31.10.07

The last dance of butterfly

1.
Kad stanu vetrovi sa Tibeta, kad sova danju bude lovila, kad preko sveta budu mora sva, ja te se neću sećati... Kada iz peći krenu pahulje, i kada loše bude najbolje, i kada gore bude nadole, ja te se neću sećati... Ni tvojih mirisa, ni tvoga ožiljka, ničeg se neću sećati, ni tvojih mirisa, ni tvoga ožiljka, ničeg se neću sećati... Kada po vodi budu hodali, kad čet'ri puta osam bude tri, kad golubovi budu pričali, ja te se neću sećati...

2.
Danas mi je srce malo manje, danas bih da pijem nešto hladno, patike u strašno lošem stanju, kilometri vuku me za nos.... Danas sve nek' traje malo duže, danas me ne vuče ćup sa zlatom, kome tako glupe stvari služe kilometri vuku me za nos... I ništa što se važnim može zvati, nisam prespavao i previše da može da se vrati uvek sam davao... Treba mi, srce od meda, kocka od leda, dve plave pertle i ti....

3.
Ne vidim lice taksiste, blesava kisa tuce... Rekla je svoju poslednju i mrak mi pred ocima... Covek me pita kuda cu, lice u prozoru kola... Ni taksimetar ne cujem, ni sebe... Vozi me gde nema nikog, vozi bilo gde. Vozi me gde nema nikog, sto dalje od nje. Grad je veceras sumoran, k'o da je zaspao vecno... Vozi i nista ne pitaj, jutra ne postoje. Taksista prica o zenama, lakse je kad se ne cuti. Kaze da vreme leci sve, ja nisam siguran. Vozi me gde nema nikog, vozi bilo gde. Vozi me gde nema nikog, sto dalje od nje.




One višnje dole bi trebale da vas asociraju na pevača. U stvari na izmišljen lik kojim je dotični veoma često uveseljavao publiku. Još ne znate? Pa stvarno :)
Ja sam ih otkrio relativno kasno. Blam me i da priznam kad. Što se tiče muzičkih dometa i nisu ostavilli nekog traga, što im sigurno i nije bio cilj. Mada se meni ipak sviđa gitara i bas. Kao neka blaga Ska varijanta :) Tekstovi su u skladu sa vremenom, lagani, ali nabijeni emocijama. Ono što mi se sviđa kod njih je bila ogromna iskrenost, naivnost, šarm i svakako duhovitost. Upakovano bezbrižnošću :)

Još niste sigurni? Izabrao sam tekstove pesama koje slabo ko zna. Preskočio namerno najpoznatije, tzv. hite. Za slušanje Tibet, KiksMix i Dolazim za 7,9,13...minuta :)

Ah, da. Poslednja igra leptiROVa...

29.10.07

Uzdasi promiskuiteta

Uvek jedna / jedan
10 (71%)
Dve / dvojica
1 (7%)
Tri / trojica
1 (7%)
Više od tri
0 (0%)
Nikad nisam imala decka (javi se...) / devojku
2 (14%)

Votes so far: 14 , Poll closed

Odgovori na pitanje: "Sa koliko devojaka / momaka si se zabavljao / la istovremeno?"

Pre neko veče smo pričali o životu, ljubavi. Pre neki dan sam dobio pesmu od jedne devojke. Jedne, nebitno... Zini ti kažem :) Nađem i prepoznam jednu svoju neispunjenu želju. D'umrem za nekoga :)

Onda zaključak da su mi kriterijumi prestrogi, da mnogo tražim. Kako da ih smanjim? Kako sad protiv sebe? Da pristanem na nešto manje od očekivanog. Da pristanem d'umrem za nekog ko nije kvalifikovan u mojoj glavi? Sa druge strane, da li čekati, možda do besvesti, da se besmrtnica pojavi?

Da li je ovde izbor između dva "zla"? Ovo prvo mi nekako ne deluje privlačno, neiskreno je, diže nervozu. Varijanta dva ostavlja nadu, ali zamara. Pogotovo ako je čekanje pasivno. Onda nam se kao jedino moguće rešenje postavlja, jelte aktiva! Kao pčelica od cveta do cveta, dok se ne naleti na odgovarajuću kombinaciju tučka i prašnika :)

Kako vidim jedan partner je dovoljan većini. Ima 2 usamljena slučaja poligamije. Sram nas... uh ovaj... IH bilo! :) Tako malo tragača? Nisam uspeo da sakrijem traženje podrške za svoja lutanja tog tipa. Kenjam i razmišljam na glas, ne bih li dobio ohrabrenje za takvo ponašanje. Već sam ja odlučio, samo izvlačim podršku. Mada sam kurva, jer se savetujem sa vama čiji odgovor znam :)

Imam li moralnih dilema, glodanje savesti? Da i ne. Kad prevagne prvi odgovor, samo se setim stihova "Let's be alone together" i prođe me.

Ogroman pozdrav za poslednju kategoriju i iskren poziv da se ponašaju shodno uputstvima iz zagrade :)))



Do you really think she can love you more than me, do you really, really think so Do you really think she can love you more than me, baby I know she won't Cause I loved you, unconditionally, I gave you even more than ,I had to give I was willing for you to die, cause you were more precious to me, than my own life Down on my knees, I'm begging you, Down on my knees, I'm begging you, Down on my knees, I'm begging you, Please, please don't leave me I won't believe, that you really, really, wanna leave me, just because of her Have you forgot about, all the things, we've been through, she was not the one, who was there for you See, I loved you unconditionally, I gave you even more than ,I had to give I was willing for you to die, cause you were more precious to me, than my own life Down on my knees, I'm begging you, Down on my knees, I'm begging you, Down on my knees, I'm begging you, Please, please don't leave me Don't leave me, I'm begging, I love you, I need you, I'm dying, I'm crying, I'm begging, Please love me I love you, I love you, I'm begging, please love me, I'm begging, I'm begging, Please don't leave me, no, no, no, no, no Down on my knees, I'm begging you...

