29.5.08

Dan šesti

Ceo dan smo ostavili za Rovinj. Jesenas sam ga takođe posetio, al i na brzinu i sada tačno znam šta još treba videti. Za taj puslica gradić (pardon my gay) me vezuje sećanje da je tu imao kuću ćaletov prijatelj iz vojske. Njih dvojica su služila JNA u Puli i nakon par godina, koliko im je trebalo da se povrate od iste :), odlučiše da naprave kućerke. Nešto kao kad bih i ja sad odlučio da se preselim na Dedinje, kraj VMA :) Dobro, loš primer... Drug Puniša je odlučio da mu Rovinj više prija, moj stari je bio za Pulu, te eto idealnog izgovora za česta švrljanja tamo-vamo. Poprilično često se i jesmo družili.


Tamo nam je od svih kulturnih znamenitosti najomiljenija bila jedna picerija :) Sa rive je bila vidljiva jedino svetleća reklama crvene boje, na kojoj je jasno i glasno stajalo PIZZA. Veoma originalno, nema šta, ali tada ih i nije bilo mnogo pa da imaju problem raspoznavanja. Sam lokal je zavučen između dve zgradice. Par stolova napolje gde stalno piči neki vetrić provlačeći se kroz sve te silne uske uličice. Unutra je u ćošku kao kakav DJ stajao baja u belom i 'uživo' pravio pice! Sećam se da mi je kao klincu bilo fascinantno da posmatram ceo ritual. Od vitlanja onog testa po vazduhu, preko spretnog bacanja sastojaka do ubacivanja u kamenu peć. Sve je to dodatno povećavalo ukus već sjajnoj gozbi.
Jesenas smo je locirali, ali kao da moji nisu još hteli da kvare zapamčen ukus. Sama činjenica da su tu im je bila sasvim dovoljna za prvi put. Uvek kada se pomene Rovinj naši prjatelji iz Pule sa osmehom prepričavaju kako su sa 'šašavim' Arsićima išli čak tamo samo na picu! Međutim, kad smo ih navukli odlazili su krišom i bez nas :) Naravno da smo je nas dvoje ovaj put overili i moram priznati da me nije razočarala. Naravno, tek posle pravih znamenistosti...


Već smo bili u tim krajevima te znamo na pamet putanju. Međutim, negde oko Vodnjana panduri nas usmeravaju na Y magistralu, jerbo se desila neka nesreća na putu. Ostajemo verni lokalnim stazama te uz konsultaciju mape krećemo da zaobilazimo na svoj način. Prolazimo kroz mala mesta, pa onda ona još manja, prolazimo puteljcima sa mizernim mogućnostima mimoilaženja, kraj bašti ograđenim kamenim ogradama, kraj mirišljavih makija sa sve muzikom cvrčaka. Crvena zemlja, uvek zanimljivi kažuni i prostrane zelene livade. Kažuni su one nji'ove tradicionalne kružne kamene kućice, koje su izrađivali istarski seljaci slaganjem tankih kamenih komada bez vezivnog materijala. Služili su kao spremišta alata, skloništa od kiše i vetra, a narodne priče kažu, koristili su ih i ljubavnici :) Nadam se ne sa kozicama koje su takođe simbol poluostrva :)

Jedan dobar krug smo napravili i odmah nakon mesta Bale nas čeka Rovigno. Uvek mi je bio simpatičan taj naziv mesta, pogotovo kad što uvek stoji uz talijanski pa bude Bale-Valle :) Još jedan gradić u nizu koji nas je očarao svojim izgledom!

U Rovinju sam iskusno parkirao pred ulazak u centar. Toliko iskusno da smo u povratku lutali pola sata da bi našli auto :) U stvari samo nam se činilo, jer volim da se vraćam drugim putevima, a to zna da bude malo pogubno kad n e poznaješ grad. Ovaj put smo omašili desetak posto od putanje.

