koristi tvoje ruke, noge, glavu, telo... Tu povlačim paralelu sa laganim rastom svoje izopačenosti usled svakodnevnog terorisanja na sitno od strane spodoba koje bih trebao da zovem sugrađanima. Riba nabavlja utoku i igrom slučaja u par realnih situacija uspeva da ga iskoristi u samoodbrani. Čekajući da se odgovorni za smrt verenika i njenu patnju privedu pravdi, ona nesebično pomaže komšijama da se oslobode malko šljama s kojima dele grad. Slučajno upoznaje dobrog pandura koji ne može da se pomiri sa činjenicom da zakon štiti kriminalce. Putevi se ukrštaju, dok se meci trude da obore dokaz o gore pomenuta dva tela u prostoru i vremenu. Da ne pričam dalje i pokvarim zabavu...

Presedan ili šta? Hrabra produkcija, odlična gluma i poruka jeziva. Da li je ovo samo jedan u nizu laveža pro forme radi. Savest? Dokurčilo narodu i umetnicima. Ne iznenađuje me, na žalost, što film nije pokupio nikakavu nagradu pre par godina i što je Jodie samo nominovana par puta.

Od jezivog spaljivanja veštica došli smo do drugog ekstrema, tj. protekcije istih po principu "nevina dok se nikad ne dokaže suprotno". Pravda je slepa. Hm, za sve ono što se dešava oko nje ili se to odnosi da nema vaganja po babu i po stričevima, no svima isto. Mnogo je razočarenja na ovom  mom mikroprostoru da bih i dalje verovao u opciju broj dva. Sve nas tera da preuzmemo stvar u svoje ruke! Ispravljanjem krive Drine ja sam se iskrivio, inaćenjem bezobrazluku ja sam postao bezobrazan, ignorisanjem haosa preselio sam ga u sebe. Plaćam porez da bi se neko drugi osećao odvratno i jebavao sa devijacijama u moje ime, ali očigledno da bacam pare.

Stvar u svoje ruke. Počev od klinaca, javno se obavezujem da ću im svima, kad god mi se ukaže prilika, obezbediti hrpu pornografskog materijala. Meni ostaje da prelistavam isti materijal dok mozda ne odlepim skroz i nabavim igracku kao Jodie :)

21.10.09

Ja necu imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

Nervozna ruka, nimalo pažljivo, spušta gramofonsku iglu na ploču. Svako lutanje dijamanta pri ciljanju željenje brazde se prenosi na previše pojačane zvučnike. U tom nestrpljenju gotovo da se i ne čuje pucketanje arhivirane prašine. Četka se čuva za kad dođu gosti. Ispadaju prve note, cvili violina, sintisajzer uz talase... Glas, koji mi danas smešno i ubrzano zvuči, jos više zamračuje dnevnu sobu. Zašto li se tako zove ta prostorija, kada se uglavnom koristi uveče... Majka se kezi, a stari seda i zamišljeno gleda u jednu tačku. Trans prekida naglim dizanjem glave i pitanjem: "Jesam li ti puštao već ovu stvar?". Pogled mu šara po meni u zavisnosti od toga koliko je popio do tog trenutka. Ne više od stotinak puta, mislim se u sebi, ali sa željom da se završi na tome uzvraćam smeškom, podizanjem obrva i blagim klimanjem glave ka svakom zidu koji nas okružuje. Umetnički odgovor u kome svako vidi ono šta hoće.


Vremenom sam stekao autoritet da se samo povučem kada seansa započne. Ipak, neizbežno se svakako moralo dogoditi, reči pesme su mi već bile u glavi i ja sam uveliko preživljavao tuđu mladost na početku svoje. Zajeban je to osećaj kada te bije nostalgija za nečim što tek treba da doživiš.

Bila je to Arsenova pesma koju je Rade tako vešto govorio. Ne daj se Ines... Svideli su mi se mnogo pojedini detalji, opisi, nedorečene zgode. Svidela mi se i boja glasa kao i malo drugačiji izgovor nekih do tada običnih mi reči. Tri puta sam je do sada ja nekome kazivao, u tri meni tada osnovne sfere života. Seks, prijateljstvo i karijera. Baš i nisam nešto evoluirao od tinejdžerskih dana...

Vođen slanim bezumljem, na plaži sam pokušavao da zbarim neku fensi klinku ovim stihovima. Priča ima i malo morbidnu uvertiru u kojoj me par večeri pre toga ispaljuje njena sestra. Dan posle nemilog tražim blagoslov od nje da startujem joj mlađu sestru, jelte kad ona već neće. Cenim da je to jedan od većih bisera koje sam izveo u međupolnim odnosima. Nakon dobijenog zelenog svetla(!) eto mene s laktovima u pesku, gde uspevam jedino ostaviti utisak idiota uz potresnu činjenicu da se više od klinke oduševio ortak koji je načuo poslednji deo preformansa.

Događaj drugi je bio u cilju simboličnog završetka gimnazije, kada sam na maturskoj večeri pesmu posvetio drugarici iz odeljenja sa imenom iz samog naslova pesme. Uživao sam moram priznati u njenim osmesima i verujem da lepoj uspomeni dugujem takođe i odsustvu sad svoje seksualne motivacije. Ova konstatacija me sada dodatno čudi, jer sam spoznao sebe malo bolje u međuvremenu, a i sećam se da je ipak veoma slatko stvorenje bilo u pitanju. Tja, zamor, ko će ga znati... Ne družimo se više, tu i tamo se sretnemo, a voleo bih da znam na skali od jedan do deset koliki sam mentol postao tada u njenoj glavi :)

Treću sreću sam okušao na audiciji amaterskog pozorišta. Primljen jesam, davali su mi čak kasnije i glavne uloge, pokupio sam poneku nagradicu, ali i dan danas mislim da me nisu oterali tog dana iz čiste zajebancije, ne bi li se sprdali sa nekim tamo nedefinisanim klincem iz predgrađa, gospodskih manira i seljačkih obraza :)

Ma sva tri puta je meni bilo lepo, da se ne lažemo. Naglo sam prestao samo iz razloga što sam memoriju gazio novim stihovima. Čim se prisetim redova, čuvajte se.

Do sledeće recitacije...




NE DAJ SE, INES 

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
Drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima


Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines



Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
Tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba obješena u zraku kao naranča
Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I "Molim Vas ako me tko traži"


Ne daj se Ines


Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka naše mladosti
Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta



Ne daj se Ines


Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
Odlazeći da se počesljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice


Znam da će jos biti mladosti,
Ali ne više ovakve - u prosjeku 1977*
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
Kao sto već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo


Ne daj se Ines


* pesnicka sloboda

13.10.09

Prevara

Šta je veća prevara, mentalna ili fizička? Da li je mentalna uopšte i prevara ili to samo mašta radi svašta? Stvar dogovora koji se nikad ne postiže :)

Ja kresnem dve tri ribe dnevno u glavi. Na pauzi dok prošetam do pekare, pijace ili kafančeta, izjebem pola komšiluka. U glavi nažal... mislim naravno. Iz moje tačke gledišta to je sasvim normalno i ne može se svrstati u prevaru. Šta kaže Ljupka na to, kašće mi se samo budem li večeras opet spavao na kauču :)

Da li je muškarcima potreban povod za tako nešto? Jok bre, samo prilika. Sa druge strane mislim da žene tim činom šalju neku smislenu poruku, pa tako dok je čitalac ne pročita poruku ona se lepo provodi :)

Kažu da se ribe samo isključe. Nema priče, nema seksa. Dok nas jadničke grize savest i počnemo da poklanjamo više pažnje. Varao sam, nije da nisam. One koje mi nisu značile malo više, ali i one koje su mi značile. Šta sam postigao? Ama baš ništa. Sam čin, svest da to radim mi nikad nije bila na umu. Nema govora da sam to radio po principu L'art pour l'art. Bio sam navučen na možda najveći seksualni fetiš na koji malo ko obraća pažnju, a to je početak. Upoznavanje sa drugim bićem, mentalno i fizički. Ti moji počeci su uglavnom to i ostajali. Ni traga razradi, a kamoli kraju dramske radnje. Čim skazaljka padne ispod stotke to više nije to.

Prokletstvo ili ne? Pitam se da li je ta potreba za širenjem svog semena iznikla iz čistog životinjskog nagona ka održanju vrste ili ima nečeg socijalnog u svemu tome. Možda još samo jedan odbrambemni mehanizam savremenog čoveka? Hm, savremenog... Sudeći po pećinama, papirusima, grobnicama, knjigama i slikama, poslednjih par hiljada godina kroz sve epohe su se ljudi razvratno dovatavali bez izuzetaka. Danas je to jedino mnogo lakše. Ekonomsko blagostanje i egzistencijalna stabilnost dostignuta u prethodnom veku nam je uveliko približila genitalije suprotnog pola. Dobro, željenog pola, da ne bude diskriminacije. Taj životinjski momenat je po meni odavno smenjen zadovoljstvom. Rupom bez dna...