26.10.07

Podsetnik

"Pozivamo Vas da nas i ove godine posetite na Beogradskom sajmu knjiga od 22. do 28. oktobra od 10h do 20h na štandu u prvom prstenu Hale 1 (Venac Miloša Crnjanskog)

Gost na štandu:

Subota, 27.10. od 17h do 19h
Slavoljub Stanković (The Box)

Vidimo se!

Rende"

25.10.07

Piknik

Mislio sam da sacekam koji dan pa tek onda obesim ovu pesmu i podelim je sa vama, ali ne mogu da izdrzim :)

Hvala Sekula, hvala Brano!
:)

Uzivajte!!!



Duh koji hodam

Već danima preslušavam muziku iz Crnog bombardera? Hteo sam da podelim sa vama i dodatno me je motivisao jedan Komin komentar sa ovim naslovom u sebi.

Mnogi se ježe na pojavu Bjelogrlića u ulozi BG šmekera. Ja nešto nemam mišljenje o tome, ne smeta mi. Film mi je sasvim dobar. Slika Beograda u jednom suludom vremenu i večito pitanje ovih prostora: ko je hrabriji, onaj koji ostaje ili onaj koji zapali odavde?

Ima dosta dobrih minijatura, epizoda u filmu (Laušević, Božović, Gagi, Žika, Bata). Možda se ne sećam, ali čini mi se da je među prvim / retkim ostvarenjima gde likovi preduzimaju nešto da promene situaciju u kojoj se nalaze, za razliku od npr. meni isto tako veoma dragog filma Oktoberfest.

Tu su i čuvene crne rupe. Glavni li(n)k se ne seća dobrog dela svojih zezanja, pa snima situacije na vokmen. Imam i ja sličan problem, s tim što ja "snimam" na blog :) Period osnovne i srednje škole, studiranja. Veći deo prazno, rupe u sećanju, a nije da je bilo neispunjeno. Uvek kraj sebe imam nekoga ko mi priča naše dogodovštine i tako ostajem u kontaktu sa prošlošću. Dosta zaboravljam, a bitni su mi und dragi momenti, a pogotovo ljudi na koje me eto, neko podseća. Ma to je sasvim prirodno, što bi Đole rekao, sve mi to govori da starim... :)

Kako beše? Kad zapališ veliku vatru i padne velika kiša...


24.10.07

85

Šetam obalom Pule, zavlačim se nekim budžacima, zapizdićima gornjim i donjim, otežavam rad spasilačkih službi ako mi se eventualno desi neki pičvajz. Zvoni ćelijski... Vidim Vasa, drug, drugarčina, doživotni prijatelj! Postavlja priželjkivano pitanje i ja mu odgovoram da upravo tražim plažu na kojoj ću d'oladim svoje zmijsko telo.

Nadao sam se da će ga ta moja vest ostaviti bez reči i da će se zbuniti. Barem na kratko. Još ga častim obećanjem da će se izabrana uvalica zvati njegovim imenom, Vasina plaža. Sada, posle svega, baš imam neku želju da mu je i pokažem :)

Ma jok, ne da se on. Kao da je čitao moj govor pre nego što je zvao i iskulira me. Uh bre... Nakon par trenutaka shvatim ja ipak da je njegova vest bila MNOGO jača. Zove sutra da navratim na beogradsku Akademiju umetnosti gde će nam uručiti nekojaku nagradu. Samo da nije za životno delo :)

Ponovih ja da je u toku misija traženja pristupačnog ulaza u zasoljenu vodu. Ponovih još jednom, ovaj put radi sebe. Istovremeno, ponavlja on da nam je predstava svrstana u deset najuspešnijih i da će Perica dobiti nagradu za režiju! Povod je 85 godina od osnivanja Akademskog pozorišta. Kasnije tek prikačeno KUD Krsmancu, u narodu poznatom metodom merdžinga :) Nema svrha više za ponavljanjem, napokon je doprlo do mene.

Ma ko nas je svrstavao? Vi sinoć u nekom kafančetu? Jok bre... Krenu on da nabraja neka imena da ti se zavrti u glavi. Ispadosmo mi deo cele priče, a sve te godine bejahu prožete naizgled zajebancijom. Stani čovek, polako. U glavi još odzvanjaju imena poput Dobrica Milutinović, Bata Stojković, Petar Kralj, Đuza Stojiljković, Olivera Marković, Rade Marković, Ljiljana Krstić, Mata Milošević...

Beše to najlepše kupanje ovoga leta!

23.10.07

Lažiranje ili ne



Redovno
0 (0%)
Ponekad
0 (0%)
Jednom ili par puta do sada
7 (53%)
Nikad
6 (46%)

Lapo - lapo!
Ja jesam ladno par puta. Guslam li guslam, vidim ona se rastavlja sa dušom, moli me za EPP, ali ja ne da stajem. Shvatim ipak da to ne vodi nikuda, pomirim se sa činjeničnim stanjem, jer ipak sam nekoliko puta u poslednjih par sati "malo umro". Ubrzam, simuliram glasom i pokretom, u letu uhvatim dokaz ili mu putanju preusmrim. Naravno, isrpljenoj djevi nije ni do čega, a kamoli do mozganja na zadatu temu.

