26.11.08

Povrede na radu

Želim je kao nijednu pre toga. Želim da njeni zubi zarivaju se u moja ramena, da potom njene usne celivaju te rane. Želim da me bradavicama grebe po leđima, nokti da joj nestaju u mojoj koži, da s plašim svakog sledećeg dodira. Želim čuti bes i vapaj istovremeno! Hoću da me očajnicki privlači k sebi, da bi me odmah zatim gurala što dalje. Hoću da poželi moju smrt, ili mi barem  zvizne jednu šamarčinu uz zahvalnost što sam u njoj. Želim da zaplačem umotan u njene kose.

San mi se ostvaruje! Doduše ne sve onim redosledom kako sam očekivao, ali svi detalji su tu. Koga briga za formu, kad sadržaj valja. Pa u Vojvodini se kolači jedu na početku obroka :) Sva čula su preopterećena. Još samo malo i suza će se zakotrljati mojim obrazima i gotovo. Baš u tim trenucima kada celo naše postojanje biva svedeno na tih par kvadratnih santimetara, kada smo manji od makovog zrna i Palčić nam lupa ćuške, baš tada desi se BUM, TRAS, JOOOOOOOOJ...&)/=&#=?("&$/"&%"$"$$########%&%

Zgnečeno mudo, priklješten prst, grč, išćešan kuk, nesmotren ugriz, rizičan karlični potez, pogrešan kolosek... Možeš li se setiti svih nedaća koje su prekinele proces pretvranja sna u javu? Posao se nakon toga nastavlja, po pravilu, dosta kilavo, sa večitom zebnjom od zala koja počinje hladiti naša znojava tela. Želja ne jenjava, ali strah se uključio i kvari žurku.

Mislim da je nezahvalno klasifikovati jačinu doživljene boli, jer teško da se može izmeriti duševna patnja izazvana naglom obustavom koitusa. Pomisli da ti je još u pitanju i prvi put s nekom/im. Lele...

Meni se često dešava da tokom guslanja umislim kako sam talentovaniji no što jesam, pa onda shvatim da mi fali malo mašte, setim se neke novotarije za koju bi tad bio pravi momenat i slično. Sve te situacije imaju nešto zajedničko, a  to je bol koju mi ponekad nanose :) Dešava li vam se da u najvećem obrtnom momentu omašite cilindar? Previše često. Au... nije to usamljen jauk. Precenim svoje dimenzije, napustim orbitu i eto belaja pri povratku na pravi kurs. Nekada sam previše dobar (ha ha) pa suparnica kreće da se pridržava za moje malje. Tada treba na brzinu izabrati prioritet. Nije lako.

Kolena najebu veoma često, ali se to ne oseti u momentu. Podmukla povreda. Padovi su mi omiljeni. Taman pomislim kako ću prečicom do nečeg zanimljivijeg, kad me u sledećem trenutku ta lenjost dovedi do borbe za održavanje nadmorske visine. Kučka gravitacija znala je od mojega koplja više puta da napravi rukohvat za uspaničenu devojku. u početku sam se ponosio tim visokim mišljenjem koje je gajila prema mom gelenderu, ali vremenom sam postao stidljiviji. Ne zna se kome je teže što se rastaje od svoje zajedničke ljubavi, njoj il meni :)

Nisu mi ni strane agonije povlačenja sa mesta dešavanja usled opasnih čeljusti drage osobe. Kako to da u trenucima kada su napokon mehanika i monotonija sasvim dovoljne za osmeh na licu, ona pokuša da začini performans nekim manevrom koji na TV ekranu zaista deluju primamljivo. Bolje što ribe ne gledaju porniće masovno, jerbosmo bi najebali višestruko. Zubi su kao voda, dobar sluga, al' loš gospodar. Da se ne prisećam sada osećaja kako beše to osetiti nedostatak jednog člana udruženja Vilica - donji most. Kako samo zna da nedostaje u dolasku, a bogami još više u odlasku... Z:Z (Zapamtite:Zajebano)

Simpatična lupkanja i nagli fatovi mogu često izmaći kontroli ili prevideti koordinate domaćina. Sukob interesa koji tada proživljavamo je takoše nezavidna pojava. Kako se ljutiti na onu koju guziš?

