14.5.08

Dan prvi

Dve hiljade sto pedeset i četiri kilometara je za nama! Bez panike, nemam nameru da vam prepričam baš svaki. Mada bih trebao za kaznu, s obzorom na to koliko već ne pišem :)

Krenuli smo poslednje aprilske Subote negde u podne. Čini mi se da sam nesvesno hteo da teram inat svojima koji su sestru i mene kao decu za ovaj put budili u cik zore. Čak sam se pri odlasku pozdravio sa njima. Osetio nervozu matorog i uverio se u vrhunski mu razvijenu samokontrolu da komentare izgovori u sebi. Moram priznati da me je to malo iznenadilo.

Sat vremena nam je trebalo do granice. Dobro vam došli. Autoput kroz guste šume. Nešto što sam priželjkivao svakoga leta da vidim. Miris srećnog detinjstva :) Zapamtio sam jesenas da je ubrzo nakon rampe jedna benzin pumpa. Obradujem motor sa kvalitetnom čorbom, par oktana jačom, čisto da ne bude previše ljubomorna na točkove koji su se već razmazili od dobrog puta. Uzimamo karticu jednog mobitel operatera i šaljemo broj personama sa veoma sužene liste.

Peglamo ravnicu dalje. Ubrzo mi znak, zvani putokaz, skreće pažnju na prvu tačku koju želim posetiti. Malo je možda morbidno da tako započnemo odmor, ali ima li druge i bolje prilike za posetu spomen parku Jasenovac. Ne verujem da bih skretao sa puta da to mesto nije imalo uticaja i na moju familiju, pa i na nastanak mene, ako hoćemo baš da filosofiramo. Naime, moja baba Gospava je tu, kao dete, sa svojom sestrom provela dve i po godine. Nakon toga su ih dali kao sluge nekom gazdinstvu, da bi krajem rata završila u Velikom Gradištu gde je i upoznala mog dedu. Onaj spomenik na zelenoj poljani zaista zrači svojom pojavom. Jeziva atmosfera muzeja sa mnogobrojnim bolnim svedočanstvima i providnim pločama koje nenapadno vise sa plafona. Dovoljan je jedan pogled da ti se zavrti u glavi kad shvatiš da je na njima ispisano hiljade imena stradalih civila baš na mestu gde se upravo nalazimo. Pomislih da je u pitanju loš početak odmora, ali potez jedne gospođe na parkingu me je utešio. Ništa spektakularno, samo sam video da je fotoaparatom zabeležila moj auto i jedan odmah do, ali sa zagrebačkim registracijama. Ne umem da objasnim, ali mi je taj čin nekako ulio nadu i govorio da oprostim, ali ne i da zaboravim, za razliku od "duša silnih slavonskih, koje prebole, al' ne oproste" :) Nije bilo potrebe za tako nečim, ali ipak hvala mu.

Ne stajemo sve do Gorskog kotara i omiljenog mi stajališta Ravna gora. Proždiremo sendviče, drmnemo po jednu kafu i nastavljamo. Priroda kroz koju sad prolazimo me skroz rasanjuje, relaksira i smiruje, tako da mi osećaj umora skroz iščezava. Tako sve do Rijeke gde nas gosn pandur savetuje da ne idemo kroz grad, jerbo će uskoro fudbalska utakmica, pa se može desiti da "naletite na neke navijače, te da vam polupaju auto, a to vam ne bi bilo prijatno". Odavno nisam sreo pandura koji je bio više u pravu :) Zaobilaznicom do kraja grada i onda skretanje na magistralu uz more. Naslućujete? Moram i ovaj put proći kroz Opatiju! :) Predivno. Ne želim da opisujem, biću opet dosadan.

Vozimo se sa pogledom na more i borovima u nozdrvama sve do Plomina. Otvoreni prozori, duboki udisaji, suvišni komentari. Zatim Labin gde mi je drugar već par dana na ronjenju, te rudarsko mesto Raša sa jednom poznatom farmom magaraca. Nakon silnih vijuga, uspona, ponora i Titovog imena od belog kamena u brdima, nailazi dobar deo puta skroz ravnog. Znak da smo blizu.

Imamo zadatak da na autobuskoj stanici podignemo pristigle cipele Ivaninih drugarica, koje su par dana pre nas stigle na poluostrvo. Oko devet sati uveče ubadam iz prve ulicu gde nas čeka apartman, ali sam broj malo duže tražio. Domaćica, bivša susjeda, oduševljena što nas vidi, uvodi nas u gajbu i želi laku noć.

2 comments:

spirit said...

procitali,pocetak,moze dalje :))

a znas da ti se ipak divim kako si se usudio da ides sa nasim tablicama preko cele bratske nam republike...ja mislim da se ne bih jos usudila da tako transparentno pokazem odakle sam:)

komentar said...

juce otisla u prodavnicu gde dolaze nasi, pretezno iz bosne ali ima i iz svih bivsih republika...
a majica na meni

"najbolje su ribe beogradske ribe"

kasirka samo sto me nije pojela od ljubomore. [100x bolje sam izgledala od nje btw]