Kaže mi Sranjoprav da je tema diskriminatorna, jer se našoj ekstazi lako ulazi u trag. Možda je i u pravu. To ponekad kapiram jednostavno kao želju da se partneru pruži satisfakcija pri saznanju da nas vrlo zadovoljava. Naravno, kad tako nešto pređe u naviku počinju problemi.

Nego, novu glupost mi je neko ubacio u glavu pre par dana. U pitanju su ribe koje vode evidenciju o količini izbačenog semena! Čim litraža nije u dozvoljenom opsegu, pali se lampica za uzbunu. Čik objasni tada da to ima veze sa količinom popijene vode tog i prethodnog dana, vrstom konzumirane hrane, voća, povrća, dužinom snošaja itd. Zar zaista postoje neke od vas koje to snimaju? Sjajno!

(M)oralna dilema

Trebalo bi da me je blam za ovo što ču ispričati, ali ja jednostavno nemam neko mišljenje o tome. Možda zbog osoba koje su umešane u događaje, možda zbog vremenske razlike, možda jer je to sasvim u redu bilo ili ipak nije i ja sada to znam. Možda.

O čemu se radi? Na moru sam, imam osamnaest godina, muvam ribu, ona me odbije, a ja je sutradan pitam ima li nešto protiv da se smuvam sa njenom rođenom sestrom!

Odgovor na pitanje odakle ova glupost u mojoj glavi se krije u novonastalim situacijama nakon proteklog vikenda. Naime, još jedan dernek. Znam da preterujem, šta ću jadan... Dve devojke, dobre drugarice, i to jedna sa drugarom za koga mislim da je dečko i druga koja je frajla (frei iliti free). Ova "zauzeta" mi se đasvi, ali šta je tu je, izbor je sužen. Podarim broj telefona osobi B, razmenimo par porukica nakon dva dana, čujemo se, dogovaramo za izlazak, ali ne bi ništa.

U međuvremenu saznajem da je pratnja osobe A drugar, 'bo ga ja... Ispičkaram Tijanu kako dolikuje, skrenuvši joj pažnju da sigurno tako i naša pojava i nevina sparenost deluje na potencijalne mušterije. Ubedi me, ne znam doduše na koji način, da bulaznim i da nisam u pravu. Da bi se iskupila zove me na žur gde je osoba A, ovaj put bez prevodioca.

Odličan provod, vrlo dobro društvo, dobra klopa , dovoljna nametljivost, nedovoljna hrabrost. Da li grešim? Kako vi na to devojčice uopšte gledate? Da li sam ja sada večno zapljunut od strane osobe B?

Slažem se da je ovo moje banalna situacija i da samo podseća na problem kojim želim da se bavim. Šta presuđuje u mnogo ozbljnijim situacijama? Drugarica/drug ili frajer/riba? Gde je granica? Da li je svetinja u koju se ne dira već sama početna simpatija ka nekome? Da li je pak to tek neka veza, postojeća ili bivša, koju pokušavamo da uzdrmamao? Kako je to, na kraju krajeva, zabavljati se bivšim partnerom druga/drugarke?

Konferencija

Opet ja u Novom Sadu. Znam, pička sam što se nisam javio! Upucajte me! Planiram uskoro da svraćam na tanane, bez ove jurnjave koja je obeležila poslednju posetu. Bez ljutnje.

Poslala nas firma da se družimo, kurčimo, da snimimo situaciju, slušamo ima li neko nešto pametno da reče. Još jedna Sinergija, sedma po redu, najveća gomila kompjuteraša na jednom mestu. Pre dve godine NS je preoteo prestonici ulogu domaćina. Blago nama :)

Da krenem od ozbiljnih stvari zbog kojih sam valjda i išao tamo. Četiri, pet predavanja u toku dana, gde se može čuti i videti ponešto novo. Malo teže ako radiš u Peximu :) Ha, ha... Možda neko pročita ovo pa zaradim i tu povišicu pre vremena :) Bez zezanja, par predavača su bili moji drugari, a masa “novih” tema koje su se mogle čuti su ustvari tehnologije koje firma poprilično koristi poslednje dve godine. To mi se sviđa ovde, što se odmah kreće sa primenom svih novotarija, koliki god to rizik bio. Jeba ga, MS partner, nema tu mnogo mudrosti. Sve u svemu, bio sam dobar i nisam bežao sa časova. Slušao sam sve i svašta, od CAB arhitekture, vizije komunikacije uređaja skore budućnosti (čitaj: nečije sadašnjosti), preko Office programiranja, design pattern-a i grafike do TFS-a i WPF-a. Do jaja! Sigurno mi zavidite do neba :)

Veoma sam se obradovao što sam neke od vas sreo tamo :) Prepoznao sam i mnoge druge iz različitih perioda pripreme za karijeru i same skromne mi iste. Osetio sam se delom esnafa, shvatio svoj kontinuitet, bio zadovoljan sobom. Eh, da si mogu popljugat sad, bum bil najsretniji...

Za razliku od većine kolega, meni je to i dalje bilo zanilmljivo, mada vidim da ću se i ja dogodine smoriti kao što su se oni ove. Mada... Ono što je i njih držalo na oprezu su bile domorotkinje u vidu hostesa! Kao da sam ih ja birao. U početku smo ih zvali po brojevima sale ispred kojih su stajale, po funkcijama koje su obavljale, dok nismo skupili hrabrost i krenuli da prilazimo :) Zaista, praznik za čula.

Bilo je naravno i reprezentativnih kompjuterašica. Nekih kojima su izvesni redovi ovde posvećeni i koje će iste te tražiti nakon što ovo pročitju :) Njihova ubitačnost je ipak malo veća.