Sve manje se krećem poslednjih godina i moje telo je zaboravilo na masu kombinacija položaja svojih delova. Jedan od načina da mi na to skrene pažnju jeste pozdrav metodom grčenja mišića. Uvek pomislim da bi me manje bolelo da je na bilo kojem drugom mestu sem na onom gde udara! Doduše, sada sam se već ispraksovao pa tu muku hendlujem u hodu, nakon uvežbane prognoze lokacije i intenziteta nepogode.

Odrana kožura nakon poprilične pauze zna takođe da bude pain in the ass. Hoćeš da trčiš, a u vodi dubokoj si. Strpljenje je kurva. Tu je i nameštaj kao lokalni neprijatelj broj jedan. Uvek neko ćoše, gruba il ladna površina, tvrda prereka slobodnog pada. Svako od nas ima još i pride neku Ahilovu petu koja promoli njuškicu baš kad ne treba. Meni su to moji jebenočestourasli nokti. Ma kad ih zakačim nije mi više ni do Lusi Liu u Košutnjaku.

Pomenimo još slučajan lakat, tvrdo čelo, ledena tečnost za vrat, oštar nokat, čupanje kose... Čuo sam da je bilo slučajeva popucanih kapilara u očima od naprezanja, pa sve do ekstremnim pojava infarkta tokom druženja sa partnerom. Ne verujem ni da sam jedini kome je ceo krevet propao u milisekundi. Moj stari dobri leTvičar. Par sekundi mi je trebalo da shvatim šta se desilo, zašto mi je izbijen vazduh iz pluća. Plafon više nije bio toliko blizu, bočni pogledi bejahu blokirani unutrašnjim stranama, nema lampe, sata na noćnom ormariću. Razmenjujemo zbunjene poglede, ali ne stajemo. Posao mora biti završen.Ubrzo nakon toga sam pazario sadašnji polubračni roze sa sigurnije poze :) Mada su i ovome dani izbrojani. Skoro sam napipao feder koj ikao da izlazi iz podzemlja da me priupita "dokle bre više!?".

Ne pominjem kade i vratolomije oko vode. Tu sam naučio da budem kao na iglama još na samom početku karijere. Nije mi opuštajuće. Em klizavo, em konstantna potreba za održavanjem prijatne temperature vodenog mlaza koji nas zaliva. Mnogo posla, prosečna satisfakcija.

Nema opuštencije od tada. Non stop ti Urgentni na pameti i zabrinjavajuća mogućnost da će baš tvoj slučaj postati urbana legenda. Možda mi je još gore kada ja nanosim drugima povrede na radu, nego kad ih primam. Nema dobrog recepta za prevazilaženje pomenutih trauma, sem postepenog razvoja želje za suzama o kojima sam na početku pričao, a da ih nisam tako tumačio.

6.11.08

Kraj pre početka

Pre par godina sam učestvovao u promociji novog modela Ford Focusa. Par vas što sad buljite u monitor mi je pravilo društvo tih dana. Zamisao, koja je i ostvarena, bila je karavan od tridesetak vozila koji bi zemljacima predstavio poslednje čudo automobilske tehnike poznatog proizvođača. Subotica, Novi Sad, Beograd i Ćuprija su gradovi u kojima smo se zadržavali po jedan dan, izuzuev Bg-a gde je bilo malo duže.