Prošli smo kroz stari grad, sve zanimljive uličice obišli, pentrali se na vrh zvonika katedrale, žurili da budemo tik ispod zvona dok zvone, ložili se na pogled, dok nas jak vetar ladio, osluškivali potom zveckanje tanjira koje je dopiralo na ulicu iz otvorenih prozora zajedno sa žagorom ukućana ili zvukom televizora, pogađali šta ima za ručak na osnovu mirisa i kako li će oni provesti ostatak dana među gomilom vansezonskih turista. Zimi je zasigurno ovde smorno zbog pustoši, dok leti tu emociju izaziva nepodnošljiva gužva :) Klopali u pomenutoj piceriji te lutali još malo do sumraka. Smejali se galebovima, tražili baterije da nahranimo nezasit fotoaparat, lizali Ledo, pričali sa momkom koji prodaje naočare i sjajno se proveo za prošlu novu godinu u Beogradu.

Baš lep dan...

28.5.08

Dan peti

Danas smo ponovo prebukirani. Nema više kiše i sunce se dere. Uživali smo u Markovom društvu, mog drugara koji živi i radi u Zagrebu i rodom je iz Pule. Svratio je ovde samo na dan da bi već predveče išao u Poreč, na sajam vina. Otkrio nam je extra fićka u samom centru, na vr' jedne omanje zgradice i sa pogledom na Slavoluk. Sećam se da smo i u Zagrebu pre par godina završili na nekom balkonu koji gleda na Trg Bana Jelačića, da ne kažem sa pogledom na slatke zagrebčanke. Krivo mi je što nisam svratio do prestonice im, ali nisam hteo da lupam glavu zbog auta. Drugi put.

Nakon toga smo otišli na klopu u jedan meksički restoran, El Pulare. Svaka preporuka ako vas put nanese u krajeve.

Proleće vreme neverovatno, kao da ne zna da smo na odmoru :) Nakon sjajnog duženja rastajemo se uz razmenu poziva na nove avanture i cuvene recenice "da su se dani bolje potrefili..." :) Svako pali na svoju stranu. Mene Đura, kolega s posla, zivka celo jutro u nestrpljenju gde sam, što ne dolazim. On je sa ekipom ronioca blizu Labina i s obzirom da su ispucali sve zarone za danas, čekaju da im se pridružim. Samo pedesetak kilometara do tamo, ali krivina, brda i dolova koliko ćeš. Još smo se na poslu dogovorili da se viđamo obavezno. Saznavši da se bavi ronjenjem shvatio sam da imamo dosta zajedničkih drugara od kojih su neki i bili tada u San Marini koju smo izbunarili tog popodneva. Da veselje bude još veće u trenutku uparkiravanja prepoznajem još jednog drugara :) "A ti si taj..." reče mi ortak skroz nepoveziv u celoj priči, što mi još više povećava radost susreta.

Spakovali smo se u kola i natrag Pula. Šetali, sedeli, neki klopali... Dok su oni obilazili arenu, lepše parče i ja smo se slučajno našli u ulici gde je i mexico restoran, te smo odlučili da povezujemo gradivo iz poznavanja grada. Malo smo se našetali više od planiranog. U sam sumrak smo otišli do čuvenog jebackog kafića na Verudeli. Potoci i bazence kroz baštu, foteljica bilo prošle godine, sada samo stolice, više nivoa i svaki gleda na zalazak. Logično, izabrali smo sedenje unutra :) Ipak je i dalje ladnjikavo bez Sunca. Veoma prijatno veče, gomila smeha, razno raznih šašavih priča... Moja skvo mora da je uživala sama u društvu muškaraca, mojem odgovoru na njen jučerašnji gest tog tipa :)

Malo zbog vrućine i burnoga dana poprilično me je bolela glava. Izdržao sam do ponoći, ali sam onda ipak morao da krenem. Trebalo je društvo odbaciti do Labina i vratiti se natrag. Zaboravih da sipam benzin u toku dana. Tešio sam se da će biti dovoljno i za povratak, ali sam polako gubio verovanje u to. Panika! Napokon smo u samom Labinu našli pumpu koja radi. Kao nagrada za pretrpljen strah od eventualnog noćenja u kolima, sipao sam sto-oktansku čorbu u ljutu mašinu. Eh da sam imao koji kanister... Tu smo imali još jedno manje prijatno iskustvo, gde nas je na nekom seljačkom putu pretekao auto sa pijanim klincem na suvozacevom mestu, do pola isturenim telom kroz prozor i prstom u vazduhu. Nismo culi, samo smo pretpostavili vokalnu pratnju pokreta. Iskusno smo ga iskulirali i nastavili bez uzrujavanja. Ipak je u kolima bilo nas četvorica, a od toga dva kršna dvometraša :) Glupost, kao takva.