Samo smo nas dvojica od svih imali snage za dalju zajebanciju. Nije nas to obeshrabrilo ni u jednom momentu.

Prvo veče su nam svirali Partibrejkersi! Pazi, samo za nas! Zatvorenog tipa. Svirali nam na noge, kao kad bi nekome Mocart da je živ... Veoma čudna situacija. Svi uglavnom poslovno garderobirani, košulje, cipele, odela. Pivske flaše staklene, što je nepojmljivo za koncerte. Na samo tri metara od bine, Cane, Anton i ekipa piče, razvaljuju. Prvo što je izgovorio, onim njegovim zavijajućim glasom, bilo je: “Nadam se da nemamo neki virus”. To je samo otvorilo seriju simpatičnih prozivki. Posle 5-6 pesama, ogorčen uputio je komentar “pa zar je to sve, kompjuteraši...”. Sledeća pesma, kao i sve nakon nje, su bile propraćene takvom silinom kojom bi se svaki njihov koncert ponosio. Tada sledi njegova najbolja rečenica, kojoj se smejem danima: “Jesmo li se to malo resetovali”. Sjajno!

Zaista, sve je bilo nekako sjajno, ali opet čudno. Kao što rekoh, svečano obučen, okružen prelepim devojkama, bez školskih ili studentskih briga, u džepu sa dovoljno novaca ne za još samo jedno pivo, već za sto i jedno, bez gužve i guranja, ozvučenje vrhunsko, ne žurim za poslednjim noćnim busom, ne razmišljam ni o čemu. Čudno, ali nekako normalno, ali ipak bez šmeka.

Sledeći dan posle višečasnovnog blejanja u nekom kafančetu odlazimo na žurku koja je inače samo za organizaciju. Znam ko vam je pao na pamet :) Uh... tvrđava, tunel, živa svirka, gomila. Prepoznao sam sve tri buduće gospođe Arsić, ali sam samo sa jednom gledao grad sa visine i nisam lagao da mi je to bilo prvi put. Kako jesam, kad je svaki put zaista kao prvi put? Ne sećam se pesama, pokreta, popijenog vina, polupanog stakla, kritičnih osmeha, glasova i kratkih dodira usana i ušnih resica pri razmeni besmislica.

Pobegao sam na vreme natrag u veliki grad u kome sve ovo postaje nestvarno.

[Namig]

18.10.07

Proslava




Ostao sam dužan priče... Žurka povodom dana firme. Dernek u jednom klubu na jezeru. Uprkos nameri da sačuvamo dostojanstvo, održimo izvesnu kolegijalnu distancu i slične gluposti, poubijasmo se kao stoka :) Đuskao sam za medalju! U jednom trenutku sa najvećim šahbazom, vlasnikom od preduzeće, tvistiram i derem se na glas. Jedino nisam pevao karaoke. Za to ipak nemam muda. Koleginica Gvendavani, kako je zovem, nije iz priče od pre par dana. Ovo desno je Đole, čovek dvostruke ličnosti. Preko dana uzoran programer, a noću... Poza mi je krajnje porno, priznajem. Samo mi fali malo rokabili zurke i to je to. Mada i ovaj mature look nije za bacanje.

Nekoliko dana unapred sam se radovao što ću napokon sresti kolege iz druge zgrade, koje samo gledam na sajtu firme, odeljak "Zaposleni". Ladno nisam nikoga, da ne kažem niti jednu, prepoznao. Slika ipak zna da prevari, za da bude drolja :) Možda to isto važi i za ove dve...

Milionče

Šta bih ja sa milion eura?
Okreni, obrni, to i nije neka para, ali...

Još 30ak godina staža i sa platom za koju mislim da će mi ovde biti prosek, otprilike ću zaraditi pola te sume. Mislim, većinu ću potrošiti na egzistencijalne kurčeve - palčeve te mi neće ostati On zna šta. Neću biti ni polu - milioner :)

Milionče svakako rešava mnoge trenutne probleme, a voleo bih da iskusim i te novonastale.
Zasigurno da ne bih prestao da radim. Ne bi doduše bilo tog stresa i straha oko zaposlenja, rokova i svega što nam skracuje živote na tom polju. Nisam u fazonu da dignem ruke od šljake, jer smatram da bez rada čovek vrlo brzo odlepi.

Sigurno bi tu uletele neke nekretnine za dobar deo te sume. Nemam ideju za neki posao kojim bih eventualno obrnuo kapital. Kafana je doduše uvek sigurica.

Putovao bih samo tako! Da mi se smuči :) Ako je to moguće! Sve bih video i probao, svuda se zavukao, svakakve kuhinje upoređivao, sve žene iskoristio. Žurke za društvo priređivao, sa tematikama raznim, bahanalijama možda praznim.

Verovatno bih prošetao do bliskih prijatelja i familije te ih dopingovao u trenutnim "projektima".

Jeo bih najbolje sireve, pio najukusnija vina.

Ma sve bih uložio u osmeh, svoj i vaš...

15.10.07

Izveden dokaz

Svaki put kada se okrenem, probudim se, pružim ruku, ali sa desne strane noćas nema te. Počinjem da primećujem posle toliko godina, ono što svi odavno znaju, da krevet je veći bez tebe. Do pre neki dan se za zaista moglo reći da postelja čuva tvoje mirise. Došla je gospođa i odradila Kirby prezentaciju, odnela sve grinje koje su se hranile našim ostacima. Sve tvoje sam odavno ili poklonio ili pobacao, ali tu i tamo ostaju neke stvari po sobi, znaju za jadac i smeju mi se.

