30.9.07

Trafika

Upoznao sam je pre više od godinu dana, slučajno na ulici, kao koleginicu prijateljice. Ponovo sreo pre mesec dana i počeo čudno da se ponašam. Kuckali se na netu par dana, do suza smejali i odlučili na nastavak druženja uživo. Videli se, sjajno proveli. Par dana nakon toga ja odlazim na more, a dan mog povratka je bio dan njenog odlaska na odmor. Sevaju poruke, lucidne izjave, želje skrivene.

Iako umorna od puta, sinoć izađemo na kafu. Listamo morske slike (uh...), prepričavamo dogodovštine, konstatujemo da bismo mogli još, ali ne govorimo da bi to uradili zajedno.

Idem na jednu žurku posle toga i treba mi flaša žestine. Postoji trafika kraj njene zgrade i odvodi me tamo. Snimam pogledom ponudu alkohola, vidim zanimljivosti, ali se odlučujem na lokalno - patriotski čin i dajem šansu maloj privredi svog kraja.

Rastajemo se i pozdravljamo. Ona odlazi ka svom ulazu, ja ka kolima. Ma daj, zašto nisam... Krenem natrag, za njom. Glupo je. Ma nije...Ipak jeste. Sednem u auto. Stotinke prolaze... Izletim kao furija. Telefon. Okrećem broj. Dva tri puta prekidam. Šta da kažem? Nema veze, bilo šta, samo nek se vrati, smisliću u međuvremenu. U pokušajima da ne stisnem ponovo crveno dugme zove Tijana. Aaaaaaaaaaaa!

"Tijana, ispratio sam malu i nisam je poljubio. Šta da radim?"
"Koju malu? Ništa mi ne pričaš, pičko! Nema veze, večeras ćeš. IDI, POLJUBI JE. Hajde brže, pa se čujemo kasnije gde se nalazimo."

Zovem. Zvoni. Zdravo!
Ne može da siđe već je u kadi, kupa se... Pita zašto da siđe i zašto neću da joj kažem, kakav sam to? Odlazim sav popišan.

Stižem kući, oblačim se, košulja, sako, cipelice i vraćam se na trafiku, jerbo sam pretpostavio da je ova kod mene sigurno zatvorena i da nema neku ponudu :) Na vrhu njene ulice cvećara. Prolazim često tuda, ali je nisam primećivao do sad. Mora da su je sagradili dok sam se presvlačio! Ulazim i smaram osoblje jedno 15ak minuta samo za jednu ružu. Ali nije to obična ruža, već ona koja će umesto mene sve da priča. Zaobilazim male, mekane, nagrizle, one sa previše bodlji i premalo lišća, blede boje, tamne nijanse... Napokon, eto njene! Nemam dinara u novčaniku. Mentol! Sva sreća može kartica Izbegnut infarkt :)

Dolazim do trafike, kupujem flajku, bacam u auto. Zovem i pitam je ako može na sekund samo da siđe. Pristaje i ja samouvereno čekam ispred ulaza sa skrivenom biljkom. Izlazi u trenerci sa turbanom od peškira na glavi, dok sam ja picnut kao na svadbu da sam krenuo. Prilazi mi, pravdam se kako se osećam poput manijaka, ali da sam jednostavno morao. Izvlačim crveno iz svoje senke i pružam joj. Zatečena. "Pa nisi trebao...". Dakako da nisam, ali kažem opet da sam morao! Krećem da se petljam rečima, ne uspevam da dokučim odakle u mojoj glavi ta količina gluposti koju izgovaram. Ona miriše cvet, sakrila se iza latica i prati me smeškom, dok se ja meškoljim i borim sa sobom.

Ljubi me i ja napokon umuknem.

28.9.07

Kako do Istre

Pun rezervoar, torba, reket, torbica sa diskovima, slatkiši, knjiga, mapa... Odavno sam prestao da se preslišavam da li sam nešto zaboravio. Prirodno buđenje i polazak. Fluorescentni prsluk na dohvat ruke, ne u gepek. Nalepih SRB nalepnicu providne pozadine na gepek, što manje da izaziva divljake ako naletim na neke. Ima par mehurića, pa će biti skinuta po povratku. Ne strepim, ravnodušan sam, ali mi ne treba kazna, a ni silovanje vozila. Svi te kljukaju kojekakvim pričama, pa ajde da se ne rpavim pametan.