Zašto se još švrlja? Znatiželja, monotonija, nedostatak traženog ili očekivanog, potraga za tim istim očekivanim, savršenim, bežanje od sebe i koje kakvih čuda...
Gotovo redovno devojku koja mi se sviđa zamišljam zatvorenih očiju, blago razdvojenih usana, lagano uzdignutog nosića, kosom koja joj prekriva deo lica i maznog pokreta vratom. Zamišljam kako me dodiruje svojim tankim prstima, kako me gleda sa osmehom kao da se plaši da prekine beztreptajni kontakt očiju. Zamišljam toplinu usana, zamišljam zvuk otrglog uzdaha. Nagađam gde je sve golicljiva, a gde ranjiva. Priželjkujem da vidim momenat strasti i bezumlja tako divnog stvorenja. Priželjkujem šapat kojim bi mi se nečujno drala dok me grli i tone u san. Maštam o zvuku njenog osmeha u trenucima kada zna da je niko ne čuje, o izrazu lica kad napravi neku sitnu pakost.

Sve to smestim u tih par sekundi, arhiviram i produžim dalje.
Sigurno bi bilo lepše ostvariti fantaziju, ali dok je u glavi ona ipak duže traje.
Opet, zašto se cimati i rizikovati, kad te sve to pa još i mnogo bolje čeka kod kuće :)

Oprostiti neveru može samo onaj koji mnogo voli. Veoma je teško preći preko toga i spakovati je sa strane. Zaboraviti se ne može i samo je pitanje lošeg trenutka kada će se povampiriti i mučiti izgubljene. Mnogi praktikuju sistem ignorisanja i politike da nije prevara ako se ne dozna.

Ne bih voleo da saznam kako bih reagovao ukoliko sam prevaren. Kao i u svim stvarima nalazim razumevanje, ne baš uvek i opravdanje, ali bez pardona progovori tu i osećaj u kome se gušim od izdaje. Posesivni trip koji svako od nas ima, moje i samo moje. Iza njega stoji strah od gubitka, od poniženja, od bolesti na kraju krajeva. Ako poslušam krilato stvorenje sa drugog ramena, naći ću razumevanje da je htela malo uživanja, malo promene, malo novih santimetara. Ko sam ja da sudim. Samo nek je njoj lepo...

Ili cuti ili uzvrati istom merom.

28.9.09

Nocna straza

Da ne bismo pomislili kako nesto nije u redu i ove godine letovanje pocinje sa šokovima domaće turisticke agencije. Dan - dva pred polazak saznajemo da nas nema dovoljno za planirani avionski let, te se pridruzujemo grupi koja polazi kasnije. Avaj, jedan uplaćeni dan na moru manje. Prvi odgovor im je bio da možemo odustati u svakom trenutku. Onda zovi centralu i reži, da bi dobio obećanje o povratku novca za taj dan. Usputne frustracije koje smo skupljali u kontaktima sa službenicima agencije neću detaljisati. Uglavnom, većinu osnovnih informacija koje smo tražili o smeštaju nisu mogli da nam kažu, pa su na naše insistiranje "saznali". Pogađate, većina se odgovora kasnije ispostavila kao netačna. Sve u svemu i ovoga puta je bila neizastovna politika "idu na more, dobro su raspoloženi, brzo će preboleti naš javašluk i bezobrazluk". Ko mene jebe sa sa kapljicom nemačke krvi što očekujem da sve teče kao podmazano. Pa makar i taj serijal neizbežnih penetracija moje malenkosti.

Dokle god čovek ima doživljaje koji započinju sa "prvi put..." nema da brine da će skoro kraj. Naime, prvi put sam kretao na more u 2 ujutru. Avion poleće u 5, a svi znamo za preporuku da se bude tamo dva sata pre poletanja. Uspeli smo da ugrabimo malo sna i potom objasnimo taksisti iz više pokušaja gde da nas pokupi. Malo je bilo nehumano bilo koga angažovati od familije i prijatelja za prevoz u gluvo doba noći, a i fiksna cena od 900 dinži ne deluje strašno. Promukao glas, pogled na pola koplja i drndav zvuk motora su me u trenutku rasanili. Ostalo mi je da se nadam da je kafana iz koje je izašao podaleko i da je alkohol barem malo ispario. Možda sam i ja pogrešno sve procenio s obzirom na to da već mesecima dolazim u kontakt samo sa desetak osoba oko sebe. Imao sam snage za ćasku jedno minut dva, te sam ostavio majstora da radi svoj posao. Prokomentarisao sam nešto po običaju o gužvama, putevima ili vozačima Beograda na šta se ovaj obradovao i elaborirao temu u kraćem monologu koji je sledio. Kao kroz maglu sam načuo da je izgovorio: "...a i tome pišem u svojoj knjizi...".

Prešli smo Gazelu i uvatili pravac od Sava centra. Nagazi bradonja onaj svoj tenk, kad zapišta i zakuka sa svih strana. Vidim da se Ljupka kraj mene malko uzvrtipoljila, trgla i uputila zabrinjavajući pogled. Drajver nas je izgleda procenio kao dosadne mušterije i nagario kako bi nas što pre otkačio. Ne znam koji mi qrac bi i šta li sam mislio u trenutku, ali ponadah se da će usporiti malo nakon mog pitanja: "Ako sam vas dobro razumeo, rekosta da pišete neku knjigu?" AAAaaaahhhhh.... Vota mestejka tu mejka! Sekunde se pretvaraju u minute, minuti u sate...

Ko je kriv za inspiraciju? Pa naravno žena koja ga je upropastila. Navodno izvesna manekenka, mlada i jedra, na gotovo svakoj drugoj reklami oko nas. Jebi ga, morao sam da ga razočaram ne znajuću o kome se radi, ali devojka je klimala glavom pa me izvukla. Kako sam skapirao, vozikao ju je po gradu, uz blagoslov njene majke, kako bi vremenom započeli vezu i potom zaživeli zajedno. Razlika u godinama je poprilična, ali šta meni ostaje sem da se čudim i možda zavidim ako je cicka neka bomba. Znajući da nema mnogo vremena bombardovao nas je nasumice detaljima iz svog života u proteklih par godina koji će naravno biti tema tog romana. Bilo je tu svega, a meni ostade urezano pomenuto noćno bdenje nad njenim kretanjem i to po angažovanju gospođe mame, potom neke pretnje pištoljem da je se odrekne. Završetak priče je manje više klasika, gde se ona iseljava, a on preživljava infarkt. Svo vreme vožnje slika obešena o retovizor se njiše kao da prati priču u pozadini, odobravajući i naglašavajući pojedinosti koje slušamo. Ne usuđujem se da pitam, već onako kroz mrak uspevam da prepoznam gazdu kako stoji pored neke male plavušice. Samo pretpostavljam da je to muza o kojoj slušamo. A ko bi drugi bio, što kasnije i biva potvrđeno. Učtivo smo ga zamolili, na njegov predlog, da nam izrecituje jedan odlomak po izboru. Stade čile da besedi, ubrzavajući i usporavajući tempo, podižući tenziju i nivo nežnosti po potrebi. Kao navijen, bez zamuckivanja, iz cuga, kao da ima sve to napismeno ispred sebe. Dikcija na nivou, a i meni se javlja osećaj kao da se budim kraj njega, jer upravo o tome i govori. Ostasmo zapanjeni sa dilemom jel ovaj lud ili stvaran. Sećam se još i detalja da trenutno renovira gajbu i da sve sređuje upravo onakako kako bi to ona želela. 'Bem te živote, gde izmisli te emocije i čemu li one služe da mi je znati!

Stižemo do zračne nam luke, a baji očigledno krivo što mu se seansa završava tako brzo. Nastavlja da deli sa nama svoje trenutno stanje duha, kao i nekoliko životnih saveta koje po običaju zaboravljam kako ih čujem.  Skroz sam se bio udubio u celu priču da sam stajao još desetak minuta ispred zgrade i slušao završetak neverovatne priče taksiste. Da me Ljupka nije cimnula i skrenula pažnju da imamo još samo dva i po sata da načinimo pedesetak koraka, ostao bih čitavu večnost.

Uzvraćam nadom da će biti bolje i da se ne predaje, jer mora se dalje, na šta me on blagim pogledom tera u tri pizde materine. 

Čekiranje, blejanje, ukrcavanje, poletanje, dremka...

19.9.09

Ukradena lepota

Osećao sam da mi beži, da neće još dugo bit tu kraj mene i mučiti moju samoću.
Po glavi su mi se ređali mnogi načini kako da je zadržim. Znao sam da se ja ne bih upecao niti na jedan od njih, te nisam ni pokušavao da ih pokrenem.

Letnje poslepodne. Debele roletne prave pravilne senke po mojoj sobi. Vrućina se zavukla čak i u fioke na suprotnoj strani sobe. Lagani vetrić se igra sa polurazrgnutim zavesama dok ostatkom snage ganja par zaboravljenih papirića na stolu. Bokal sa vodom se znoji i pravi malo jezero oko sebe. Vrlo brzo nastaje reka koja preko vodopada, na samoj ivici tog stola, ispraća gomilu kapi ka tepihu. Mi i dalje ćutimo... Svaka kap se čuje kako udara o pod i natapa ga praveći kopiju jezera na mizerno manjoj nadmorskoj visini od prethodne. Kao da se i njima smučila tišina koja se drala među ona četiri zida. Neki jazz koji je bežao iz zvučnika nam je oboma poslužio kao izgovor za opijenost.