Kad pred zgradom ne radi svetiljka bude mračno kao na straži, kao za vreme onih hladnih sati dok čuvam noć od budnih. Ja, baterijska lampa, antene, kamioni, rakete i dvadesetak ovaca. Ne vidim u mraku, ne čujem kako dišeš, nema ničega što bi mi reklo u kom pravcu je mir.

Ja sam samo jedan od sinova bludnih koji neku svoju priču pronalazi u glupim stihovima. Svaki put kada ih prepoznam prisetim se lepih momenata, raznežim i pomislim na Acu poštara. Na ŠBB-KBB. Šta bi to zaista bilo, kada bi zaista bilo. Pravih se reči nikada nisam plašio. Sve karte su uvek bile nas stolu, sve fraze uvek na lageru, korištene uvek kao iznuda, nikad kao predostrožnost. Najgore je što ih se uvek kasno setim i onda izgovorene naknadno dobijaju skroz drugo značenje. Pitanje je svaki put drugačije, svaki put se dokaz traži u onim najjednostavnijim. Odgovor znam kad ostanem sam kao bioskop posle projekcije.

I šta posle svega nego da skočiš u gužvu, ušuškaš se u gomilu i posmatraš kako se treba ponašati. U glavi ti odzvanja uvek isto pitanje dokle će ta prokleta desna strana biti prazna. Nije frka da li me opet čeka skitanje, to je zasigurno, nego samo da li je to skitanje okončano novom asocijacijom na stare rime? Neobično, ali tu je. Podseća na onaj često korišteni zakon fizike u filmovima, da dva tela ne mogu zauzimati isti prostor istovremeno :) Treba tu tvrdnju ponovo razmortiti...

12.10.07

What do you do?

Kolega vam se hvali kako mu samo malo fali da stigne koleginicu.
Pomenuta koleginica vam šapuće na uvo da je raskinula sa dečkom i da je slobodna.
Vi joj predlažete gledanje videa dok se boje ne rastope.
Ona ne zna šta je to video... :)

Detalji

Kakve to partnere biramo? Na šta padamo? Šta je to što nas zaslepi na osobi koju bi tako posedovali? Odakle nam afinitet ka nekom detalju koji nas vozi bez kontrole? Da li to proživljavamo propušteno, ono za čime čeznemo još iz pamtiveka? Oblici koji su nam vremenom bili uskraćeni. Želja ka mlađim devojkama / frajerima kao posledica toga što smo u njihovim godinama bili ignorisani na račun starijih, za njih tada interesantnijih pehara. Uticaj savremene kulture, medija, knjiga, filmova? Prethodno iskustvo.

Odakle svi ti šabloni u nama?

Ravne crte lica.
Pune usne.
Nasmejane oči.
Gusta kosa.
Fer grudi.
Tanki prsti.
Bez šminke.
"Neprimetni" zubi.
Prednos za ljulj nego na žulj

Reče on i nakači se na Internet...

:)))

11.10.07

Terapija





Motiv

Gledao sam večeras veoma hrabru reportažu o prostituciji u nas. Akcenat je stavljan na maloletnike u poslu. Uporeda priča sa zaposlenima u sigurnim kućama, makroima, podvodačima, taksistima, pa i samim radnicama. Uigrane šeme, za neverovati... Sakriven mirofon i kamera iz kombija. Policija koja sve zna i ništa ne radi. Sudstvo. A je to? Poneki hrabar lokalni novinar koji skreće pažnju ravnodušnoj javnosti.

Klinke na prelazu iz osnovne u srednju školu, željne svega i svačega, zarađuju džeparac. Jezivo male cene, ako smem primetiti. Sigurno da ima slučajeva prisile, ali uglavnom ne.

Zaječar, Kruševac, Kragujevac, Vranje, Leskovac...
Mrtvi gradovi. Tuga.

Htedoh da započnem temu da li "ne radi qrva ono zbog para, već zato što voli muža da vara", ali mi sada sve to zvuči veoma neukusno...

Substitut

Redovno
5 (22%)
Ponekad
3 (13%)
Kad naletim
4 (18%)
Nikad
3 (13%)
Fuj
7 (31%

Koliko vidimo, broj ljubimaca i gadljivaca Velikog Brata, je manje više izjednačen. Ja lično od svakog dosadašnjeg serijala izdržim samo prvih par dana. Dobijem napad nervoze usled tolike količine foliranja i gluposti da ne mogu dalje.

Dok sam bio u susjedstvu, nisam mogao da odolim i bacim pogled na njihovog Velikog.
Moj favorit beše Maja Paola. Jednostavno, jebo bih je :) Svaka sličnost sa likovima iz stvarnog života je slučajna :) Valentino ide redom i startuje sve cice bez blama. Kako popije korpu kod jedne, eto ga na drugoj sa istom žvakom. Gej lik se ispoveda, prepričava istorijat svog opredeljenja, maše ručicom i pravi promaju. Tu su i neizbežne sponzorušice, slatke male akcentom ukrašene. Krešimir se jedva prilagodio zatvorenom prostoru. Prevazilazi ogromne traume kakvim se nije ni nadao. Tessa nadrkana dalmatinka ima odgovor za sve nedaće. Vedran koji je umalo ejakulirao po zidovima kuce dobivsi na poklon dres reprezantacije.

Sve u svemu šarenilo kao i ovde kod nas. Jedinu dobru stvar koju ja vidim u toj akciji jeste činjenica da je to jedini način većini nas da steknemo uvid u profile ljudi koji se nazivaju našim sugrađanima. S obzirom da je odlazak u vojsku postao retkost, eto dobre prilike da se zamislite kako je to provoditi 24 časa dnevno sa gomilom... hm, zemljaka.

Ili da se prisetite :(

9.10.07

Kuliranje...