Neću da balavim o njihovim putevima kao što odmah očekujete, ali samo da znate da su do jaja. Ovo ispade kao da sam i balavio. Na izlazu iz naše lepe neki spomen park žrtvama sremskog fronta i na brdašcetu pred samu granicu, s ove strane, postavljeno topče simbolično usmereno ka agresoru. Kad sam bio u vojsci došli smo do te granice tražeći skretanje za neko strelište mnogo pre Šida. Pun džip oružja i manijaka koji bi da pucaju, vrzma se po ivici :) Počinjem i ja vidim polako sa tim pričama a la "kad sam ja služio". Lupajte mi pecke, slobodno.

Usput nema uopšte stranih benziskih stanica. Sve samo INA, domaća radinos’. Jedan OMV blizu naše grane i to je sve. Kroz Slavoniju opuštena ravnica, ništa naročito sem divnih šuma. Naplatna rampa kod Zabrega, kako ga je moja sestra nekoć zvala, i simpatična pošalica gedžovana iz kućice da možda na Bubanj potoku ne može da se plati u evrima, ali tu da :) Negde posle Karlovca skrećemo na lokalne pute. Gorski kotar koji sam nesvesno overavao svake godine kao klinac, tek sada dopire do mene. Šumski putevi, jezera, brda i dolovi, puno dvoraca za koje sam rekao da ću posvetiti ceo jedan odmor. Lista otvorena. Kafanče sa pogledom koje mi je ostalo urezano nakon par poseta pre dvadesetak godina. Kao da sam bio tamo pre par meseci. Čak se sećam drvenog gelendera.

Gledam kartu, prepoznajem iz geografije neke gradove, planine, reke. Čudim se šta traže na tom mestu, kad sam ih zacrtao u glavi možda malo višlje, niže. Hoću na Plitvice, nisam nikad, ali kasno smo krenuli. Lista se povećava. Kordun i Slunj, pa vrlo blizu Bogovolja sa sve Koranom. Odatle je deda s majčine strane. Eto tema za priču i prisećanja. Kada smo bili onda, videli ovo - ono, ovde smo pišali, ovde povraćali, jeli, putovali po snegovima sa opravdanim ili ne razlozima, kupanja i pecanja u toj rečici, ogromne šume s debelim ladom, podugačke livade. Sve sami sinonimi za školski raspust. Čuveni kesteni kojim smo se sladili svake jeseni. Pazi kad je džak kestena ili pasulja bio razlog da se dolazi čak vamo!

Ne idemo kroz Učku, čuvamo to za povratak, već preko Rijeke i Opatije pa uz obalu sve do Pule. Opatija kao ona fensi mesta na Azurnoj obali, hoteli uz obalu, kafići, plaže, cice, palme. Uskom ulicom lagano probijanje kroz centar… Bojkot zaobilaznica! Smem li da pomenem da svi gradovi to imaju? Zamislite samo kakva će biti beogradska koja se gradi evo već 17 godina?! To bre odmah ima da podržava avione, NLO, veštice na metlama, balone, rolere, trotinete itd. Ovde samo točkaši. Njesra. Inače, kultura i sigurnost u saobraćaju jedna od stvari koje su odlično poprimili. Sva ta finoća te prosto tera da i ti budeš primeran vozač. Svi voze kao jedan. Strogo zabranjeni mobilni telefoni za vreme vožnje! Van naseljenog mesta ograničenje 70, dok svi ipak voze 15-20 km/h brže. Nema manijakalnog preticanja, suluduh i rizičnih proletanja, pa samim tim ni prenošenja pozdrava užoj familiji. Svi na semaforu kreću odjednom, puštaju te da se uključiš, ne nabijaju se u dupe. Kako sam se vratio u BG počeo sam da divljam i ponašam se po pravilima džungle. Usput, za svo vreme provedeno tamo sam video pandure samo jednom :) Kako li izdržavaju bez zaštite?