U trenutku mi je sinula ideja! Ima načina da je zadržim još malo. Još samo malo dok me služi sećanje. Uzimam grafitnu olovku sa stola i zamolim je da se ne pomera. Ne pričam šta mi je namera, glumim žurbu i ozbiljnost trenutka. Krećem po zidu da iscrtvam njenu siluetu koju je pravila naslonjena ma isti. Prvi sloj užurbano, nervozno, da se slučajno ili namerno ne pomeri, da bi se kasnije vraćao na detalje. Glasne udarce kapljica sa stola sada preklapa zvuk grebanja grafita po belom zidu. Dušu sam joj zarobio za manje od minut vremena. Smiren, stavljam osmeh na svoje lice, lagano je ljubim i kao da saopštavam da sam sada spreman na sve. Zvučnici su najednom poludeli i shvatih da slušamo muziku iz filma "Ukradena lepota". Privukao sam je sebi i uživao u tom njenom nesvesno ironičnom izboru.

Bio sam u pravu. Otišla je vrlo brzo, ali njena silueta je još dugo, dugo krasila zid moje sobe. Bledela je i starila vremenom poput slike Dorijana Greja, dok mi je njen osmeh od tog popodneva ostao zamrznut zauvek u mislima zajedno sa onim šarenim melodijama.

4.9.09

Pušmipuli

Sećam se kao kroz maglu jednog crtanog filma dok sam bio deca.
U stvari, ne sećam ga se uopšte, već samo par likova koji mi do dana današnjeg ne daju mira.
Prvi je Doktor Dulitl, ni manje ni više "dr Do Little". Hahaha. Uvek mi je promicala ova igra reči.

Međutim ima jos jedan mnogo zanimljiviji lik, a to je Pušmipuli!!!
Push me - pull me! Ovo sam skoro provalio, oduševilo me je. Pa zar je moguće? Sjajno.
Ako se sećate u pitanju je dvoglava lama koja kada hoće da se pokrene obe joj glave idu u suprotnom smeru. Naši talenti su tako "preveli". Dobro se sećam kao žešće perverzne reči iz detinjstva. Pušmipuli :)
Video sam na netu da je pravo ime dvoglavog stvorenja Pushmi - Pullyu, ali ne mari. To je to.

Znači li to da starim kad polako razotkrivam misterije ranog mi doba?
Da li se želja za životom upravo tada gubi, kada ceo svet oko vas postane napokon shvaćen, napokon provaljen u svojim začkoljicama? Da li ima spokoja i da li se drugačije gleda na neostvareno, neviđeno, neproživljeno, neurađeno...?

28.8.09

Da mi je biti...predsednik...skupštine...stanara

Besim ti ja tako veš kao svaka muškarčina sa periferije ovog usranog grada, kad oko snimi nešto zgužvano u ćošku terase. Parče papira skroz ispisano. Uredna ćirilica... Prvo što mi pade na pamet jeste da sisata komšinica iz stana iznad napokon uspostavlja kontakt na malo čudan način. Međutim, skorašnji porođaj mi, i to drugi po redu, govori da joj je želja za još jednim malo ubijena. Ne posežem još za porukom, jer sad već tripujem da me ova moja testira. Nameštaljka pa da vidi kako ću odreagovati. Jes, baš sam sisoveslač toliki. Završavam sa vešanjem, pa onda laganiška zajedno sa korpom uzmem papir i počinjem da čitam. Već u prvim redovima vidim da je u pitanju neka klinka i pada mi na prezasićen mirisom praška um da je iznad mene pored pomenute i jedno maloletno čeljade. Njenim skutima se možemo nadati tak za par godina. Za sada se kreditacija ne izdaje nama s ličnim kartama. Ne kažem da se ne okrećem kad prođe, ali nas barijere društvenog (ne)morala drže rastavljene.

Nego, šta kaže poruka, jebe se vama za moje dileme. Šta to muči komšinku i kako joj možemo pomoći:
(prenosim u originalu, čisto kao kritiku našem divnom školstvu)

[strana 1]
"Misliliste da samo Ukija volim epa ne bi bila ja da nemam oko 10 simpatija. Miloš toje jedno ime koje meni stalno ozvanja uglavi. I kod njega imam jako veliki problem. Svi pričaju da se ja njemu 100 posto svišam ali naravno u momo životu ima mnogo problema pa pošto je on 91 pa sam ja za njega klinka ne što se tiče njega već njegovih drugova. Njega svi zovu Kinez a veoma liči na kaka ima veoma prelepe oči. Ali ni kod njega nemam šase." 

[strana 2]
"Da počne da priča loše omeni. Kada sam mu poslala poruku Šta radiš? on je samo odgovorio Ništa. A sutra dan je moju najboljoj drugarici Ani rekao kako ga ja smara i da mu je stalno šaljem šta radiš? Ali posle svega znam da bi za njega sve uradila i sve oprostila. Ali ja samo mogu da sanjam da ću ja jednog dana biti s njim. on je jedno najveće đubre koje jako volim!"

Eh dam sam pre par godina prihvatio funkciju predsednika kućnog saveta, sad bih je pozvalo na hitne konsultacije.

6.8.09

Za sve je kriva tačka

"From: Gaga
Subject: za tebe
Od sada mi mozes pisati na ovaj mail. ljubim"

Hm... Nisam valjda toliko odlepio da ne znam o kome se radi? Prelistavam u glavi ženska imena, grupišem ih i prebrojavam sve na slovo G. Znam jednu Gagu, ali eno njene bradavice žvaće neki klinac koji još nije progledao. Ne kažem to iz ljubomore, već samo da bih je eliminisao. Dobro, u prošlosti nisam bio baš imun na gospođe sa sitnom decom, ali sa time je završeno. Smanjio sam i sa pićem, pogotovo u društvu. Nemoguće da postoji nešto čega se ne sećam iz skorijeg perioda. Ne postoji doduše ni štošta čega se sećam, ali to je već lična deformacija. Idemo dalje. Videvši da je na pomolu neki pičvajz, odlučujem da prijavim ovo uznemiravanje i priznam amneziju:


"Postovanje,
Ne zelim da zvucim nepristojno, ali ako moze mala pomoc da se prisetim odakle se znamo..
Mozda je i greska u pitanju, ali ja evo obecavam da cu Vam ipak pisati posle ovako lepog poziva :)
Veliki pozdrav!"


Ubih svu erotiku ovim odgovorom. Definitivno opcija snošaja pada u vodu, a nije da sam nešto i planirao. Čisto mogućnost, opcija, izbor. Kao ovo sranje sa vizama: ne moram, ali hoću da mogu. Znači, iskrenošću pucam na gistro više vrednosti i pokušavam da ostvarim prijateljski odnos. Stara loša navika: prijateljstvom u gaćice. Bude slatko na posletku, ali sa večitim pitanjem da li je vredelo cimanja. Neke greške se previše odomaće.

"Pa sreli smo se jednog leta, davno. Bilo je to pre nekih 15 godina. Tada mi je jedan mali plavusan zapao za oko. Imao je plavu majicu i bio je skroz sladak. Svideo mi se ali sam bila stidljiva da mu to kazem. Posle toga sam ga sve redje vidjala ali sam ga cuvala u srcu sve do sada. Jedna pticica mi je rekla da se totalno promenio. Pustio je kosu, bradu. Poceo da svira gitaru i promenio svoj fazon. Nakon toga, zelja da ga vidim bivala je sve veca. Najzad, sreli smo se jednog decembra. Cim sam ga ugledala, osetila sam toplinu oko srca. Pozvao me je da izadjemo. Zasmejavao me je, grejao mi ruke, gledao me.... I rekao da mu se dopadam. Nisam verovala da setam sa simpatijom iz detinjstva, da mi se jos uvek dopada, da se ja njemu dopadam. Sve je bilo nestvarno! To je bila noc koju nikada necu zaboraviti. Iako je imao devojku, ja sam ga i dalje zelela i nisam prestajala da mislim na njega. Ali, ni on nije prestajao da misli na mene. Culi smo se svaki dan. Ni on ni ja nismo razumeli sta se to desavalo sa nama. Medjutim, bilo je i perioda kada nije bas sve bilo lepo. Ali to je proslo. Nakon sest meseci, konacno smo se sreli. Te noci je kisa padala kao nikada do sada. Iako sam se plasila grmljavine, izasla sam da se vidim sa njim. Bila sam jako srecna sto ga vidim posle sest meseci. Te noci smo bili zajedno. I narednih deset dana se nismo razdvajali. Uzivivala sam kao nikada u zivotu. Od tada je proslo nesto vise od mesec dana. Jos uvek smo zajedno.. On je u B. a ja u Z. Dele nas kilometri. Nadam se da ta razdaljina nece uticati na nasu ljubav. Ipak, trazili smo se ceo zivot. Izdrzacemo i ovo. Doneo je radost u moj zivot i osmeh na moje lice. Sa njim kao da letim medju zvezdama. Jako je dobar osecaj. Sa njim sam potpuno srecna i mnogo lakse podnosim neke stvari kada znam da imam njega. Nikada necu moci da mu se oduzim za svu srecu koju mi pruza. Zaljubljena sam. Ponovo volim ptice, drvece, cvece... Hvala mu do neba!"