Malo smo posedeli kod ljudi i krenuli natrag. Jedva sam izdržao.
Ne pamtim da sam odavno bio toliko premoren, ali sam ipak zaspao sa osmehom.

26.5.08

Šta mi radiš, osećaš li to?



I love you but i gotta stay true, my morals got me on my knees,
im begging please stop playing games
i dont know what this is cos you got me good, just like you knew you would
i dont know what you do but you do it well, I’m under your spell

You got me begging you for mercy, why wont you relase me
you got me begging you for mercy,why wont you release me
I said release me

Now you think that i will be something on the side, but you got to understand,
that i need a man who can take my hand yes i do
i dont know what this is, but you got me good, just like you knew you would
i dont know what you do, but you do it well, I’m under your spell

You got me begging you for mercy,why wont you release me
you got me begging you for mercy,why wont you release me
I said you’d better release yeah yeah yeah

Im begging you for mercy, yes why wont you realse me
im begging you for mercy

23.5.08

Dan četvrti

Eto kiše ovog jutra. Nigde nam se nije žurilo te smo se prevrtali po krevetu maltene do podneva. Izmorila nas je ipak jučerašnja šetnja, a i ovo mokro vreme nam je hrabrilo lenjost. Videvši da se vreme neće uskoro menjati krećemo u vožnju. Imamo kartu ispred sebe i usput ćemo odlučiti putanju. Imamo doduše u gepeku i punu kesu cipela od drugarice, tako da je manje više ruta orijentisana na zapadni deo poluostrva. Zapucali smo direkno u Poreč.

Nije nam mnogo trebalo i uskoro smo bili u Zelenoj laguni, deo grada sačinjen isključivo od hotela i restorana. Našli smo hotel, sobu i drugarice koje nisu bile u njoj. Dobro, nije ni kafanče bilo daleko :) Prepoznah ti ja hotel Delfin gde sam leta osamdeset i sedmog, prošloga veka, imao takmičarske pripreme. Molim lepo! Teniska karijera u usponu, nije za zajebanciju. Da sam dolazio i sledećih godina sada biste me upoređivali sa Đokovićem :)

Malo posedeli i nastavili put. Novigrad, Umag i natrag u Poreč. Priznajem da smo krenuli skroz nespremni u te krajeve. Nit sam išta čitao i gledao na netu o njima i naravno ništa naročito ni video ovom prilikom. Dobro, mogu se vaditi na kišu ponovo. Uveče sam se nadao da ćemo se družiti sa Janom, koja upravo dok čita ovo pizdi u sebi premotavajući svu golgotu kroz koju je prošla tih dana :) Plan je bio da se sjuri iz Trsta, pa da se nađemo negde na po puta, ali spavanje bez čarapa ju je skupo koštalo :) Naravno da mi nimalo ne bi bilo teško da se ja popenjem u njene krajeve i krunišem ovu malu istarsku ekskurziju, ali nema ausvajsa za nas umetnike [autor preporučuje antistres pauzu kako bi vam ostatak teksta lakše pao na stomak]. Tako da eto Umag i nisam pošteno overio, čuvam ga za drugi put :)

