6.8.08

Bananaman

Vremenom sam postao predvidiv, barem sto se tiče uslužnih delatnosti koje konzumiram. Osobina koja se ne ceni u špijunskim filmovima. Naime, imam svoju frizerku, svoj podrum pića, svoju pedikirku, krojačicu, pekaru, jajarku (žena kod koje pazarim jaja), trafikanu za ručak, klub za tenis, bioskop, pozorje, a tu je izmešu ostalog još i baja kod koga svako jutro kupujem voće. Zovem ga Bananaman :)

Jutros me zaustavlja i pita radim li ja na Univerzitetu (obližnjem privatnom)! Jok brale, a nit ličim tako. Ne da mu mira jedna visoka brineta, sa pristojnim grudima, danas nosi haljinicu na tufne, visoke potpetice... Svaki dan negde oko 11 časova prođe kroz pijac i ulazi u neki crni auto. Onda u toku dana opet istom putanjom do drugog belog auta i nestaje u nepozantom pravcu. Nisam ni trebao da pitam da li ju je to pratio kad zna sve to, sam mi je rekao. Mladić, tezga pored, sa osmehom prilazi i očekuje razrešenje misterije.

Kez mi do ušiju. Vadim se da ne znam, jadan. Kod mene sve krševi, kompjuteraška firma, ali se doselile neke revizorke na sprat pa ću baciti pogled. Vidno razočaran kreće da me bombarduje dodatnim detaljima, ali uzalud. Promenljiva Y i dalje ostaje nepoznata. Ja malo kasnim i prestajem pogledom da guram izabrane dve banane do vage. Uzimam ih i guram ih kroz sparni jutarnji vazduh između nas. On nastavlja, odugovlači nekim kutijama. Meri ono minutima. Na kraju zaključujemo da dotična nije baš u mom rejonu, već skroz na drugoj strani, ali da ću se raspitati, jer naša firma ima i tamo prostorije. Oh, kakvog li razočarenja... Trenutak ćutnje u kome sam prepoznao njegovu misao "pa koji ti qrac onda sve ovo pričam?".

Hteo ili ne, sad ću eto nesvesno da jurim tufne po zgradi.
Učiniću mu to, ipak me svako jutro lebom, u vidu banana, rani :)

The least I can do for my hero...

1.8.08

Pre cu d'idem gola, neg da nosim gunj

Uglavnom mi je upaljen radio ili TV dok šljakam nešto. Ne gledam, ne slušam, ali volim da mi tandrče. Biće da je to posledica dugogodišnjeg samačkog života. Dok sam studirao znao sam ponekad danima da ne progovorim. Svi mi se smeju dok sa nostalgijom pominjem obližnju prodavnicu koja mi je bila izvor socijalnog života. Dođem u bilo koje gluvo doba dana i slatko se ispričam sa jednom od dve prodavačice, zavisno od toga u čiju smenu nabasam. Odradim svoju dnevnu dozu konverzacije na srpsko-hrvatskom jeziku i vraćam se međ svoje knjiške moljce. Kako mi je tadašnja religija zabranjivala seks pre diplome, devojke su tek od skora krenule bojažljivo da mi navraćaju, najčešće vikendom. Sada sam ih zasigurno razbesneo, jer su se upravo osetile kao zamena za TV. Lakše malo, pa tamo ima 30 kanala, a ja sam sve to đorao za vaših par :)



Uvodna priča je imala za cilj da vam predoči kako sam uspeo kod sebe da razvijem mogućnost filtriranja meni nezanimljivog audio - vizuelnog sadržaja i kako sam usavršio da se palim na izvesne ključne reči.

Sinoć se tako u gomili haotičnih signala izdvojilo par nalik ovima: "...ispred ambasade...Peta...nage protestantkinje...". Okret za 180 stepeni i zumiranje tih divnih stvorenja bez odeće.



Peta, organizacija koja se bori za prava životinja, organizovala je protest ispred ambasade Britanije kojim želi da skrene pažnju na ubijanje crnih medveda, valjda u Kanadi, od čijeg se krzna prave kape za gardiste ispred kraljičine palate! Pomislih: sjajno. Napokon smo i mi počeli da se bakćemo sa svakojakim "glupostima" kao i sav dokon svet. Ništa nam ne fali, sve potaman, pa hajde da peglamo nepravde. Malo mi se sve to nije slagalo sa protestima pećinskog čoveka od pre par dana, na istim tim ulicama grada, ali rekoh sebi da je ipak to taj kontrast koji me održava u životu. Rukavica je ovde odavno bačena u lice gospođici Monotoniji.



Prvo razočarenje na koje nalećem je to da protestantkinje, sa veoma "user friendly" korisničkim interfejsom, nisu mi zemljakinje. Ostrvskog državljanstva, došle su ovde da održe lekciju kako činovnicima svoje vlade, tako i nama, naciji u razvoju. Tako se bre protestuje! Onda sam tek povezao u glavi taj njihov slogan i više golišavih fotki poznatih cica širom sveta. "Pre ću d'idem gola, neg da nosim gunj"!



Uz vas sam! Ako treba i bukvalno. Pozdravljam akciju. Sve je to veoma humano. Mada mi je ipak nekako jadno... Zar je moguće da smo došli do stadijuma da nas animiraju samo gole sise i dupeta? Možda da prevedem ovo u "da ste", pošto sam ja odavno upecan :) Svestan sam da je vreme kada seks sve prodaje (evo krenimo i od ovog bloga), ali mi ta golotinja daje veliku dozu neozbiljnosti. Čitam to kao: slobodni smo, svesni sebe i prirode u kojoj živimo, saosećamo sa tamo nekim životinjskim vrstama koje najebavaju zbog ljudske bahatosti i baš bi bilo kul da nešto uradimo povodom toga. Nemamo uticaja političkog, naš vapaj ne dopire do drugih, nemamo para da promenimo svet, ali zato imamo dobru volju i svemoćnu sisu! Nemamo šta da izgubimo, a sigurno će biti dobro zezanje. Sisa će nam pokazati put!



Nemojte pogrešno da me shvatite, obožavam taj deo ženskog tela. Sve u životu činim da bih dodirnuo mile moje barem jednom dnevno. Jednostavno tu im nije mesto. Tokom svoje umetničke karijere nagledao sam se toliko besmislenih golotinja u predstavama da je to mučno. Zatim reklame kojima nas truju svakodnevno. Navalili svi da otimaju leba porno industrijalcima.



Sa druge strane nisam ni za ekstremne postupke poput samospaljivanja, polivanja žena u bundama crvenom farbom i sl. Priznajem da sam se upetljao, a da nemam pametan predlog šta im je činiti. Verovatno su oni već lupali glavu pre mnogo godina na ovu temu i došli do taktike "bunt za celu porodicu". Svako u tom činu pronalazi nešto za svoju glavu i nadam se ponajviše glavnu poruku.







Tja

dijete u noći , kao ti i ja, stranac u prolazu , kao ti i ja, cvijeće na granici, tone u san
žena u krevetu, kao ti i ja, dodir usana, oznojena tijela, daleko od ljubavi, kao ti i ja
jutro na obali, kao ti i ja, napušteni brodovi, plivaju lijeno, rastočene olupine, kao ti i ja