Svako jutro ulazimo u sexy kombinezone kao profi vozači, da ne kažem sportski šoferi, sedamo za ljute mašine, pravac benzinska pumpa, perionica i neka lokacija u centru grada gde znatiželjni prolaznici, slučajni i namerni, mogu da se upoznaju sa makinom. Kod mene se baš i nisu usrećili. Jedva sam naučio osnovne karakteristike automobila, moguće varijacije, tipove ovoga i onoga, dodatne opreme, potrošnje, qraca, palaca, ispod haube mohikanaca. Pa onda skraćenice poput KW, ABS, PMS, SPS... Ubite me, ali to treba voleti. Moj izgovor je bio kao Tome Kuruzovića u Danima groma, gde se vadi konstatacijom da je on tu samo da vozi.

Sećam se da mi je omiljena šala bila kako u gepek može stati minimum dva leša. Uporno sam je ponavljao iako se samo par njih nasmejalo na fazon. Tja. Nakon tog višečaovnog blejanja i blebetanja sa pučanstvom, sledila je probna vožnja. Sedimo na suvozačevim mestima dok se drugi iživljavaju nad sveže deflorisanom vozilu. Smor more, ali ovaj put sa finasijskom satisfakcijom.

Bilo bi zaista suvoparno da smo čergu činili samo mi šoferi. Trešnjicu na vrhu činilo je desetak hostesa (čitaj žešće jebozovnih cica) pokupljenih sa raznih podijuma, malih ekrana, naslovnih strana i odjavnih špica. Dobro, malo preterujem, ali ovako me više mrzite :) Prvog dana sam ostvarivao bojažljiv kontakt. Tu i tamo neki klizeći, kompliment il dva, čisto vežbe radi da vidim koliko sam još u fazonu. Moja trenutna ljubavnička situacija je bila poprilično zamršena tih dana, i ja sam se svojski trudio da ne komplikujem još više. Devojka mi miljama daleko, malo me ostavlja preko chat-a, pa dođe da se mirimo uživo, onda malo raskine telefonom, pa se mirimo isto tako. Da muka bude veća još su tu i tamo neke koleginice zbog kojih ne spavam, nove komšinice koje takođe nemaju srca pa nasrću, osoblje obližnjih lokala. Da ne tupim više, poenta je u mom stoičkom držanju kojim sam se ponosio svojevremeno, a sad uviđam elemente magarizma u skoro svakom aksiomu.

Elem, na kraju prvog dana, svi premoreni, sedimo u svojim kolima i čekamo signal za polazak na sledeću destinaciju. Vidim ja da mi neće praviti društvo niti jedna sisonoša, jer su se sve zavukle kod kolega. Nema više nikoga na parkingu, samo bruje motori i greju ušuškane. Lagano nakon pišanja i pribavljanja zaliha u vidu bombonica prilazim svojm kolima. Na zvuk alarma iz dva automobila gotovo istovremeno izlaze tri cicke, od kojih bi barem zbog dve izdao otadžbinu.

- Juhu, jel možemo mi sa tooboom?
- Pa mislio sam da se malo odmorim uz neku mjuzu i laganu vožnju. Baš sam imao naporan dan. Drugi put...

Ha ha ha. U kom bih stadijumu trebao da budem da ovo zaista izgovorim? Uđoše oni u moje mi vozilo, a da nisam ni postao svestan o čemu se radi. Ne kažem ni da me je iskreno interesovalo. Da li su bežale od nekih smorova ili su jednostavno na demokratski način, prostom većinom dale svoj glas bucmastom Vidikovčaninu. Znam samo da sam po ulasku u auto imao želju da aktiviram brave ako se kojim slučajem predmosle :) Okrenu se situacija i preokrenu postojeće stanje za tili čas kao ova svetska finansijska kriza. Reč po reč, bombonica po bombonica, kez po kez i prolete put pod nama, a da nismo ni osetili.


Ne, nisam ni pokušao da saznam brojeve soba. Ne, nisam ni ja prvi tražio broj telefona. Ne, nisu to jedina sudboosna NE-ova koje sam odradio. Ostalih dana smo nastavili naša druženja, vremena ubijanja, zajedničkog zadovoljavanja mušterija, blesavih foto seansi u kolima. Meni je sve to činilo dupli doživljaj, jer sam se mesecima pre toga klao sa poslednjim ispitom i malo sam zaboravio na ljude. Hoću reći da mi je sve bilo toliko milina, pa skoro kao i da sam nešto jebo :) Polako sam provaljivao da su osnovni razlog naše bliskosti ipak bile one bombonice. Mentos od grožđa, magnet za manekenke. U svakome džepu po jedno pakovnje i miran sam dobar deo dana.