Snimamo tako europske fazone koje su uspešno pokupili i upoređujemo ih sa našim inatom. Jebi ga, sve je to ipak neizbežno. Naravno, ima i loših stvari, ali neko me je jednom učio da tražim samo lepo, pa ću ja i dalje tako.

Negde usput oduševljen primetim na vru planine belim kamenom ispisano TITO. Sećam se da je to bio znak da smo blizu :)

Nakon svih stajanja i zajebavanja, stižemo u kasnim poslepodnevnim satima. Malo zujimo po gradu. Primetna izgubljenost mojih saputnika. Detaljna analiza šta je novo, šta se nije promenilo. Odlazimo do naše ulice koja je pretrpana automobilima. Mnogo veća gužva od koje smo pobegli sa Banovog brda. Parkiramo ispred kuće, primetimo da je u popriličnom lošem stanju. Posečene tri breze na travnjaku ispred, polu zapušteno. Za divno čudo, nikoga to ne tangira. Doček kod prijatelja (pomenutih suseda). Fešta do kasno u noć. Susret nakon toliko godina. Tu je i moj drugar, a simpatija u kući između naše dve :) Opet imam 14 godina.

Zašto Istra

Evo mene natrag, suva qrca, ali puna srca!

Ovako sam pre desetak godina otišao na more i to po prvi put kolima, sa Sekulom i Kuletom. Bilo je to nezaboravno puteševstvije, akcija otimanje mlade Tine. Kao i ovoga leta, raskidam sa devojkom, a zaljubljen do ušiju u drugu. Lupetam celinom puta, vozim i bivam vožen, nije mi bitno kada ću da stignem, a još manje kada se vraćam. Ova emocija oko ušiju možda i ne važi u tekućem vremenu, ali šta ja znam sada. Biću siguran nakon novih deset godina kada se budem nadovezivao na sve ovo.

Pedantniji čitaoci koji po drugi put prelaze kroz prethodnu rečenicu mogu primetiti i glagol trpni na slovo V. Nisam ipak išao solo na odmor. Mora da vam mašta sada piči hiljadu na sat. Ko je to uspeo da uleti u „last minute“ aranžman i učini letovanje mladoga mene još zanimljivijim? E pa spremite se na iznenađenje...

Kad mi je dunulo da bijem put pod noge i to u zamalo suđenu geografsku širinu protkanu dužinom, moji su se angažovali da mi nađu smeštaj. Naime, stari je bio vojak u Puli i prosto odlepio za ist(r)om. Dve godine nakon vojnog roka smo letovali tamo i kovali planove. Inače, ja sam se rodio dok je on služio otadžbini, tako da je možda emocija ka sinu prvencu odigrala značajnu ulogu u psihološkom momentu vezivanja za krajolik. Ha, ha. Kuća počinje da se zida početkom osamdesetih. Tri apartmana za turiste, ogroman poslovni prostor i puno soba za življenje. Dobar deo godine smo tamo provodili, opsluživali turiste, moji tražili poslove, mali ja sam trebao da upišem prvi razred i sve tako po yusu. Ipak nam se nešto nije dalo. Nakon par godina prodali su deo za turiste, da bi ostatak otišao koju godinu pre glupavih i neslućenih ratova. Nešto nas je odvuklo natrag i sve ove godine moji lupaju glavu da li bi im bilo bolje da su ostali. Mišljenja variraju u zavisnosti od raposloženja. Sve u svemu, ostalo nam je dosta dobrih prijatelja, poznantava i uspomena. Mene kači prvi najbolji drugar i prva simpatija, od koje sam sačinio šablon za sva naredna simpatisanja.

Što se mene lično tiče, ja imam osećaj neke uskraćenosti, neproživljenosti, pa možda i neiživljenosti (ne samo po tom pitanju :) ) Stalno sam maštao o tih par meseci koje ću tamo provoditi sa prijateljima, devojkom, porodicom. Jednostavno, prekinut predivan period u detinjstvu.