Zubi

Trudim se da izbegnem pisanija o politikanstvu, svakodnevnim društvenim talasanjima, ali polako shvatam da ne mogu pobeći od baš svega. Ha, ha, zlotvori će sad da prokomentarišu kako nemam više pornićarskih tema pa se fatam na sve živo. Čik da čujem izazov :)

Naime, obradovalo me je što su Novosađani pokazali zube naci pojavama. Nisam tamo gledao stranačke likove i skrivene interese, već obične građane koji su se pobunili protiv gluposti koje nam nimalo ne trebaju. Spodobe u parlamentu su zaslužile još jedan ogroman minus, ali mislim da nema više mesta u našim sveščicama za tu namenu. Pasivno posmatranje društvenih devijacija, na svakom polju, je još gore od otvorene podrške.

Sve u svemu, ponosan sam na Lale, što su ustali za neku stvar koja direktno ne utiče na naše pune tibe i topla dupeta. Sve je više takvih protesta svuda, doduše medijski nepokrivenih i ne ovoliko masovnih.

Dala se očekivati ovakva reakcija ovog dela Srbije, koji je eto "naš" manje od stotinu godina, a ima nas vala podučiti o dosta tome!
Čuvajmo ga...

5.10.07

Neperfektni perfekat


Bilo je neke simbolike.
Bila je lepa jesen.
Bio je zdrav duh na ulicama.
Bili smo ponosni.
Bile su godine ruzne za nama.
Bila su dobra vremena pred nama.

4.10.07

Prpa

Ranije sam se plašio mraka, ali danas ga samo ne volim. Tačnije, kretanje kroz mrak. Sve tripujem da će mi nešto iskočiti iz tame. Ne pomišljam na to šta će mi sve karakondžula raditi, već strepim samo od tog šoka iznenađenja. Vežbao sam godinama šunjajući se kroz kuću pri povratku iz noćnog života kako ne bih probudio svoje. Uvek su postojale određene tačke, uglavnom na početku stepenica, gde ne mogu da pokrijem neko ćoše odakle vreba avet. Onda drvene stepenice kroz koje može nešto da me p(r)ovuče.

Plašim se da dok vozim neko ne otvori vrata na kolima kraj kojih prolazim ili da mi neko ne istrči između parkiranih automobila.

Plašim se neželjene trudnoće i jednojajčanih bliznanca.

Plaši me ponekad moja agresivnost i slike mog nasilja nad sagovornkom koje mi se mota po glavi u trenutku dosadnog razgovora.

Ranije sam se mnogo plašio smrti. Ne mirim se sa činjenicom da ću umreti i posle toga ništa, prazno.

Plašim se povreda, svoje puštene krvi. Hvata me nesvestica kada je vidim. Malo sam se navikao usled mnogobrojnih intervencija nad uraslim noktima. Davanje krvi mi je pakao.

Plaši me što sam počeo da se mirim sa mnogim iritirajućim pojavama i ponašanjima. Plaši me što se uglavnom ne obazirem na ljude i što ih zapostavljam.

Kao da se plašim sebe.

Plaši me ljudska glupost.

Plašim se straha.



>>> reči <<<

Ogledalo

Da li ste se ikada pitali kako je to ljubiti samoga/samu sebe!?
Pre neki dan slučajno zamalo glavu sebi da odvalim otvaranjem ormarića u kupatilu. U poslednjem momentu su se vrata sa ogledalom zaustavila tik ispred mog nosa. Ugledao sam sebe tako blizu kao nikada do sada! Na trenutak nisam bio sam u kupatilu.

Prvo što mi je palo na pamet je da sam sebi krnem žvaku :) Da išamaramo krajnike ja i ja :) Šalim se, ali nisam ni daleko od istine. Pomislio sam kako ja to izgledam u očima devojke/žene/babe s kojom se ljubim. Šta je tu toliko privlačno? Izuzetno smešna situacija! Nisam mogao pronaći niti jedan ugao koji bi mi barem na kratko delovao erocki. Izdahtao sam ogledalo uzduž i popreko i eto, možda na kraju ipak nisam zaljubljen u samoga sebe :)

Markizet

Nakada nisam razumeo instituciju pamučnih maramica! Sve te bale složiš i spakuješ u džep. Pa onda inicijali izvezani, slinama podvučeni. Aaa... Papir je zakon, tresneš i izgubiš. Nakon duvanja otvorim kao sav normalan svet da vidim šta je to izašlo iz mene. Katkad se poigram praveci one psiho mrlje. Tu je uvek dobri stari rukav, ali ja ga nikad nisam koristio. Ja pucam na nogavice. Naime, iskopane rude se otarasim tako što je okačim o butine. Tamo se nakon izvesnog vremena osuše i stvrdnu, te ih je onda lako transportovati dalje do finalne destinacije. Naravno, ako dragi slinci ne otpadnu do tada...

Imam tu lošu naviku da stalno čačkam nos. Ne znam zašto, ali često mi je zapušen. Rade sinusi pa rasturaju. Da li možda zbog viška dlaka u nosu, devijacija nekih? Nije da sam ga lomio il slično. Jedno vreme sam mislio da su mi disajni kanali premali, da prolazi manje vazduha do pluća nego što je potrebno, manja proizvodnja krvavih zrnadi, te srce slabije pumpa (puls mi je 42), nizak pritisak i da je to razlog sto sam često pospan.

Markizet mu dođe materijal?