Najzanimljivije tog dana mi je bilo otkrovenje da me moj otac i svi ostali istarski prijatelji nisu baronisali dok sam bio deca! Naime, svi me tamo zovu Giovanni (Đovani) objasnivši mi više puta da je to na talijanskom Ivan :) Ma jeste, šišarke. Imena se valjda ne prevode? Mislio sam samo da im je tako lakše ili me driblaju iz dokonosti. Ču kad mene ćale i dan danas, kada je raspoložen, tako zove! Ja to odavno ne primećujem, nekako sam navikao, prihvatio bez obzira da li je prevod istinit ili ne. Ne smeta mi, a još ako njima prija... fino. Znam da ima imena koja se provlače kroz razne narode, a vuku isto poreklo. Najpoznatiji mi je primer za Đorđa, koji je još i Georgios, Georgije, Džordž, Žorž... Međutim, svi ti oblici liče jedni na druge, da gi jebem.

Sve mi to prođe kroz glavu kad sam kraj puta snimio putokaz za "San Giovanni"! Na istoj tabli i prevod "Sv. Ivan" (cela Istra je u dvojezičju: Cro-Ita). Ma nemoj da mi pušiš q... Nisam uspeo da odreagujem na vreme i skrenem zbog kolone iza, ali sam naravno to učinio u povratku. Malo, polusablasno mesto od dvadesetak kuća, tik uz more, nigde nikog, nigde ičeg, uskoga puta, ali sa krasnim mu imenom mojim :) Sva sreća pa nije bilo nikog ni da me vidi kako se slikam za znakom. Ne znam kakvi su tamo običaji, ali ovde bi mi se koje kude izbegavali. Bi mi malo krivo što im nisam verovao.

Odvezli smo drugarke natrag do njihove idile i nastavili uz obalu natrag ka Puli. Kiša je polako prestala da pada, ali uskoro će mrak i imamo dva sata za dva gradića. Funtana i Vrsar. Ovaj drugi nas je raspametio. Bio jesam jesenas, ali me mrzelo da zalazim dublje. Uh, koja greška! Ne znam, sve što bih ja sad trabunjao bilo bi nedovoljno da vam dočaram tu lepotu. Evo slika pa uživajte.


21.5.08

Teget

Znala je poprilično da me ubedi u nestvarno. Bio sam fasciniran njenom odlučnošću, sečom trenutka, iako sam ja bio džin, a ona žena iz naroda. Razmenili smo više pogleda no reči do tada. Hteli smo da vidimo kako to rade pravi glumci. Nakon jedne naše probe otišli smo u pravo pozorište.

Obukao sam po prvi put u svom životu tamno plavi mantil. Ne sećam se čiji je bio, očev ili dedov. Sećam se samo da je to bio jedan od prvih momenata kad sam poželeo da budem ozbiljan. Mantil sam sa ponosom u tramvaju prebacivao preko kolena. Na stanicama sam ga bacao u nazad da bi mi ruke našle put do džepova. Uživao sam u svakom dašku vetra. U toj pozi sam posmatrao tuđe poglede u kojima bih prepoznavao zavist i ljubomoru ka tom odnosu koji smo imali moj mantil i ja.

Stigao sam na vreme gde god smo trebali da se nađemo. Imali smo karte za predstavu u Zvezadara teatru. Mi Amateri, gledali smo Profesionalca.

Pre samo par godina sam i ja nastupao na istim tim daskama, ali sam prećutao. Nisam hteo da se hvalim. Dovoljno je bilo što sam došao u mantilu. Nisam joj ni rekao da se jedna od baklji tokom predstave prevrnula i zamalo izazvala požar iza zavese. Da nisam otrčao i ugušio vatru bilo bi baš veselo. Naravno da nisam prijavio ni privezak sa čiviluka koji sam prisvojio u znak uspomene. Kuka sa brojem 47 nikad više neće moći da ugosti nečiju jaknu. Dobro, barem neko vreme.

Nakon toga ja je se više ne sećam. Imam par slika, na kojima se svi bezbrižno kezimo objektivu i to je sve. Doduše, i ne baš. Imam u glavi i vest da se ubrzo nakon toga zamonašila, da je prestala da glumi i da je postala... daleka.

Nadam se samo da je moj mantil nije nagovorio na to.
Moram reći da ga nikad više nisam obukao i da nije više moj!
Nije nikad ni bio...

