30.3.07

Poslednji

Šta sve na današnji dan može da bude poslednje?
Kraj je meseca Marta, kraj nedelje...

Da li i vi pizdite kad čujete "zadnje" umesto "poslednje"? Ja veoma! Ne znam zašto. Nije ono snobovsko poznavanje jezika, te onda gnušanje na učestale greške okoline. Možda neki princip poštovanja banalnih pravila. Minimum. Imam masu tih primera, ali to je druga tema.

Poslednje, poslednja, poslednji...?

26.3.07

Zašto

"Te večeri Beograd je bukvalo goreo. Pogodili su kinesku ambasadu, dve zgrade na početku Kneza Miloša. Prolazim pored sajma, nema struje, nema žive duše, u oba smera niti jednog auta. Vatra još više dolazi do izražaja u onoj tami. Sa kolegom sam krenuo do radnih prostorija. Naredio generalni da se svi direktori pojave u svojim poslovnicama nakon najnovijih dešavanja. Vredi li komentarisati. Devet sati uveče, teram Jugića, probijam zvučni zid. Vektra je brža i sigurnija, ali nisam hteo da je teram iz razloga ako budu srušeni mostovi. Bolje ovaj auto da ostane s druge strane reke. Ne verujem o čemu razmišljam. Rekord oboren prilikom prelaženja Gazele. Samo sam prokomentarisao pogledom sa kolegom prelaženje mosta i stao na gas.

Kako sam se približavao hotelu Jugoslavija pala je prva bomba. Tačno u kuhinju i njene pomoćne prostorije. Ona je trenutno hranila dobar deo vojske, te je zbog toga i bila meta. Kažu da je sutradan nađena WC šolja u dvorištu zgrade preko puta tog bulevara! Naše kancelarije su u sklopu hotela, te smo pažljivo prišli toj strani zgrade ne bismo li se uverili da je sve u redu. Nema štete. Lampama smo malo snimali i krater što stoji na mestu kuhinje.

Stajali smo i ćaskali jedno 15-ak minuta kad je neko primetio avion kako se obrušava i kreće ka nama. Džada & Bežanija! Poljana ka Zemunu, što te brže noge nose. Drugi nalet, nova bomba. DAMMM... Ispao mi je pištolj u trku, ali sam ga kasnije pronašao. Ko zna šta mi je govorilo da ga ponesem. Ko zna kakva sam sve scenarija imao u glavi. Valjda isti trip koji je nasledio i onaj moj klipan sa nogicom od hoklice. Zar nije dovoljno što je moj deda zaradio Albansku spomenicu, nego sad i ja treba da se mlatim, a za koju godinu i ovaj moj "umetnik"?

Nije mi bilo dozovljeno da se javim kući, da sam u redu, a vratio sam se tek 24 časa posle toga. Pet godina stariji...

Drugi dan slave. Đorđe svetac me je spasao, ništa drugo."

Počeo rat bre, pizda ti materina...

Proleće je došlo malo ranije. Sve cveta i u vazduhu se mešaju svakojaki predivni mirisi. Vedre noći, umereno topli dani, u Beogradu odavno nije bilo tako prijatno. Ljubav cveta i ništa me ne interesuje. Napokon sam sa devojkom koju priželjkujem od početka leta. Nema kome se nisam popeo na glavu. Slavoljubove žurke su uvek bile doživljaj, ali ova poslednja za Novaka - do jaja!

Živeli smo u velikoj kućerini sa jednim pristojnim stanom u nivou dvorišta gde su do skora bili baba i deda. Nakon prababine i dedine smrti baba je prešla gore kod nas, a mi smo taj prostor izdavali. Pred novu godinu smo definitivno odlučili da prodajemo kuću koja je postala prevelika za sve nas, a valjalo je početi proces realizacije nezavisnoasti najmlađih članova porodice, tj. sestre i mene :) Podstanarka se odselila i ja sam prešao dole na par meseci čisto da malo samujem. Imali smo fore do 01. aprila da napustimo ulicu Straška Pundžura na Banovom brdu. Ispostavilo se da je to bila najsurovija prvoaprilska šala koju smo do tada svi iskusili.

Uh ala sam uživao! Odvojen ulaz, niko me ne registruje kad ulazim, izlazim, non stop neka ekipa kod mene. Još sada imam i devojčicu sa kojom istražujem akustiku novog okruženja :) Raj!