Tako ti se moji čuju sa susedima :) i rezervišu mi apartman, kad im sinu ideja da se malo i oni odmore od Kosmaja. U početku stidljivo, ali vrlo ubrzo napadno pitaju da li bi ih poveo sa sobom. Ha! Ma samo zbog puta, a posle svako na svoju stranu. Stari se kurči godinama kako nikad tamo otići neće, dok majka kontrira i čeka da se „smiri“ situacija. Primetim nakon svojih poseta Zagrebu i Puli proteklih godina da ih opiči čežnja na momente, ali se ubrzo vrate u kolosek. Ove sam ih godine izgleda dokusurio. Razmišljao sam jedno par stotinki na tu ponudu i oduševljeno prihvatio izazov. Jeste, vaš domaćin ide na mora sa mamom i tatom! Konjina od trideset godina... i keva i ćale, da ne ponavljam mama i tata, zvuči perverzno.

(odobrena pauza za smeh: 120 sec)

S obzirom na složene kockice u toj(ovoj) tački na mojoj vremenskoj liniji, ovo možda i ne bude tako loše. Gde ću naći bolje vodiče i saputnike koje mogu da smaram i ignorišem kad mi se prohte. U glavi mi je samo da nakon morske pauze od dve godine opet idem na slani tretman. Nikad kao do sada nisam osetio potrebu za istim, potrebu za Suncem, mirisom borova, talasima, stenama... More od olova i nebo od brova, što bi rekao Arsen. Odavno na sebi nisam video i taj incidentni prelaz sa tamnih leđa i butki na svetao mi guz. Hajde ja što sam uskraćen, nego učesnici intimnih manifestacija. Spakovao sam se za pola sata, kupaći i peškir zašio za torbu, gomilu majci i par stvari za šugavo oblačno vreme, Nije me uzdrmala ladnina i kišurda koja je napala moj grad kao da mi kazuje „sedi di si, ni za di si nisi“. E neš...

9.9.07

PAUZA


Mili moji,
Raspadam se i napokon odlazim na zasluzeni odmor.
Vreme je govnjivo, ali me zabole.
Odoh da mi dupe vidi put. Palim za Pulu, po nove avanture.
Mada ima toliko stvari koje su se izdesavale poslednjih par nedelja i ovde, ali nisam imao vremena i snage da zborim.

Kada se vratim najebali ste! :)))
Ako se ne vratim udao sam se ili me je pojeo mrak!
Login i pass za ovaj blog bice na desktop-u.
Iskoristite pametno :)

Veliki pozdrav!!!



6.9.07

Transfer

U bre, kad nemam snage ni da komentarisem ovo vase svršavanje...

Jednom
2 (16%)
Par puta
2 (16%)
Mnogo puta
7 (58%)
Nikad
1 (8%)


12 glasova, skromno.
Jeste, jeste, sve vidim ko je sta izabrao i uskoro cu raspricati :)))
Mislio sam da ovde svracaju uglavnom drkadzije, ali sudeci po rezultatima, sve borci protivu kuge snježne! Mada, moguće da je većina ovih od 58% u braku, pa se sad kurče (ne)kontrlisanim izlivanjima.

Pade mi ova tema na pamet taj dan, jer sam ja dugo vremena patio od toga. Nekako nikad nisam dozvolio sebi taj luksuz, koliko god voleo devojku sa kojom sam. Mozda bas i zato :) Toliko sam ih voleo da im nisam hteo podariti malog Arsića :) Kukale su i molile, ali ne! Prvo škola, po'so, pa onda zadovoljstvo. Iskusio sam ipak na kraju, podlegao lukavim ubeđivanjima o odsudstvu "posledica". Ma super je, nema šta. Sjajno, ho'u uvek, kako sam mogao bez toga, jebla me kalkulisanja.

Mada ipak, glava opet ne da telu da uživa do kraja...