Ah da. Upoznao sam dosta zanimljivih ljudi, lepo se ispričao sa mnogima, ismejao za par nedelja, ali koga to još briga :)

Nedelje su prošle pune muka, ginulo se za slobodu nemo...Zaradio sam napokon diplomu i slobodu od škola, ali i status slobodnog mladića kome se i nisam toliko radovao. U tim situacijama prva reakcija je valjda erekcija! Klin se klinom izbija, a za tu rupu što ostaje - bumo videli. Odlučim da pozovem i napadnem miljenicu sa pomentog putešestvija. Zvao sam je Balerina, zbog držanje koje je imala dok bi stajala u mestu. Podsećala me je malo na Bred Pitovu suprugu, pa sam možda u njoj i video prečicu za tu moju maštariju. Kako mi se samo obradovala kad sam zvao. Uuuu... Prekinuvši vezu već sam pomislio da krenem da se hvalim kako sam je već imao. Ali strpimo se koji dan, da se vrati sa nekog mini putovanja i zove me.

Prolaze dani puni muuuka...Telefon ne zvoni. Igram igru, ali nestrpljenje je jače. Padam test i cimam ja nju. Jednom, dva puta... Ignoriše me na sav glas. Kako bih ispao šmeker šaljem joj sms nešto poput sledećeg:

-"Raskantao sam vezu od šest godina samo da bih otišao s tobom na piće, a ti ovako..."

Neistina, laž, prevara, podvala, sranje... u mom životu nikada nisu donosili dobro. Zašto bi ovaj put bilo drugačije. Citiram do slovce upamćenu traumu sa sve nezarezima, ali i dubinskom saosaćejnom emocijom:

- "Uh baš mi je žao al džaba ti to"

Eto, tako sam prestao da se ložim na manekenke.
Nije bilo teško posmatrajuću sa ove vremenske distance.

5.11.08

Vrati se Ivane

Get this widget | Track details | eSnips Social DNA

Uzeo je samo nužne stvari i nestao iz kuće,
nije više mogao trpit da za nos ga se vuče.
kćer i žena i njezina majka, dignula se prava hajka,
zvale su: vrati se, vrati, vrati se Ivane!

Ceste, pruge, gradovi i sela i neki novi ljudi,
nepoznati jezici i doživljaji ludi,
jedino bi kadkad, a samo na čas, mislio da čuje iz daljine glas:
vrati se, vrati, vrati se Ivane!

Našao je posao i stan i već je puno bolje,
bar ga nitko kad sa posla dođe umornog ne kolje,
jedino bi kadkad, a samo na čas, mislio da čuje iz daljine glas:
vrati se, vrati, vrati se Ivane!

 

Ha ha ha…

Celog života čeznem što nema pesama posvećenih mom imenu i evo naletim na ovu!

Neverovatno, ali nakon pola sata nalećem na još jedan hit!

Eve:

 

Ludi Ivan

Bilo je davno, jos sam u školu išao
jedinice prepravljao (?), u svet od kuće bežao
i niko nije hteo da shvati moju mladost
da je sve nektar što pijem,
da svaka mladost ludovanje znači.

Voleli smo ludog Ivana, ludi pogled ka daljinama,
jurio je na vetrenjače, zmajeve strašne i preteče.

Hteo sam planetu, veliku ko kuća
tri mala ???? i ovcu da okolo šeta,
i jednu ružu, moju ružu, najmirisniju,
koja u zoru otvara sebe
da dečiju dušu na latice popne.

Voleli smo ludog Ivana, ludi pogled ka daljinama,
jurio je na vetrenjače, zmajeve strašne i preteče.