Ovde se naježim! Krenem da se prepoznajem u tekstu. Pogotovu onaj deo gde sam sladak i 15 godina mlađi. Negde kod bujne kose počinjem da sumnjam. Mislim, puštam je ja, ali se ona više ne vraća. Krenem onda da se prisećam svojih simpatija, ali teško da sam ih odonda i sretao, pa mi slike devojčica od desete do petnaeste godina uzrasta delovaše malo bolesno uz prateći osećaj međ nogama.

Vraćam se na analizu pisma... Šta zaključujem? Da devojke vole zarasle, čupave gitariste. Loše mi se piše. jer sam većinu nota zaboravio. Instrument stoji da fascinira goste i olakša okupljanje prašnjavih čestica iz kraja. Uslov sa dlakama uglavnom ispunjavam. Primećujem i to da je devojka rastrzana između liberalnih shvatanja života i patrijahalne škole brdovitog Balkana. Naime, otima nepoznatoj devojci "radnika", a istovremeno čeka šest meseci na prvi seksualni odnos! Zajeban igrač, što još potvrđuje i njen zategnut odnos sa pticama, drvećem i cvećem.

Iako je moja devojka najlepša i najdivnija osoba na svetu*, ja nisam mogao da se otrgnem utisku da mi je ipak bilo milo što se draga Goga zajebala. Na trenutak mi je aktivirala romantični gen i ispunila mu godišnju kvotu rada. Nisam do kraja siguran da li je i nakon ove druge duže poruke bila svesna da ja nisam taj njen kilometrima udaljen plavi dečkić :) Morao sam još surovijim odgovorom da je ubedim kako sve ovo stiže na pogrešnu adresu. Ah, nikad jebač presretač od mene... Ublažio sam bol izjavom da mogu samo zavideti original primaocu, čija eMail adresa usput NEMA tačku između imena i prezimena.

Time je završena ova slučajna tročasovna afera.
Nikakva vajda od smanjenja unošenja CH3-CH2-OH...

Živeli i srećno!


* izjava data pod čistom prisilom u konfuznim večernjim satima uz prećutnu pretnju sankcijama u više oblasti delovanja pomenute :)))

28.7.09

Na tajnom zadatku

Toga jutra sam odmah nakon doručka pozvan kod poručnika u kancelariju. Rečeno mi je da batalim sve redovne aktivnosti i uputim se pravo na heliodrom gde ću dobiti dalja uputstva. Čeka me zadatak od poverenja, od neprocenjive važnosti za odbrambeni sistem naše kasarne. Nakon negativnog odgovora na pitanje da li sam pušač, uručen mi je upaljač domaće NoName marke.

Nabijen nestrpljivošću i željom da učinim sve što je u mojoj moći u sprečavanju unutarnjeg i spoljnog neprijatelja da uoči i iskoriste naše slabosti, upućujem se do tajnih koordinata izvršenja svoje misije. Trebalo mi je svega par minuta da zauzmen poziciju u suprotnom delu dvorišta, na mestu između kontejnera za đubre i kanala za opravku kamiona. Osmatram okolinu, registrujem potencijalne pretnje dok prijanjam  na posao.

U toku jučerašnjeg dana u krug kasarne unešeno je par računara, klima uređaj i mini frižider. Da smo u direktnom sukobu sa tradicionalnim neprijateljima sada bih morao da vas likvidiram, jer posedujete kontraobaveštajne informacije, poverljive sadržine, koja nas sve može dovesti u stanje neposredne životne opasnosti.

Moje angažovanje ima za cilj da podaci o poreklu, vrsti, količini i performansama pomenutih uređaja ne izađu iz kruga kasarne. Ambalažu oblikujem u formu indijanskog šatora i metodom zapaljenja najslabije parcijalne strukture izazivam lokalni požar, koji se ubrzo širi na ostatak gomile. Dužan sam da ostanem kraj vatre dok poslednje parče kartona ne otputuje u večno konačište. Moram priznati dam sam imao par incidenata gde su pri silini plamena delovi ambalaže sa vidno odštampanim natpisima uzleteli i uputili se preko ograde. Uspeo sam ličnim požrtvovanjem da vratim begunce i surovo ih kaznim na improvizovano ognjištu. Sačekao sam na plus četrdeset da vatra proguta sve dokaze, udavio ih mlazom vode i napustio tajnu lokaciju.

Nakon uspešno obavljenog zadatka, ponosno sam se uputio na raport svom pretpostavljenom. Znam da sam od tog dana stekao puno poverenje svoga starešine i da će me ubuduće slati na još zahtevnije i odgovornije misije.

Od tada je prošlo mnogo vremena.
Nisam propušio, ali uz sebe uvek imam spreman upaljač.

Totalno drukčiji od drugih

Prolazim svako jutro kroz jednu malu neuglednu ulicu. S jedne strane je ogromna bezlična soliterčina sa pregršt prolaza kroz istu. Preko puta je neko verovatno polu propalo preduzeće, izgubljeno u vremenu i prostoru. Ulica je jednosmerna i nakon raskrsnice prolazi ispod druge sive zgradurine. Ovde kao da je izmišljena promaja.

Jedino sto sjaji u ovom kraju su nove šipke sa znacima koje obeležavaju parking zonu, kao i zelena farba, sa istom ulogom, organizovana u isprekidane linije malo po kolovozu, malo po trotoaru.

Danima mi bode oči jedan parkiran automobil. Iščukan sa svih strana, isečenih i presavijenih tablica, poprilično prašnjav. Umesto da se zavuče u neki ćošak i stidi svoje pojave, on vidno štrči od ostatka uredno poslaganih mu drugara. Svi su kao pod konac, a samo se on pravi pametan. Samo on nešto izvodi i kurebeca se bez razloga. Odakle tolika drskost? Odakle ta ludost? Šta mu treba to pišanje uz vetar i zašto sebi dopušta da ga ovako opanjakavaju?

Tek sam pre par dana provalio, razumeo.
Samo je on pravilno parkiran!
Svi ostali zagrađuju pešački prolaz uz ogradu pomenutog dvorišta.

Izvinuo sam mu se tog jutra. Nasmejao se od smeha i otišao zauvek.
Ne prolazim više tom ulicom.
Žešće mi smeta simbolika koju vidim u tome...

Carobna frula

Da li se neko do sada prisetio da istraži zašto su hitovi, na primer u muzici, zaista hitovi?

Slažem se, sve je to relativna stvar, ali činjenica je da pojedine pesme tokom godina bivaju obožavane od strane mase ljudi. To opet nije merilo kvaliteta, ali nečega mora tu da ima.

Da li i u notama ima te jednostavnosti i simetrije koje teže savršenosti i koje naše ciljno čulo prepoznaje?

Sigurno bi bilo zanimljivo popisati sve tzv. hitove tokom proteklih decenija, povaditi note, akorde i pronaći skriveno pravilo. Provući ih kroz neki algoritam i otkriti zašto se svi kao miševi okrećemo i pratimo melodiju dečakove čarobne frule?

29.6.09

Bliski susret nase vrste

Jesi li ikad usetao/la u sobu dok je tata bio na mami ili obratno? Mislim, mama na tati, ne ti na mami/tati, a da ono drugo useta... To je ipak preteska tema za ovaj blog. Za sada.

Kad sam postavio ovaj upitnik nisam uzeo u obzir da neki od nas imaju decu i da sam mogao pitati ovo dvosmerno. Da li su i vas deca iznenadila? Tja, jos me drzi taj osecaj da imam 20ak godina, pa mi ne zamerite na propustu. Sudeci po odgovorima vise od 60% ispitanika je imalo bliski susret sa oznojenim telima roditelja. Bez panike, jer uzorak je bio 3 :)))

Ja mislim da sam mozda jednom uleteo, ali sam snimio samo gole butkice. Nista od socne akcije, blam prizora il' sokantnih scena koje bi me proganjale do duboko u starost.. Mozda su se u stvari samo baškarili goli smoreni od vrucine. Tako da me sve to ostavlja bez dokaza da su se oni uopste upustali u bilo kakve brutalne odnose nakon kreativog stvaranja sestre i mene. Doduse, ni za to ne mogu da grantujem, sve je to ipak rekla - kazala.

Keva urla, ćale je naziva kučkom, lupa je po dupetu, čupa za kosu, dok ova trazi još! Naziva ga nekim životinjskim imenima dok reži i kroz zube saopštava listu želja. Sikće po desnima i unutrašnjim delovima obraza, dok se glasovi mešaju sa pljuvačkom, a jecaji prigušuju suglasnike. Odvaljuje mu takvu šamarčinu kao otvorenu kritiku sto se toliko vuče i što ne zapne ljudski. S crnom slikom pred očima, stari ignorise poslednji laboratorijski nalaz u krvi, visak holesterola, trigliceride. Inati se povišenom pritisku i pojačava tempo do blizu frekvencije iz najboljih dana. Šljapka na sve strane, što od znoja, što od par desetina kilograma stečenih od medenog meseca. U pozadini ritam diriguje neki soul, funky ili najpre disko. Abba, ba, ba, ba, ba...
Porodicna idila .

Da li bežiš glavom bez obzira ili se ukopaš u mestu, skapiraš da nisi provaljen i odlučiš da nešto naučiš? Šta ćeš drugo, jer traumu si već stekao, pa zašto ne bi i neku blagodet usput. Jedinstveni trening samokontrole. Naježiš se u sledećih par trenutaka kad prepoznaš neke zvuke i pokrete iz svog repertoara. Geni su čudo...