Veče kada su se po prvi put oglasile sirene bio sam u njenom stanu, petnaestak minuta hoda udaljenom. Išćekivali smo danima da se nešto desi, ali se nismo preterano uzbuđavali. Blaga panika je zavladala u njenoj porodici i po meni najgluplje šta su mogli da urade u tom trenutku oni su i odradili. Seli u auto i krenuli van grada, kod tetke na selo. Ja šta ću, iznenada promenjenog plana za večeras, vratih se kući i sa svojima počeh da vrtim TV kanale, ne bih li saznao šta nas snađe. Naravno, bili smo obavešteni sat vremena nakon što je ceo svet već znao da se govna uveliko bacaju po nama. "Smireniji" smo bili samo mi sa satelitskim antenama. Sutradan sam otišao busom do centra, prošetao Knezom, nabavio jedan bedž sa jebenom metom i vratio se kući. Ubrzo su metu krenuli da koriste na način koji mi se nije svideo i bacio sam je.

Sa devojkom sam se svakodnevno čuo telefonom. Sestra mi je po običaju spavala po ceo dan, baba pratila serije i boks mečeve, matorci išli na posao kako je zlotvor i naredio. Bacio sam se na spremanje jednog ispita, a u pauzama sam pravio kopiju nekog postera sa sex pozama. Stavio bih hamer papir preko stotinak sexy zahvata i precrtavao ih. Zašto? I ja bih voleo da znam. Skinuo sam poruku sa telefonske sekretarice na koju se moj stari do pre par dana oduševljavao. Po par puta bi me u toku dana sa kolegama s posla zivkao ne bi li je čuo. "Ej, ajd pusti ono tvoje i ne javljaj se, sad ću da te zovem opet." Bila je to ona čuvena rečenica iz Balkan express-a: "Počeo rat bre, pizda ti materina...". Znam da nije imalo smisla držati tako nešto na sekretarici, ali eto.

Ženka se vratila sa sela, bez roditelja i brata, te smo sada imali dve gajbe na raspolaganju. Po ceo dan smo bili zajedno i kao da se ništa nije dešavalo. Neću nikad zaboraviti sve te večeri kada sam je pratio do kuće. Često nije bilo struje, postajala je sve toplije i toplije, nebo vedro, miris lipa ispred gimnazije... Iste one lipe koje su sadili moji matorci dok su bili gimnazijalci. Ljudi po ulicama, s terasa posmatraju vatreno nebo i navijaju kao na kojekakvoj utakmici kad nešto bljesne na nebu. Raskrsnica ispred Pošte mi je ostala urezana u sećanju.

Video sam bljesak kad su krnuli nešto od zgrada u Topčideru, kod Miloševog konaka. Ponadao sam se da je i moj vojni dosije planuo te večeri. Čuo sam rakete koje su pogodile civilno skladište nafte i benzina kod Hipodroma. Kao da su prošle pored mog prozora. Sam pogodak nisam registrovao. Najžešće drmanje stakala, je bilo usled pogodka toplane na Novom Beogradu. Malo panike kad je sravnjena neka hemija kod Sremčice i to je sve od mojih trauma. Sigurno sam dosta toga potisnuo i ne želim da se sećam.

Kuću smo već bili prodali i dan kada smo trebali da je napustimo je došao. Čuli smo se gistro sa novom vlasnicom i usled okolnosti dogovorili se da sačekamo okončanje ove gluposti. Međutim, kome je verovati ovih dana. Za svaki slučaj tog dana se nije provirivalo kroz prozor, a kamoli izlazilo iz gajbe. Beše to veoma smešna akcija. Po zakonu mogli smo da najebemo ako smo i dalje tu. Ne sećam se više mogućih posledica. Nebitno, ali cela ta žurka nam je dala vremena da razmišljamo još malo gde ćemo se seliti. Ne verujem da bismo otišli do isteka roka i da se ništa nije dešavalo. :)

Negde na pola guženja počele su da kruže priče o opštoj mobilizaciji, o pozivima uručivanim studentima i trening kampu u Bubanj potoku. Shvatio sam posle u vojsci da je zaista potrebno samo par dana ovladati pucanjem, što mi je tada bila suluda pomisao. Nisam ipak dozvolio da me išta iznenadi. Petar mi se smejao tih dana i posle mesecima prepričavao moju paranoju. Imao sam u kuhinji par hoklica, visine od oko pola metra. Sa jedne sam skinuo nogaru i onako sa sve šrafom držao je pokraj kreveta. Šta li mi je sve bilo na pameti tih dana nemam pojma.