Toma_Zdravkovic_-_...

u reveru nosim maramicu belu ja,
svaka mene frajla, svako me devojce zna,
kad god ja sretnem lepe curice celu im dadem,
a one viknu daj dupliraj dushice.

maramica markizet, mene voli ceo svet
maramica markizet, mene voli ceo svet

one divne noci gradom setah ja,
na balkonu spazih luce kao san,
i celu dadoh maloj voljenoj,
a ona ciknu zanosno i maramicu bacih njoj.

maramica markizet, mene voli ceo svet
maramica markizet, mene voli ceo svet


(nisam siguran jel kaže "celu im dadem" i "celu dadoh". ispravite ako grešim!)

2.10.07

Gde u Istri

Treći dan se vratilo Sunce na repertoar. Prvo kupanje i prženje zmijskog tela. Malo sam preterao, ali šta ću jadan navikao na reflektore pa me ne mož’ skloniti sa svetla :) Dane sam započinjao kafom u lokalu ispred kuće gde smo spavali. Neki put drugar dođe, neki put naletim na moje. Imali smo apartman s dve sobe s pogledom na more koje beše preko puta ulice. Nakon toga zna se, plaža! Moji odlaze na redovne sesije obnavljanja gradiva i pronalaženja prijatelja od kojih već duže vreme ne znaju ništa. Sjajni su. Svaki dan su izbunarili nekog novog i prepuni utisaka mi podnose raport. Ne interesuje ih što ja za pola tih ljudi nikad nisam ni čuo, ali ne da im kvarim doživljaj. Nisam rekao glavno, a to je da su oni bre došli sa namerom da se sele :) Posetili su arhitektu koji im je radio onu staru kuću, pronašli lika sa jednog lokalnog stovarišta gde su ranije nabavljali materijal i koji sada ima svoj biznis. Sve je ugovoreno, samo treba naći plac. Susedi su takođe u toj fazi, bežanja iz grada i početak gradnje u jednom malom mestu, tako su im došli kao kec na dvanaest. Ja sam u početku mislio da se zajebavaju, ali me je jedno pitanje razuverilo skroz. Pita stari mene gde bi više voleo da živimo, ovde ili na Kosmaju. Zatečen... Vidim da ih iskrenost neće povrediti, nego čak šta više ohrabriti, odgovaram. Pogađajte :) Nije mi mnogo trebalo da skapiram gde bih želeo da dolazim i kasnije šaljem decu na raspust. Vau... izlete mi. Rekao sam decu. Hm. Moraću da požurim onda. Lažem, znam :)

Znajući da tastature neću videti sledećih x dana, trebalo je svaki dan načiniti zanimljivim. Bio sam krajnje kreativan: more, more i samo more. Ranac na leđa i avantura. Vladam plažama na Verudeli oko svetionika i tu se motam par dana. Nakon toga sve hrabrije i hrabrije vatam štraftu ka periferiji. Razmazio sam se i ne silazim na plažu kad ima 5 - 10 ljudi. Kasnije me privlače samo puste stene. Kako je lepo van sezone. Pošto sam malo spržio zadnjicu na početku, počeo sam da se povlačim po kafićima u vreme najvećeg sunca. Nisam ga ni osetio, zbog stalnog vetrića koji pirka, ali jedna neprospavana noć nakon preplanulih butkica mi je bila dovoljna opomena. Prisecam se gde smo sve ranije isli na brćkanje, pokušvaam da pronađem sve te plažice, provaljujem nove, upuštam se u neistraženo sa nadom da ću negde već umočiti dupe. Jedan dan idem sa drugarom i njegovom devojčicom na vožnju gliserom. I ja bih se hvalio onim čudom. Mislim na gliser. Mada sad kad razmislim, misli se mogu i nadograditi... :) Spržismo mirnu vodu i sve uz obalu dođosmo do samog vrha poluostrva. Usput smo stajali na raznim prelepim i nedostupnim plažama, uvalama. Slalom okolo malih ostrvaca. Jedno veličine fudbalskog igrališta, bez ijednog drveta, i sa dvadesetak krava. Ostrvce sa svetionikom. Zatim jedno skroz u stenama i parkiranom pedalinom. Hit im je ostrvce sa samo 3 kafića, gde je opšte rasulo u sezoni. Kaže mi drugar da ga devojka tu nikada ne pušta samog ;) Dobro, evo priznajem da i sezona ima svojih prednosti.

Nedelju dana pred put me je preko svemocnog Skajpa kontaktirala jedna puljanka. Studira ekonomiju i interesuju je neki detalji iz poslovanja jedne nam domace firme. Restrcim se ja i dodjem do lika koji petlja sa NY berzom, ali nikakvih pikanterija o dotično preduzeće. Najavim se ja da joj dolazim u goste, ali ju je izgleda moja špijunska nesposobnost odbila i mala se ne javi kao što je obećala. Slatkiš mali, priznajem, ali mogu reći da je možda i bolje tako. Ne tešim se, ali mislim da mi je dosta tih akcija na daljinu za ovaj život. Znajući koliko mi malo treba da se upecam, pogotovo na zvuk tog akcenta, učinila mi je. Kad smo u temi, ne mogu da ne pomenem svoju simpatiju. Malte ne smo odrasli zajedno, da bi se poslednji put videli sa 14-15 godina. He, he, mogu rećii pre 14-15 godina. Videli smo se posl. put pre pola naših života :) Jezivo! Mislim da smo isto godište, nisam siguran. Kuća do naše. Na slikama, to je ovaj slatkiš do mene i to je neki početak osnovne skole. Na slici su s leve strane moj drugar Vedran, Hana, sestra Ana, Elena i moja malena-kost. Ovde je ljuba bez zuba malo, ali na to padaju momci u tim godinama. Ipak je onda malo mlađa, gledaj kolike su meni kljove. Tako ti ja odlepim pošteno za njom početkom devedesetih, na početku svoga seksualnog samosvešća i zamrznem je takvu u glavi. Sve devojčice na koje sam kasnije otkidao su bile po njenoj mustri. Moniku i Angelinu takođe stavljam na tu listu :) Videli smo se pre dve godine, kada mi rasturila sve snove svojom pojavom i ogromnom fizionomijom, kao i vešću da se udaje za par meseci. Te godine mi baš nije bilo suđeno da se ženim :) Ha, ha, ha napokon šala...