Dileme samo naviru. Sta ti je ciniti? Sa jedne strane proradio ti zastitnicki instinkt, jer neko ti malterira majku, pa makar se taj neko i ocem zvao. Iako joj je lepo, nije svesna u tom trenutku koliko joj ta uloga mucenice ni malo ne stoji. Ne razmislja svojom glavom. S druge strane otac, tvoj uzor i dika, blamira se tamo nekim fazonima koji ne pale vise ni kod srednjoskolki. Dodje ti da uletis i pokazes mu neke nove finte, neke metode ravijene u jazu vasih generacija. Ali kako!? Znas da je to i za majcino dobro, ali ne ide. Nesto ti govori da okrenes ledja, izadjes iz gajbe i uputis se ka onoj privatnoj klinici sa reklame koja se bavi eksperimentatlnim proucavanjem selektivnog brisanja memorije.

Dodatna nezgoda je sto ovakvo iskustvo ne mozes podeliti ni sa kim, bilo da ti je prijalo ili ne. Ah te stege laznog morala...Malogradjanstinizam. Koliko bi ti znacilo znati kako nisi jedini na svetu sa slicnim iskustvom.

Sta ti na kraju treba sve ovo? Usao si kao nesto da pitas? Gladan, zedan, usran. E pa odluci sam, ne mora svaki put njihova da bude poslednja. Radi malo na svom samopouzdanju! Uzmi jebena kola i vrati se iz grada kad ti se cefne. Ako im je bilo lepo nece ni primetiti.

Napokon, pusti jadne roditelje da se jos malo bolje upoznaju...

20.6.09

Vilerova tajna

Postoji samo par dana u godini kada kiša pada direktno na moj prozor. Danas je taj dan.
Nebo se crni, duva jak vetar, na ulicama nema nikoga. Sve ovo prati Sunce koje zalazi i koje se podvuklo pod tamne oblake. Ne mogu da ga gledam koliko jako sija. Zajebava se sa kapima tako sto na mom zidu pravi njihove senke brzinom kojom udaraju o staklo. Senka nakon par trenutaka postaje sve bleđa i na kraju išćezava kako se kap sliva na dole.

Kiša i Sunce, to se rađaju veštice, govorila je moja baba. Dok sam bio mali držala je na jednom zidu goblene "Četiri godišnja doba". To bockanje je njoj bio izgleda filter svakodnevnice. Kako je samo uživala radeći i bila veoma ponosna kad nakon par nedelja, nekad i meseci, završi koji rad. Ja se sećam da mi je bilo čudesno i pored silnih šablona, da od one bele mrežice i gomile konca može išta da ispadne.

Sedim, kukam u sebi što moram da radim i Subotom, i zamišljam kako mi ove senke iscrtavaju jedno od tih godišnjih doba. Čeznem li za tim bezbrižnim dobima? Verovatno.


Danas je poslednji dan proleća?
Možda je upravo to taj skriveni šablon po kome kiša pada na moju stranu.
Samo četiri puta godišnje...

*Wiehler

Nema gospode bez seljaka

Poranile lubenice i ove godine. Još malo pa ćemo ih jesti dok se topi sneg. Svako sezonsko osveženje je naravno uvek dobro došlo, ali jebeš to slatko kad ima "gorak" ukus. Cena prava sitnica, 100 dinara kilo ili da koristimo valutu koja sputava paniku: 1 euro = 1 kilo. Pa da, ovo deluje sasvim razumno, zar ne? Do mojega...

Primetimo činjenicu da majstor ne dotera nikad primerke koji bi eventualno obrukali baštu, te plodove ispod 6-7 kila i nema na kamiončetu, a za vas sa sve sitnom decom i babama und dedama, te onima koji ce poslasticu deliti sa komšijama, pardon komšinicama, potom prijateljima, optimum je nekih deset kila. Suma sumarum lubendinja te izađe oko soma RSD-ova, tj. niskopaničnih deset EUR-ova. Momentalno moji štekarski geni, koji mi doputovaše iz oblasti Alzasa, potom Korduna, preko Kozare do Šumadije, kreću da računaju šta se sve može uraditi s tim novcem. Ne baš jebeno mnogo toga, ali je ipak to ovde iznos pred kojim počinješ da tražiš opravdanje za rastanak od istog. Donja margina luksuza. Kako da izađem pred ogledalo i objasnim sebi da sam dao tolike pare za nešto što u sebi ima 92 procenta vode!? Idi begaj. 920 dinara za cirka 9 litara vode i 100 dinara za suvi ostatak. Uporedim sa vodom koju kupujem u onim pakovanjima od 5 litri za manje od 100 dinara. Geni cupkaju...

Jedno je sigurno, postade ovo nobles voce. Mislim povrće... Dilema, za dilemom. Obožavam kad me neko ispravi na ovu temu sa pozadinom aksioma a la "rekli su mi tako". Botaničari širom sveta oba klana (voćari i povrćari) se vekovima kolju oko pridobijanja lubenice svojem stadu. Neki uzgajivači pokušavaju da izmire situaciju tako što je svrtsavaju u grupu "Fregetable". Pretty untranslatable :) Kako stvari stoje, grupacija ima još članova. Naime, lubenica je plod svoje biljke, nastao iz cveta i to je klasifikuje kao voće, ali to što je iz porodice tikvi daje joj prođu i međ' povrćem. Paradajz na primer, je klasično voće, ali s obzirom na to da se koristi kao salata i dodatak glavnom jelu, a ne kao sladunjavi dezert, smatra se povrćem. Usput, čuo sam da termin "povrće" ne postoji u svetu botaničara već samo kuvara :) Opet ljudi s noževima kroje javno mnenje.

Tako nama stiže proizvod iz okolnih prigradskih sela, ako ih Turci lubeničari ne preduhitre, koji svim učesnicima kupoprodajnog akta, s oproštenjem diže standard. Jednima buđelar se goji, a drugima stvara utisak prestiža koji uliva strahopoštovanje i betonira dingospo titulu međ' širokim gladnim narodnim masama.

Rešenje je za mene jednostavno: metoda ignorisanja. Ove godine sam otkrio i jedno zavučeno stablo sa šljivcigama. Drmnem desetak, onako zelenih, kiselih od kojih obavezno jedno oko bude zatvoreno tokom degustacije i gle, prođe me želja. Prođe me i želja za životom, ali tradicija pre svega. Na žalost, senzori usne duplje vremenom postaju previše tolerantni te kriza ugrožava pomenutu metodologiju. Sreća u nesreći je ta što sve to počinje da se dešava negde na 15 dinara za kilo!

A onda, UDRI...

18.6.09

Odnos ili zjale

Očigledno da me jebe kriza inspiracije. Možda je ipak samo ova vrućina u pitanju.
Primetio sam da malo patim od toga da sve ovde napisano bude malo remek delo, pa makar i izveštaji iz tzv. života. Zašto se opterećujem time. Da'ge'bem?

To mi je Koma nabacila kad je slala ovaj linak kojekakvim urednicima visokotiražnih magazina i piscima. S obzirom na to da je šemi sa konkurencijom koja je doživela i štampano izdanje, počinjem da sumnjam da je ceo proces montiran. Neka, biće još sajmova knjiga, a ja dotle još crpim staru slavu :)

Hteo sam da ne radim celo leto, trošim otpremninu, uživam u Suncu koje nisam video tolike mesece. Vatam zjale... Koji me đavo terao da šaljem SiVeJe na par konkursa, a tek koji je đavo njih terao da me zovu na razgovore :) Tako se ja gistro zaposlih na brzaka i evo opet sam u odnosu sa radom od prvog tekućeg meseca. Namerno nisam prijavio odmah da vidim koliko će me ko sažaljevati. Bole vas patka... Sigurno se osvrćete po podzemnim prolazima, ćoškovima i gradskim trgovima, ne bi li prepoznali porno programera kako, pored zjapeće kutije za cipele, na gitari izvodi repertor ljigavih balada izvežbanih u ranoj mladosti pod okriljem romantike. Ah...

A kad smo kod ljigavštine, liči mi ovo prećutavanje i na onaj trip da umrem pa da vidim ko ce mi doći na saranu. Kasnije o tome. Nego...

Nova lokacija = Stara Hercegovina! Ko mi je u komšiluku nek zove na nakonposlovne derneke. Ne prelazim most više, ne džaram u salaške mi gene.

Sve il' ništa!

12.6.09

Kul, a?

Povratak u buducnost?

Dana tog i tog, vrlo skorog, tekuće godine, u 15 časova i 20 minuta, na lokaciji u blizini Botaničke bašte, primećen srednjovečni dingospo sa uramljenom slikom veličine 10x10cm oko vrata. Na slici je zlotvor koji je bio na vrhu ove tzv. države tokom devedesetih. Danas ga smatramo simbolom svih užasa iz tog perioda čije posledice dan danas proživljavamo, naravno uz novotarije zlotvora naslednika. Jeste, mnogo mi je lakše sve ovo navesti no njegovo ime napisati. Jeste, Sado Mazo...