Mrmot i ja



Svaki dan mi započinje ovako. Dani mrmota... Na desetak kilometara od ovoga čeka me tastatura, monitor, veoma slični zadaci od juče, slični bagovi, isti likovi.

Velike kontrasti, a bez dugmeta za podešavanje...

20.5.08

Dan treći

Ispucao sam prethodnog dana sve bitne tačke za koje znam. Obradovao me je svetao dan i odlučujemo da ga posvetimo plažama. Krenuli smo kolima dok sam ja na glas razmišljao gde ću parkirati i kakav ću krug napraviti ne bi li se do auta vratili bez cimanja. Na prvom semaforu sam se nasmejao i tražio podršku za razum. Tek mi se u tom trenutku u glavi nešto otključalo i resetovalo pojam razdaljine. Bio je to trenutak kada sam krenuo da razmišljam u metrima, a ne više u kilometrima. Polukružno, natrag do kuće gde smo spavali, parking, ranac na leđa i pravac plaže!

Krenuli smo do Punta Verudele. Toga dana mi je prokuvala želje da pokazujem. Moja čuvena i retka preživela ljudska osobina. Poslednjih dvadeset godina u meni raste potreba da podelim sve ovo sa nekim. Bijem tabane, udišem borove, ližem slanu ruku, uživam u njenom osmehu. Tog dana sam odrastao.

Čitavo detinjstvo sam maštao kako ću napokon za koju godinu dovoditi ovde društvo, uživati zajedno u vremenu budućem, kako ćemo se pod stare dane prisećati zemlje crvene. Ponajviše to kako će se moji prijatelji odavde zgotiviti sa prijateljima odande. Živeo sam za tih par nedelje u toku godine. Bilo je to moje dugo planirano krunisanje zrelosti. Bilo je, a da se nikad nije desilo. Ovaj put sam tek pred kraj puta shvatio da proživljavam početak devedesetih. Počeo sam da se topim, da završavam knjigu, a da se više i ne sećam početka. Nisam pokazivao radost, nisam se usuđivao. Bio sam samo srećan što mi je dopušteno da vidim kako bi to izgledalo. Trebalo mi je vremena da shvatim da mi se to napokon dešava. Da sam napokon krunisan...

Obišli samo svu obalu grada! Nisamo osetili umor ni malo. Tu sam se spuštao toboganom, tu sam se obično kupao, ovde smo parkirali, kupovali novine i sladoled, pili Miš-Maš, želeo da letujem u tim apartmanima, igrao mini golf, tenis, skakali na glavu, ovde sam okliznuo u jednoj zimskoj šetnji i umalo pao u vodu, tamo smo sreli komšiju iz Beograda, izronio škloljku, ježa i uginolog raka koji je smrdeo u garaži narednih deset godina...

Hteo sam da se okupam. Nije mi se dalo. Bilo je isuviše hladno. Ušao sam par puta u vodu do kolena, ali more me je bolelo. Ne žurim, videćemo se mi još. Umivao sam se par puta, kušao so sa svojih usana i dlanova.

U povratku smo napravili suludu akciju i pored stadiona, nepoznatim prečicama došli do centra gde smo videli Mek. Da se barem malo nađemo na poznatoj teritoriji. Vreme kao da je stajalo, kao da je cupkalo u mestu. Nisam video Sunce, ali sam primetio da mi se svo vreme smeškalo.

Vratili smo se laganom šetnjom do kuće, istuširali i zaspali pre devet sati :) Te noći mi nije više smetala greda na sredini kreveta.