Društvo mi je pravio Palahnjuk, tu i tamo neki galeb i slatke ruskinje u pratnji svojih očeva ili... ne želim da razmišljam u tom pravcu. Svaki dan ti tako Čak i ja zalazak zvezde dočekamo na stenama. Video sam i dosta gej populacije svog pola, što na jahtama, što na zabačenim plažama. Malo sam se zamislio pomislivši na te znakove koji kao da su mi slani sa nekim razlogom :) Dogegam se do kuće, nešto klopam i zaspim uz TV. Nekad naletim na svoje i slušam pomenute priče ili odlazimo na klopu po nekim zanmljivim objektima. Cene su, verovali vi ili ne, niže nego u BG-u. Kapućino i kisela u centru, kao i u nekom besnom kafiću na obali, do 200 din. Pizza velika od 250 – 400 din, pivo veliko 120-130din. Cene u Merkatoru takođe malo niže. Inače prosečna plata im je preko 700e, dok je nama 350e. Bensedin u drugoj fioci... jeste, uzmi ceo.

Šta u Istri

Ja sam doduše bio ovde pre godine i imao sam priliku da se prisetim koliko toliko. Iskreno, nije to bilo nikakavo prisećanje, već učenje iz početka. Šta sam ja kao dete mogao da zapatim? Desetak lokacija koje nisam nikako mogao da spojim u glavi, ali znam da su tu negde. Ove godine je većina stvari legla pod svoje.

Dolasci su i onda bili poprilično zanimljivi. Jednom smo čak došli preko Ljubljane. Sećam se da sam u pošti u samom centru grada našao naš BG broj u telefonskom imeniku. Vau, koje sreće. Zatim poseta Bledu i vožnja onim drvenim čamcem do ostrvceta na sred jezere uz brigu da jadni čika ne ispusti dušu od silnog veslanja po jezivoj vrućini. Bohinj sa jeterom, Maribor sa neverovatnim muškatlama i meni najveći doživljaj Postojna. Da budem precizniji postojnska jama. Tamo smo morali više puta da se vraćamo. Uf... Stalaktiti, stalagmiti, tuneli, hale, kapljice kojima se meri vreme. Ispred same pećine sam napravio svoju prvu fotogrfiju i kupio privezak „uspomenu“ za koju me dan danas podjebavaju. Više puta smo prolazili kroz Portorož kome ne mogu da “oprostim“ bulevar kraj mora, kolovozne trake razdvojene palmama i predivnim vilama uz put. Holivud :) Stvarno sam već tada imao utisak da su ovi zalutali u SFRJ :)

Kada bismo bili ovde poprilično smo i onda zujali po okolini. Imali smo prijatelje u Rovinju, Umagu, samoj Puli i okolini. Onda redovni šoping izleti do Trsta, skockane uličice, nenormalan broj motora, ogromne samoposluge i prodavnice igračaka. Od malena sam bio ješa kako me sestra zove. Puste nas matorci u prodavnicu na 2 sprata, sve same igračke, ludnice razne, pizde materine na baterije, nuklearni pogon i sl. sa rečima da biramo šta hoćemo. Ja pacijent dolazim sa jednim malim autićem na gurku :) U Rovinj smo redovno išli na pizzu. Pronašli smo je na starom mestu, ali nema one gužve i redova čekanja da se oslobodi neko mesto. Zavučena u onim uskim primorskim ulicama, sa sve drvenim klupama i stolovima kao kad smo ih ostavili nekad. Puljani nisi mogli da veruju da smo u stanju da pređemo tih pedesetak kilometara samo zbog pizze. Kad smo ih navukli sve im je bilo jasno.


Ovaj put smo sve to zbudžili u 2 dana. Toliko su nam oblaci dozvolili. Vozikamo se po selima i malim gradićima, dok u onim većim izlazimo i špartamo bez cilja. Par sati je bilo posvećeno i Brijunima kako ih ponovo zovu. Samo je hotel jedan u Puli zadržao privremeno ime Brioni. Nije taj Tile bio nimalo mutav. Naravno nije se moglo do njegovih rezidencija, što malo gubi čar, ali se vozićem obišao dobar deo najvećeg ostrva i imalo je šta da se vidi. Prvi veliki golf teren u ovom delu Evrope, silne životinje, egzotične i one malo manje, crkvica, hoteli, najstarija maslina u HR, prekrasni drvoredi, proplanci, plaže, izložba slika njegovih bahanalija sa znamenitim ličnostima tog vremena i automobil kojim se vozikao samo po ostrvu. Mogao sam i ja, ali bih bio lakši za jedno pola plate, te sam ostavio to za neki drugi put.

Svratili smo do „naše plaže“, kako smo zvali jedan šumarak uz obalu na putu za Premanturu i Pomer, sam vrh poluostrva. Tu smo bili redovni jedno vreme, a i većina slika brćkanja je tu upucana.
Sama Pula mi je bila najzanimljivija. Jednom sam s mojima prošao centar, povezao ćoškove, skapirao gde sam, da bih od tada svaki dan šetkao, širio krug dvojke u glavi i kurčio se snalaženjem i provaljenim prečicama.