Elem, okrećem se ja za pojavom i ne verujem svojim očima. Preispitujem sebe koja je godina, sumnjam u svoja čula, jer ipak odavno nisam dolazio do centra grada u toku dana i moguće je da sva ta buka, smrad, čađ i gar kombinuju kojekakavu halucinaciju. Al' ne lezi vraže, pogled mu nije ni malo unezveren, pokreti smireni, odeća normalna, u rukama neke fascikle. Svedočim i naizgled normalnoj komunikaciji u kojoj učestvuje sa mladom osobom ženskog pola, tzv. sisonošom. Zaboravila je telefon, pa se vraća u kancelariju. Znači i zaposlen. A što ne bi i bio? Mislim, zbunjen sam. Zbunjen ostajem. Posle nešto razmišljam da kad oni majmuni u skupštini nose bedž sa likom drugog idiota, što ovaj ne bi šetao svog boga.

Ma batali. Držim se ja svoje suburbije...

Prljave misli mi prekidaju vesti na depigmentisanom TV-u. Neke nove slike sa nekim starim glumcem, veoma traženim u ovim krajevima. Ovaj put pokretne slike... Bacaju senku na prethodno pomenute i umanjuju im efekat. Konkurencija! To je ono što smo priželjkivali. Otvoreno tržište pa makar idiotizama. Zdravo je to.

Doneli mi moji neku rakiju podno Kosmaja. Odoh da probavam...

23.5.09

Profesionalac

Stariji kolega, znalac svoje oblasti, jebač orla što bi rekli, a uz sve to dobar lik. Jedan od retkih koji će mi nedostajati iz bivše firme. Ipak, postoji jedan detalj u njegovom nastupu koji mi malo smeta i o kojem sam dugo razmišljao. Dugo pokušavao da pronađem razlog zašto to radi i da li to uopšte radi ili ja umišljam. Hteo sam da razumem i opravdam sam čin, jer jednostavno želim da verujem u slučajnost.

Naime, svaki put kad priđe mom stolu, ne bi li se upoznao sa detaljima posla na kome radimo, on mi parkira svoju ćontu na rame! Ne bira, čas levo, čas desno. Gledamo tako nas dvojica, pardon trojica, u monitor i pokušavao da se skoncentrišemo i nađemo rešenje tekućeg problema. Ne žuri nam se... U početku nisam mrdao glavom, da ga ne uplašim, šta znam, da bih se kasnije dosta oslobodio i komotno vršljao glavom na sve strane. Trebalo mi je vremena i da naviknem kome da se obraćam od njih dvojice. Izvor glasa jeste da je udaljeniji od njegovog vršnjaka, ali geografija mu jednostavno ide u prilog.

Eto, nek proba neko sad da mi prigovori da nisam profesionalac :)))

15.5.09

Zasto nema otpora?

 "Mladi u Srbiji retko idu u pozorište, muzeje ili galerije, čitaju knjige i bave se sportom, ali zato dosta gledaju TV, koriste Facebook, pokazalo je istraživanje Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu."

"Deveti maj se u svetu obeležava kao Dan Evrope i Dan pobede nad fašizmom, u znak sećanja na dan kada je, 1945, feldmaršal Kajtel potpisao kapitulaciju u Berlinu. Srpska pravoslavna crkva odabrala je, međutim, drugačiji povod za obeležavanje 9. maja. Prisećajući se dana kada je Beograd, 1942, proglašen gradom „oslobođenim” od Jevreja, u subotu, 9. maja 2009. u Sabornoj crkvi u Beogradu biće održan pomen šefu kvislinške vlade Milanu Nediću, ideologu autentičnog jugoslovenskog fašizma Dimitriju Ljotiću i njihovim sledbeničkim falangama"

"Kako je moguće da nam zabranjuju da govorimo na aktuelne političke teme, kad sam predmet retorika i besedništvo izučava oblast političkog besedništva. To onda znači da direktori škola mogu da zabrane da se iz matematike uči izračunavanje procentualne vrednosti, kako učenici ne bi znali koliko su se oni ugradili od krečenja učionica. Zar to nije isto?"

"Naša surova i teška borba za istinu o Draži Mihailoviću i njegovoj vojsci koja traje 19 godina privodi se kraju. Očekujemo da se konačno, posle 63 godine, pronađe grob đenerala. Znaće i Srbija i ceo svet gde su ga ubili, kada su ga ubili i kuda su ga bacili pošto su ga ubili. Ne može se graditi istina na laži i sreća na zločinu"

"Zašto i protiv mene kad sam ja žrtva napada. Osećam se nezaštićeno. Stvarno sam uplašena jer živim sama. Ćerke su mi u Danskoj i u Nemačkoj. Odlazim na spavanje tek kada počinje da sviće, negde oko 4.30 časova. Ne znam ni kome da se obratim za pomoć i zaštitu. Posle ovog što se desilo odseliću se iz Niša jer ovolika diskriminacija ne postoji nigde. Sa Šabanom sam proutovala celu Evropu. Njemu su ambasadori ruke ljubili, kao da smo iz neke kraljevske porodice. A ovde smo poniženi. Hvala gradu Nišu što je podržao mpg supruga . Ja nisam kriva što je grad odlučio da se Južni bulevar nazove Šabanovim imenom. Ako se ne slažu sa tim, neka idu na Skupštinu grada, a ne da mi psuju mrtvog čoveka. To mi je van pameti"

"Radnici fabrike kože „Partizan” u Kragujevcu prekinuli su sve vidove protesta, a 12 ih je, nakon 18 dana, prekinulo štrajk glađu."

"Razlog nezadovoljstva tata Srđana je način na koji najbolji teniski komentator u Srbiji Nebojša Višković izveštava sa turnira. Naime, tata Srđan već neko vreme smatra da se za Novaka ljubi ga tata Đokovića ne navija dovoljno iz komentatorskog (ne navijačkog) mesta, pa je shodno tome rešio da pravdu uzme u svoje ruke. Tačnije, tata Srđan i stric Goran uslovili su Javni servis da će uskratiti prenose sa turnira Serbian open ukoliko Viškoviću dozvole da ih komentariše. RTS je, poput svakog snažnog i nezavisnog medija, prihvatio ultimatum, a Višković je odlučio da podnese ostavku."

"Kad u Putinovoj Rusiji kampovi pod imenom „Sibirska zastava” niču kao atomske pečurke posle radioaktivne kiše, zašto Tadićeva Srbija ne bi mogla da ima bar jedan takav kamp, za početak? Kada sva srpska deca postanu mali kozaci, uvek spremni da zajašu konja, opašu sablju i krenu u neki omanji pokolj, konačno ćemo biti sigurni da je Srbija na dobrom putu. Zemlja koja ima ovakvu kozačku mladost ne mora da brine za svog Atamana!"

"Lekar neurohirurg Eugen Slavik osuđen je u sredu pred Okružnim sudom u Beogradu na tri godine i četiri meseca zatvora zbog primanja mita za operaciju tumora devetogodišnjem dečaku."

"Uveravanja beogradskih zvaničnika da će šengenske vize za građane Srbije biti ukinute do kraja godine, ponovo su dovedena u pitanje. Prema najnovijim porukama koje stižu iz Evropske unije, ukidanje viza pominje se samo kao mogućnost, ali ne i kao zagarantovna izvesnost."

ne mogu više...

P.S. Pardon za losu sliku, ali Beogradska ulica mi nije dala vremena za bolju.

14.5.09

Šta kaže, šta kaže...?



Bruka... Šta radi ovaj francuski narod? Kakvo je ovo klonuće duha. Kao da ne znaju kako se koristi to što im prođe ispred nosa. Odoh da smislim kako devojci da saopštim da se ženim sa ovom drugom štafetom :)

Ovo je neki ultra snimak. Braća Rusi ne žale, pa sam njih zadužio da vam puštaju iznova i iznova. Evo i zamućene jutjub verzije: linak

Tehno

Smarao sam vas pre par meseci sa svojim poslom, sa nezadovoljstvom koje je ključalo u meni protekle po godine, a možda i više. Jebo me i rasturao utisak da što više dajem to mi se manje vraća. Poznat sam kao flegma, skromna osoba po većini pitanja koja ne toleriše bezobrazluk, primitivizam i nepravdu. Hteo sam napisati i duhovitost, ali ja to kod sebe sve manje prepoznajem. To me plaši. Sa takvim opisom možete samo zamisliti dokle je došlo kad sam ja popizdeo. Doveden sam u situaciju da preispitujem po ko zna koji put ponovo svoje osnovne principe postojanja i funkcinisanja. Doveden sam u situaciju da ne vidim više smisla u toleranciji, nadi, političkoj korektnosti i ostalim ispljuvcima ovog vremena.