16.5.08

Lutačke vam evo tačke


View Larger Map

Svibanjsko popodne

Uvek sam se "svađao" sa tim njiovim nazivima meseca u godini. Na Wikipediji stoji konstatacija da se nazivi razlikuju od izvorno latinskih. Hrvatski nazivi za mesece, kao i stari zajednički slovenski i nazivi za mesece nekih sadašnjih slovenskih jezika, dobili su nazive po prirodnim pojavama ili poslovima koji se obavljaju u to doba godine. Vuk Karadžić, srpski lingvista, je ove nazive uneo u svoj „Srpski rječnik“ kao stare srpske nazive za mesece koji se još koriste u okolini Dubrovnika i objasnio njihova značenja. Vuk ih je i sam ponekad koristio u svojim delima.

br. latinski srpski hrvatski značenje
1 Ianuarius januar siječanj mesec kada se seče (drvo)
2 Februarius februar veljača mesec promena (veljanja)
3 Martius mart ožujak varljiv (lažljiv) mesec
4 Aprilis april travanj mesec kada trava okopnjava i pojavljuje se ispod snega
5 Maius maj svibanj mesec kada pupe (svibe) pupoljci
6 Iunius jun lipanj mesec kada cvetaju lipe
7 Iulius jul srpanj mesec kada se kosi (srpom)
8 Augustus avgust kolovoz mesec kada se voze zaprežna kola (za vreme žetve)
9 September septembar rujan mesec kada sve ruji (sazreva) i postaje crveno (rujno)
10 October oktobar listopad mesec kada opada lišće
11 November novembar studeni hladni (studeni) mesec
12 December decembar prosinac mesec kada sunce prosijava (počinje da sija)


Evo još naziva ostale nam braće slavenske:

JANUAR: hrvatski "siječanj", poljski "", ukrajinski "", beloruski "".
FEBRUAR: hrvatski "veljača", poljski "luty", ukrajinski "Лютий", beloruski "люты".
MART: hrvatski "ožujak", češki "Březen", ukrajinski "Березень".
APRIL: hrvatski "travanj", poljski "kwiecień", ukrajinski "Квітень" .
MAJ: hrvatski "svibanj", ukrajinski "Травень", beloruski "травень".
JUN: hrvatski "lipanj", poljski "czerwień", češki "Červen", ukrajinski "Червень", kašupski "Czerwińc".
JUL: hrvatski "srpanj", poljski "lipiec", ukrajinski "Липень", kašupski "Lëpinc".
AVGUST: hrvatski "kolovoz", poljski "sierpień", češki "Srpen", ukrajinski "Серпень".
SEPTEMBAR: hrvatski "rujan", poljski "wrzesień", ukrajinski "Вересень", beloruski "верасень".
OKTOBAR: hrvatski "listopad", češki "Říjen", kašupski "Rujan".
NOVEMBAR: hrvatski "studeni", poljski "listopad", češki "Listopad", ukrajinski "Листопад", kašupski "Lëstopadnik", beloruski "лістапад".
DECEMBAR: hrvatski "prosinac", poljski "", ukrajinski "", beloruski "".


Ispade da smo ipak mi narušili tradiciju :)

Dan drugi

Nakon malo dužeg spavanja pozvani smo na doručak kod gazdarice. Bilo je tu još gostiju, starije dobi, kojima smo naravno bili atrakcija i portal u stara dobra vremena. Pričali smo satima o svojim gradovima i mogu vam reći da sam iznenadio sebe izvlačivši samo lepe stvari o svome. Šta ću kad mi je tako lep :) Teška srca sam odbio čašu istarskog vina. Par godina unazad imaju zakon koji ne dozvoljava niti malo alkohola u krvi. Nula promila, majko mila! Baš mi i ne treba za vratom neki nadrkani pandur. Međutim, usled pritiska ugostitelja, hotelijera, turista, sveštenstva i sveopšteg domaćeg pučanstva, od prvog Srpnja tekuće godine liberalizuju taj zakon po ugledu na svoju istočnu braću :) Malo sam poranio sa posetom, ali imam ja još pregršt dana odmora, a odlučio sam da si uveče dam oduška. Inače, pandura nigde ni za lek. Ja navikao ovde na kerove, pa mi sve nelagodno kad ih nema. Kao da nešto nije u redu...