C4

Iz prethodne firme nedostaje mi omiljeni ritual. Kako se priblizava 17h, nestrpljenje raste i tacno u sekund sve se gasi. Svi poslovi prelaze u status zavrseto ili odlozeto! Gase se sve aplikacije i palimo "Call Of Duty 2". Dosli smo i do stadijuma da je napravljen batch file koji pobija sve procese i pali igricu. Imali smo i aplikaciju koja odbrojava koliko sekundi je ostalo do 17h, kao i onu koja pusta zvuk sirene u to vreme :)

Nije da se nisam lozio na igrice do tada, ali igranje u mrezi je sasvim novo i sjajno iskustvo! Ranije je to bila rekreacija u pauzama ucenja, ali je ovde postala zaraza u pravom smislu izraza reci. Pionirski poduhvati datiraju jos od pre vise godina kada sam nosio masinu u Sekulinu firmu gde smo prasili Quake2 uglavnom. Ovde smo poceli sa Counter Strike - om. Tu je odziv bio sto procentan. Svi su igrali. Ekipe su manje vise bile istog sastava. Nasi i njini. Revolucionarna igra, skidam kapu, ali je vremenom postala monotona i nekako smo je se zasitili.

Otisao sam u vojsku i naravno baratao sa kojekakvim glupavim oruzjem. Sve obuke sam morao da prodjem kao nadrkani pandur, pocev od kalasnjikova, pistolja, bombe, pa sve do puske sa snajperom. Pravi komandos :)
Vrativsi se otkrio sam novu zanimaciju COD2 u kojoj sam prepoznao neke zvuke iz tog prodangubljenog perioda. Naravno, odmah sam podelio sa drugarima. Opsti picvajz. Tematika ratna, drugi svetski rat, nema futuristickih sranja, dosta je realno i grafika jebe orla. Za razliku od Counter-a, cim pogines odmah kreces sa nove pozicije. Nema cekanja i smaranja dok neka ekipa ne pobedi. Non stop akcija.

Kako smo se samo klali. Ostajali smo po sat vremena uglavnom, dok je bilo dana kada se i ponoc docekivala u firmi. Sta cete, pregrst kompjuterasa sa bogatim socijalnim zivotima :) Udarali smo, nismo zalili. Ustanes, umijes se, nesto pojedes, popijes. Kao na gajbi. Preraslo je to u jednom momentu u ozbiljnu maniju. U sred radnog vremena smo morali da opicimo jednu kratku od 5 minuta. Pa onda 2 od 3 i tako u beskonacnost. Koliko puta smo sam Vlajko i ja docekali ponoc, plasim se da nabrajam. On se najvise primio, pa nas je cak i varao po silnim serverima na netu. Zamislite stadijum kad se zaigra po X sati i shvati koliko je to sve uzelo maha, pa deinstalira igru. Ponavljao je tu proceduru redovno dok mu jednom nije stvarno dokurcilo i kad je polomio instalacioni disk. Drzalo ga je par nedelja dok nije nabavio novi :)

Uzbudljiv je osecaj kad znas da juris nekog virtualnog lika kojim upravlja covek na par metara od tebe. Onda dobacivanja, dranja, smeh, psovke... sjajno! Svojevrsno oslobadjanje stresa i to veoma uspesno. Zatim razni krajevi sveta. koliko smo samo proputovali, od sarmantnih gradica Francuske, preko Italije, Moskve, Staljingrada do Tunisa, Egipta.

Omiljena ubivanja su bila kundakom, zatim snajperasenje ili ti izazivanje pomora bombom. Kada samo udari adrenalin na situaciju suocavanja sa 3-4 dusmanina, oci u oci. Srcka. Tek kada skines nekoga ko se ustekovao i maksimalno i ubedjen da je neviidljiv. Timske akcije su ipak ubedljivo najjace, kao i cestitanje i prozivke nakon igre. Prava decurlija :)

Sta li rade sad moji ratni drugari: Son of Sam, Sranjoprav, Ferless, Noname, m1k@, Lizzard, Zizi.
ja sam u pocetku bio Monica Bellucci, da bih pred kraj karijere postao, jelte, Drolja.

Eh, da... Good old times.

Sve u svemu, dragi moji, izasla je nova jeb... verzija ove nase zajebuavancije!!!
C4. Sva sreca pa mi je slaba masina.

4.9.07

Nova školska godina

umoran sam, prehladjen, svi me kuliraju, poslovi proganjaju.
neke klinke zajebavaju, masna tkiva nagomilavaju.

nemam snage više...


pokušaću da napunim baterije