Da konkretizujem deo svojih jada saopštiću vam da... Pre nego što kažem, hoću da mi obećate da osećaj sažaljenja čuvate za nešto pametnije i krupnije! Dogovnor? Nastavljam...od pre par nedelja postao sam TV! Televizor? Nije. Turbo vagina - malo teže. Tehno vandal - za malo. Ma jok sve to, nego tehnološki višak, braćo i sestre. Jeste, ne radim, a ne pišem blog, pizda mi materina :)

Ne tuguj čitaoče, ne roni suza, lepo meni stoji neradnička bluza. Mala oda blog-na-slog vremenima... Osmeh mi se na lice vraća, budim se s radošću već danima, jer znam da me više ne čeka ONA atmosfera u ONOJ kancelariji bez sunca koja me je ONAKO ubivala u pojam. Ne progovara iz mene odbrambeni mehanizam. Znam o čemu pričam, to mi je bila tema maturskog rada :) Našao sam se u krugu veoma loših ljudi koji su me stihijski uništavali. Veoma nezdrava atmosfera u kojoj se krivac za velike neuspehe i promašaje tražio u svima drugima sem u njima samima. Sramota me je iskreno što sam i sedeo u istoj prostoriji sa takvim likovima. Sva sreća, pa nas je bilo par istomišljenika, te smo iole uspevali da podnesemo situaciju. Negde oko Nove godine sam hteo već da promenim posao, ali sam počeo nešto privatno da tezgarim pa rekoh sebi da završim sa tim, pa s prolećem da odletim na "sever" i poštedim sebe dodatnih šokova. Kad ne lezi vraže. Proleće dolete do mene :) Ok. Pljuštali su otkazi nedeljama oko mene i svako je imao osećaj da je sledeći. Opravdano ili ne. Ja sam pretpostavio da sam među kandidatima pogotovo nakon serije razgovora o povišici tokom Februara meseca. Nisam propustio priliku da kažem šta mislim, da držim do sebe i svog učinka, da izrazim svoje nezadovoljstvo i kulturno se izderem na svoje pretpostavljene :) Eto vam recepta kako se kandidovati za moju poziciju. Iskrenost mi je još jednom skrenula pažnju kako život može biti kučka, ali se ne kajem. Dodatno mi je i imuni sistem otišao do vraga, pa se evo i nedeljama borim da dođem k sebi.

Već iz iskustva brojnih kolega sa istom sudbom znam otprilike šta me očekuje na iznenadnom razgovoru. Takva i takva stavr, nema posla, kriza, odlučile su nijanse, častićemo te jednom platom i više te ne bismo zadržavali. Mudrosti radi, raspitao sam se malo okolo o svojim pravima kompjuteraškog rudara. Dopustio sam im džentlmenski pokušaj da me zajebu. Nakon neuverljivog monologa postavih pitanje, dva, tri... prvi napad odbijen. Za svakog je bio spreman Sporazumni ugovor o raskidu radnog odnosa sa gratisom od jedne plate. Meni je samo u glavi odzvanjao savet da jedino pristanem na ugovor o tehnološkom višku, jer njime dobijam otpremninu i ostvarena prava na birou rada. Taj Sporazum je najgora varijanta raskida radnog odnosa, jer se gube prava za 3-12 mesecnu nakandu na birou. U redu, postoji modalitet ugovora sa klauzulom kojom poslodavac izjavljuje da je raskid iniciran s njegove strane i da zaposleni ne snosi nikakavu odgovornost. Moj kec u rukavu je bio moj radni staz. Naime, u knjizici imam upisano samo dve i kusur godine, a neupisano dodatnih šest i kusur. Malo su se preračunali. Hvala ti oče :) Zahvaljujući njegovoj privatnoj firmi tokom devedesetih, ja ću još malo u penziju :) Suma sumarum, eto meni preko devet godina staža. Kako je bio lep osećaj kad sam krenuo ja da vodim kolo. Ha ha... Broj godina puta trećina prosečne bruto zarade u poslednja tri meseca. Aha... Mrzi me da nabrajam na koje gluposti i bezobrazluke su sve pokušavali da mi ospore ovo pravo koje mi član 158 Zakona o radu garantuje. Sve znam, kažem vam, a mnogi su otišli na klanje bez toga. Odugovlačenja, šatro konsultovanja između službi, ljigavih opaski i očiglednog popizditisa što me ne mogu izraditi. Kao da im iz ustiju uzimam. Jedan veliki BLJAK za oproštaj, ali eto mene sa četiri zarade umesto prvobitne jedne :) Hi hi, ho ho...

Odmah sam raspričao ekipi svoje iskustvo ne bi li nekom ustrebalo. Posle toga su me par puta cak i zvale kolege sa istom sudbinom za konsultacije. Slažem se da mi nije reakcija na ceo događaj uobičajna, ali s obzirom na to da imam posla tezgaroškog još za par meseci, pa onda otpremnina i neki mali štek, ja bre do Nove godine mogu ovako :)

Iza mene je jedno, neću da sporim, ogromno iskustvo rada i stečenog znanja u velikoj firmi. U odnosu na manje kompanije ima prednosti, ali i mana. Sve ima svoje. Ono za šta sam puno bogatiji no ranije jesu prijateljstva koja sam tamo stekao i koja će mi trajati mnogo duže od ovog keša što sam se ovajdio u poslednjem trnutku. Poslao sam par CV na neke konkurse, uskoro imam i neke razgvore, ali ne žurim. Treba mi malo odmora i malo vremena da nadoknadim propušteno :)

Ko zna, možda je ovo trenutak kada ću se odlučiti za promenu svoje karijere i napokon postati ono što želim od malih nogu. Porno glumac!

Floppy disk

Besmisleno je više da se pravdam zašto ne pišem redovno. Sve što imam da kažem je: jebi ga! Malo ste i vi krivi što ne znam da ste živi :)

Dok sam bio klinac pisao sam dnevnik u par navrata. Na vrlo sličan način, shodno uzrastu, obraćao sam se množini, tj. masi. Kao da sam već u startu pretpostavio da će svi želeti da čuju šta ja to imam da kažem. Kako će sve moje gistro mudrosti vremenom dobiti na težini i opravdati sva moja stanja ludila u kojima su nastala. Cvrc milojka... Sećam se da sam se raspisao jedne godine o novim shvatanjima života oko sebe, o svojoj prvoj velikoj ljubavi na prelazu iz osnovne u srednju školu. Pisao sam i pisao. Srbin još u to vreme nije izmislio Internet i sve je to lepo stajalo na mom računaru. Paranoja kao takva je stavila taj fajl pod šifru i do dana današnjeg se nije setila iste. Čuvam i dalje taj flopi disk od 5 i četvrt inča sa nadom da će mi se vratiti misao, neka asocijacija, koja me je inspirisala pre dvadesetak leta da smislim samo jednu reč kojom sam uspeo sakriti gomilu drugih, sopstvenih reči od samoga sebe.

Neću namerno da komercijalizujem ovaj blog, pa da me čita svaka šuša i eventualno ostavlja komentare samo da bi mu/joj ime zasjalo na gomili istih. Presrećan sam što je nekolicina vas otkrila ovaj blog pukim pretraživanjem neta i što ste se kasnije vraćali po još. Čast vama ovde stalno prisutnim, neću reći gostima, jer ste veći domaćini od mene samog :) Bilo je perioda prošle godine kada sam osećao žešću odgovornost prema svima da sledećeg jutra zablista neki novi post. Umorio me taj osećaj, koliko god mi bio neprocenjiv svaki vaš komentar. Ono ćemu sam žudeo me je i dotuklo.

Pišem uvek nekome, sa osećajem da će ta, ponekad i taj, to pročitati. Znam da neću dobiti potvrdu, odgovor, bilo kakav znak. U svojoj glavi nalazim opravdanje za tako nešto, nalazim svoj mir, jer sam ipak ja taj koji daje. Na kraju ovog poglavlja, doveo sam sebe u početnu situaciju svojega pisanija. Nigde žive duše, nigde velike ambicije, nigde smisla. Škrabaj Droljo, jer pametan piše, a budala pamti :)

Pade mi na pamet ironija slučaja, da i ako se setim one šifre šta ću s njom? Uređaji za čitanje tih diskova su odavno izumrli. Sva sreća pa se sa ovim droljizmom to neće desiti. Jel tako?

Dakle, idemo iz početka.
Samo za svoju dušu...

23.4.09

Ulica u kojoj stanujem nosi ime po...

Mihajlo Petrović je naš prvi školovani pilot aviona. Završio je francusku pilotsku školu „Farman". Njegova pilotska diploma FAI (Međunarodne vazduhoplovne federacije) nosi broj 979 od juna 1912. godine, a kod nas broj jedan.

Mihajlo Petrović rođen je u selu Vlakča nedaleko od Kragujevca 14. juna 1884. godine. Posle osnovne škole, koju je završio u rodnom selu sa odličnim uspehom, upisao se u Vojnozanatsku školu u Kragujevcu. Školu je napustio na sopstveni zahtev u petoj godini učenja i otišao u Rusiju sa željom da završi tehničku školu ili neko vojno učilište. Tamo se razboleo. Kad je ozdravio, odlučio je da se vrati u Srbiju.
Posle povratka iz Rusije 1903. godine upisao se u artiljerijsku podoficirsku školu u Kragujevcu. Nakon završetka školovanja 1905. godine raspoređen je na službu u gardijsku jedinicu u Nišu. Iako po profesiji vojnik, u duši je bio umetnik - slikao je i pisao pesme. Iz Niša je premešten u Kragujevac, a zatim u Beograd. U čin narednika unapređen je 1910. godine. Početkom 1912. godine na konkursu za iilote izabran je u prvih šest pitomaca.