Plašila nas je vremenska prognoza još pred polazak. Navodno smo od tih sedam dana imali samo dva suva dana. Čak sam se i premišljao da li da krenem. Kao i uvek, naučne gatare su omašile u širokom luku! Samo je jedan dan od svih, i to ne ceo, bio zapljunut. Nikad nisam imao pozitivan stav prema tim vremenskim predviđanjima. Izjednačavam ih sa neozbiljnošću horoskopa. Menjam kanal kad im na vestima dođe red, a jednom u par meseci kad mi zatreba atmosfersko stanje, obavezno bivam zajeben.

Ponedeljak, radni dan, svi negde žure, a nama vreme stalo. Turbo osećaj. Odlazimo sa našeg gradskog brežuljka ka centru. Inače, deo grada gde spavamo i gde su moji ranije imali kuću se zove Vidikovac :) Samo za razliku od njega, moj sadašnji Vidikovac je gledao na more pre desetak miliona godina :) Počeću i njega da oslovljavam sa Monte Paradiso kao što to talijani čine.

Taj dan smo opičili šetnju po centru. Standardna turistička ruta sa amfiteatrom tj. Arenom (slike) kao početnom tačkom, potom nekadašnjom Prvomajskom, a sad Castropola-om, glavnom šetačkom zonom koju ja u svim gradovima zovem Knez Mihailovom. U njoj i oko nje su neke od najznačajnih građevina grada Pule. Tu su Dvojna vrata kao ulaz u antičko pozorište pokraj Arheološkog muzeja, Augustov hram, franjevački samostan, Katedrala, pravoslavna crkva Sv.Nikole, mletačka tvrđava iliti Kaštel, Slavoluk Sergijevaca, Herkulova vrata i još po nešto što sam sigurno zaboravio. Na žalost nema onako starog grada koji krasi Kotor ili Dubrovnik, već samo razbacane znamenitosti koje svedoče o nekadašnjem izgledu. Biće da je Pula kao i Beograd imala tu sreću kuratu da joj dušmani s vremena na vreme nuliraju nadmorsku visinu. Grad je pun tih odbrambenih tvrđavica.

Po gradu ima par crkvi veoma savremene arhitekture. Slikali smo jednu od luđih.

Na ulazu u Arenu upoznali smo redara Kristofa koji nas je dočekao rečima: "Bili ste u Puli, niste ušli u Arenu, videli ste qrac..." :))) Krenuli smo uz osmeh da pravdamo svoje nećkanje, na šta nas on ponovo prekida: "Sudeći po akcentu, mora da ste beograđani" :) Kristof radi kao obezbeđenje amfiteatra, ima rođake u Novom Beogradu, od kojih je jedan i stari poznati bokser po njegovim rečima, ali ih nije posećivao sto godina; uvek se obraduje kad naleti na nekog iz Beograda, ali nema lepa iskustva sa ostalim Srbijancima, jer mi smo gospoda u odnosu na ostatak zemlje; radi kao džudo trener ako se dobro sećam, ranije se i takmičio; nije hteo da ide u rat kada je video čemu sve to i kako tatini sinovi izvlače dok se ostali huškaju; garantuje nam da nam se ništa ružno ovde neće desiti, ali da smo iz južnijih krajeva... :) ; priča kako je sve to nebitno koje smo vere i da se delimo samo na ljude i neljude. Priča sve ono što smo hteli jedni drugima da pričamo svih tih godina. Jedno dvadesetak minuta smo stajali na ulaznom hodniku sa njim, propuštali ostale posetioce i ćaskali o svemu i svačemu. Mogao je on još stajati tako u onom džemperu koji je nosio, ali ne i mi kratkih rukava :)

Video sam mnogo toga po prvi put, ali opet ne sve što sam hteo. Kako znano, tako i neznano.

14.5.08

Dan prvi

Dve hiljade sto pedeset i četiri kilometara je za nama! Bez panike, nemam nameru da vam prepričam baš svaki. Mada bih trebao za kaznu, s obzorom na to koliko već ne pišem :)

Krenuli smo poslednje aprilske Subote negde u podne. Čini mi se da sam nesvesno hteo da teram inat svojima koji su sestru i mene kao decu za ovaj put budili u cik zore. Čak sam se pri odlasku pozdravio sa njima. Osetio nervozu matorog i uverio se u vrhunski mu razvijenu samokontrolu da komentare izgovori u sebi. Moram priznati da me je to malo iznenadilo.

Sat vremena nam je trebalo do granice. Dobro vam došli. Autoput kroz guste šume. Nešto što sam priželjkivao svakoga leta da vidim. Miris srećnog detinjstva :) Zapamtio sam jesenas da je ubrzo nakon rampe jedna benzin pumpa. Obradujem motor sa kvalitetnom čorbom, par oktana jačom, čisto da ne bude previše ljubomorna na točkove koji su se već razmazili od dobrog puta. Uzimamo karticu jednog mobitel operatera i šaljemo broj personama sa veoma sužene liste.

Peglamo ravnicu dalje. Ubrzo mi znak, zvani putokaz, skreće pažnju na prvu tačku koju želim posetiti. Malo je možda morbidno da tako započnemo odmor, ali ima li druge i bolje prilike za posetu spomen parku Jasenovac. Ne verujem da bih skretao sa puta da to mesto nije imalo uticaja i na moju familiju, pa i na nastanak mene, ako hoćemo baš da filosofiramo. Naime, moja baba Gospava je tu, kao dete, sa svojom sestrom provela dve i po godine. Nakon toga su ih dali kao sluge nekom gazdinstvu, da bi krajem rata završila u Velikom Gradištu gde je i upoznala mog dedu. Onaj spomenik na zelenoj poljani zaista zrači svojom pojavom. Jeziva atmosfera muzeja sa mnogobrojnim bolnim svedočanstvima i providnim pločama koje nenapadno vise sa plafona. Dovoljan je jedan pogled da ti se zavrti u glavi kad shvatiš da je na njima ispisano hiljade imena stradalih civila baš na mestu gde se upravo nalazimo. Pomislih da je u pitanju loš početak odmora, ali potez jedne gospođe na parkingu me je utešio. Ništa spektakularno, samo sam video da je fotoaparatom zabeležila moj auto i jedan odmah do, ali sa zagrebačkim registracijama. Ne umem da objasnim, ali mi je taj čin nekako ulio nadu i govorio da oprostim, ali ne i da zaboravim, za razliku od "duša silnih slavonskih, koje prebole, al' ne oproste" :) Nije bilo potrebe za tako nečim, ali ipak hvala mu.

Ne stajemo sve do Gorskog kotara i omiljenog mi stajališta Ravna gora. Proždiremo sendviče, drmnemo po jednu kafu i nastavljamo. Priroda kroz koju sad prolazimo me skroz rasanjuje, relaksira i smiruje, tako da mi osećaj umora skroz iščezava. Tako sve do Rijeke gde nas gosn pandur savetuje da ne idemo kroz grad, jerbo će uskoro fudbalska utakmica, pa se može desiti da "naletite na neke navijače, te da vam polupaju auto, a to vam ne bi bilo prijatno". Odavno nisam sreo pandura koji je bio više u pravu :) Zaobilaznicom do kraja grada i onda skretanje na magistralu uz more. Naslućujete? Moram i ovaj put proći kroz Opatiju! :) Predivno. Ne želim da opisujem, biću opet dosadan.

Vozimo se sa pogledom na more i borovima u nozdrvama sve do Plomina. Otvoreni prozori, duboki udisaji, suvišni komentari. Zatim Labin gde mi je drugar već par dana na ronjenju, te rudarsko mesto Raša sa jednom poznatom farmom magaraca. Nakon silnih vijuga, uspona, ponora i Titovog imena od belog kamena u brdima, nailazi dobar deo puta skroz ravnog. Znak da smo blizu.

Imamo zadatak da na autobuskoj stanici podignemo pristigle cipele Ivaninih drugarica, koje su par dana pre nas stigle na poluostrvo. Oko devet sati uveče ubadam iz prve ulicu gde nas čeka apartman, ali sam broj malo duže tražio. Domaćica, bivša susjeda, oduševljena što nas vidi, uvodi nas u gajbu i želi laku noć.