Posle dolaska u Francusku, krajem maja 1912. godine, raspoređen je u pilotsku školu „Farman". Instruktori su odmah zapazili njegovu izuzetnu nadarenost za letenje. Čuveni francuski pilot Broden, koji je pratio njegove prve letove, rekao je za Petrovića da će „biti as, jer je miran i prezire smrt".
Već posle dvadesetak dana obuke Mihajlo Petrović izveo je samostalan let. On je prvi iz grupe naših pilota poleteo. Taj događaj izazvao je izuzetnu pažnju, pa je dopisnik pariskog lista „Figaro", koji je prisustvovao letu, napisao obimnu reportažu o „neustrašivom i divljenja dostojnom letu srpskog seržanta."


Krajem juna Mihajlo Petrović ispunio je sve uslove i nakon polaganja, 22. i 23. jula, noložio je ispite za dozvolu pilota. On je prvi srpski pilot sa diplomom. O njegovom talentu dovoljno govori činjenica - zvanje pilota dobio je mesec dana pre ostalih srpskih pitomaca.
Posle povratka u Srbiju, baš u vreme kada je počeo Prvi balkanski rat, narednik Petrović je sa ostalim vazduhoplovcima uključen u pripreme za angažovanje u ratnim dejstvima. Prvi je u Srbiji 10. decembra 1912. godine leteo na jednom od nabavljenih aviona. U toku januara 1913. godine održavao je trenažu na aerodromu Trupalsko polje kod Niša. Bio je oduševljen kada je saznao da će biti u sastavu Primorskog aeroplanskog odreda.

Sa Primorskim aeroplanskim odredom došao je na aerodrom Barbaluši nedaleko od Skadra. Poginuo je na borbenom zadatku. Jak udar vetra prevrnuo je njegov avion, remen kojim je bio vezan za sedište pokidao se i on je ispao iz aviona. Tada piloti nisu nosili padobrane. Narednik Mihajlo Petrović sahranjen je pored crkve u selu Barbaluši 21. marta 1913. godine. Posle završetka balkanskih ratova njegovo telo, uz najviše počasti, preneto je i sahranjeno na cetinjskom groblju. Tu je prvi pilot počivao sve do 1931. godine. Tada je na zahtev porodice prenet i sahranjen u porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu.

(Preuzeto sa foruma Paluba Info)

8.4.09

Mamac

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći,
ali se ne usuđujem strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem samom sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj strahujući da bi to ti mogla učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći,
ali se ne usuđujem strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu i govorim suprotno od onoga što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te,
ali se ne usuđujem strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imemna i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol bojeći se da ti nećeš nikad saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe,
ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te zauvek ostavim,
ali se ne usuđujem strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine moj bol uvek svež.

"Gradinar"
Rabindranat Tagora

1.4.09

27.3.09

Filosofija i ja

Ranije sam verovao da je društvo u kome odrastam sačinjeno od individua čije pojedinačne vrline krase zajednicu u celini. Smatrao sam da ako i ja budem bolji, pametniji i lepši, da će svi oko mene imati koristi od toga. Nastavio sam da verujem i praktikujem pravilo da delim znanje sa svima, jer će im ono svakako pomoći u njihovim životima, učiniti ih prosperitetnijim, a samim tim će se sve to na kraju, preko “sedam gora i sedam mora”, vratiti i meni. Simpl ez dat :)

Shodno tom pogledu na svet mene su često izbacivali iz takta postupci ljudi koji su gazili ova načela, koliko god ona uopštena bila. Nervirala me je težnja da se do nekog cilja dolazi gaženjem drugih ljudi. Nervira me i sledeći nivo te igrice, gde iz potrebe da ti ne budeš zajeban, moraš izjebati drugoga.

Kako sam izlazio na kraj sa svojim besom i frustracijama? Teško. Uglavnom se izolujem na neko vreme i jednostavno isključim. To je dugoročni plan, dok sam na kratkom fitilju praktikovao virtuelnu realnost. Naime, zamišljao sam živopisne scene pesničenja svakoga ko mi je u tom trenutku na tapetu. Uh, kad se samo setim šta sam im sve radio. Kako vidim zanimljivo surov zahvat po filmovima obavezno ga uvrstim u svoj reportoar. Gazio sam do beskonačnosti, bacakao unaokolo, krivio vrata automobila tudjim lobanjama, davio, nabijao klince,… drao sam se u lice sa pitanjem DOKLE BRE?!!!

Prosto sam naplaćivao bezobrazluk.

To je verovatno bilo zanimljivo gledati sa strane, pogotovo ako komuniciram sa takvom osobom. Samo zaćutim, prestanem da pričam i slušam, a u sebi bijem li bijem.

Počeo sam da se plašim te svoje rehabilitacione metode kada sam u tim svojim okršajima krenuo da angažujem drage ljude. Pomišaljo sam u sred neke priče, očigledno dosadne, kako bi to bilo da ja sad iz čista mira krenem da lupam šamare, iskaljujem bes na nedužnima kad pri ruci već nema dužnih. Umetnost radi, pardon… Udarnost, radi udarnosti.

To je vec bila devijacija, nus pojava valjanog psihološkog medikamenta. Rešenja su bila razna. Od masturbacije, preko seksa sa pravim devojkama, ukusne hrane, video igara, alkohola i vutlice, do izbegavanja milih, a pogotovu nemilih ljudi i događaja. E to je sve bila umetnost!Godine su prolazile pune muka, i ja sam zaboravljao na te dijagnostičke periode. Sada sam malo porastao. Ne preterano situacijama dorastao, ali zver u sebi uspavao. Barem sam mislio tako…

Ne bih ja ovo ni pisao da u poslednje vreme ne počinjem da se prisećam zaboravljenih borilačkih veština.

“The alleged power to charm down insanity, or ferocity in beasts, is a power behind the eye.” - Douglas Jerrold

13.3.09

Drumovi ce pozeleti normalnih…

…al’ normalnih nigde biti nece.

Taman dostignem smireno stanje uz pomisao da sam video sve na putevima serbskim i da se s nekim stvarima moram miriti (barem javno), uleti mi scena u ovaj moj zivotni dokumentarac i pojebe koncepciju minulog rada.

Jutros, negde oko osam sati, ujutro :) Rakovica, raskrsnica pored osnovne škole, puno dece koja ne bas radosno hrle u istu, taj auto i moj. Prvo sto me je iznenadilo jeste beba u vozacevoj levoj ruci, koja po mojoj proceni ima manje od godinu dana. Mota baja u krivini dok je detetu glava na jedva desetak centimetara od stakla bočnog prozora. Moj mozak je već doneo odluku, u mili sekundi, da je u pitanju idiot, međutim traži sad opravdanje, objašnjenje, za prizor kome prisustvuje. Gde je majka? Možda je to ona utvara na suvozačevom mestu? Oh da, jeste! Čime je ona preokupirana? Mora da je drugo dete? Nije. Mora da je kroz prozor uletela neka životinjska neman, pa brani porodicu od opasnosti. Ma jok. Ređam scenario za scenarijom, prelistavam uzalud dosadašnja iskustva, a odgovor je opet ispred mene. Zaslepljen logikom opet ne vidim nacrtano.

Gospođa je odškrinula prozorče, u ruci drži dugački CIGARET i uživa u svojoj jutarnjoj dozi!!!

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA…

11.3.09

Presek

Imao sam nekih desetak godina. Svoj razvojni put sam tabao na Banovom brdu te su mi odlasci do centra grada bili veoma retki. Gotovo da pamtim svaki. Moji su smatrali da su jedino Kalemegdan i Tašmajdan vredni cimanja.

Tog popodneva smo pešačili uz bivšu ulicu General Ždanova. Komandant ruske vojske koji je iz ko zna koje pizde materine došao da oslobađa Beograd i okolinu krajem drugog svetskog rata. Ono što Nemci nisu uspeli da učine u posledjim trenucima svoje posete Balkanu, uspela je magla i onaj pokušaj od planine nadomak grada dvadeset godina kasnije. Šta li je avion tražio čak tamo?

Park iza Stupice sa uvek gustom krošnjom s naše desne strane, da bi nas na stotinak metara s leve čekala Beograđanka. Čak sam se jednom i popeo na vrh. Nisam imao pojma da je tu i SKC i JDP. Možda iz razloga što još uvek nisam bio ni student, ni kulturan, a kamoli centriran. Pozorište ću upoznati tek za par godina i nadoknaditi sve ove falinke. Pardon, pokušati u tome...

Sunce samo što nije zašlo. Početak leta, ali i dalje veoma prijatno vreme bez vrućina. Obožavam gradske, da ne kažem urbane, zalaske i ta poslednja poigravanja svetlosti u toku dana. U vazduhu kao da su ispomešani svi lepi mirisi ovoga sveta. Udaljena škripa tramvajskih šina, cvrkut ptica i eho okolne dečurlije.

Mirno...

Najednom gromoglasan zvuk TRUBE!!! Gomila preplašenih golubova poletela je preko naših glava na sve strane. U početku sam samo čuo zvuk, da bih nakon par koraka i video na terasi muzičke Akademije lika kako nas časti veoma popularnom melodijom. Treštalo je na sve strane. Svi su se ukočili i sa osmehom pratili kao himna da svira. Bila je to tema iz serije Dinastija koju je gotovo svako opsesivno pratio tih dana.

Uuuu kako je bilo dobro :)
Kad god prođem tuda još uvek čujem svaku notu.