Krajnje nerealno iskustvo. Često mislim na te dane, ali kao da ih nisam ja proživeo. Mešavina neverice, veoma surovog osećaja bespomoćnosti i zaljubljenosti.

Položio sam ispit i otputovao sa predstavom na festival u Nemačku. Kakav kontrast samo desetak dana po okončanju igranke.

23.3.07

Vikend Ica

Samo da vam "zasolim" vikend :)
Lep provod!!!



uh...

Nađi Arsu

Evo da se malo igrate:



Upomoć: imate na onom malom zvrku plus(+) za uvećanje.
Posle možete mišem da pomerate mapu (click & drag). Uživajte!

Celina sajta

Povratak

Poveli smo i njenu najbolju drugaricu koja ide u Vranje da se vidi sa svojim frajerom. Uh, dugačka priča, još luđa od ove koju pratite. Naravno, zajebem se još jedanred, ali na drugom mestu. Jebem ti Balkan i putne natpise...

Sad znam šta me čeka i put mi deluje mnogo kraće. U društvu brže prolazi vreme, te smo na granici bili za tili čas. Za čuku vremena smo u Vranju gde na moju ideju izlazimo da malo prošetamo. Nisam bio nikada, a živo me zanima kako izgleda varoš. Tolike priče i predanja. Gosn Stanković Bora nije bio doma, te ga nismo ni pozdravili. Uzduž, popreko, na ovu stranu, onu... Razočarenje. Kažu da ima gore u brdima autentičnih old-fashion detalja, ali drugi put. Ostavljamo drugarku, palimo dalje.

Listao sam Net pred put u nameri da malo začinim povratak. Jedino što mi je ostalo u glavi je Resavska pećina. Bacim pogled na kartu i skrenem sa autoputa kod Ćuprije. Izađemo malo i prošetamo se oko manastira Ravanica. Uđemo, blejimo po plafonima, gledamo rezbarije, crkvene ukrase. Knez Lazar sahranjen je prvo u Prištini, pa je dve godine kasnije njegovo sveto telo preneto u Ravanicu kod Ćuprije. Docnije je odneto na Frušku goru u manastir Vrdnik, pa je 1941. godine doneto u Beograd. Sada je ponovo u Ravanici.

Kreću polako neka brda. Put se sužava, nadmorska visina povećava. Šuma svuda oko nas. Imam utisak da nas drveće polako guta koliko se naginje ka putu. Nakon jedno 20ak minuta vožnje nagli presek. Izlazimo iz polumraka i ulećemo u Senje. Najstariji srpski rudnik uglja sa sve svečanim ulazom u jamu, radionicama, administrativna zgrada, puno straćara i skromnih kuća, škola, Dom kulture, vozna stanica, crkva, muzej rudarstva, ambulanta. Takva jeza me je obuzela! Twin peaks braćo... Jedva da ima 500 metara dužine. Sve nabrojano jedno do drugoga sa obe strane puta. Tu i tamo neko šmugne za ćošak. Prva pomisao mi je bila da ove boli patka ko je dobio na izborima. Ne znam odakle mi taj trip.

Izlazim pod takvim utiskom da ne progovaram. Sledeće mesto je Senjski rudnik. Repriza! Ravna Reka sa sve nekim starim tenkovima i ostalim vojnim vozilima iz II sv. rata. Parkirano, nečuvano. Putujem kroz vreme, ne verujem. Napokon nizbrdica i dolazimo do Resavice. Već je pao mrak. Polako pizdim u sebi da nećemo stići. Jebalo me Vranje... Još Nedelja. Zainatio sam se te naći ću pećinu makar mi to poslednje bilo. Nikad kraja. Od Resavice desno opet u brda :) U kolima tenzija. Makedonče ne zna u kartu da gleda, pa mi dodatno prži fitilj. Penji se opet i penji da bi na kraju prošli neko malo mesto, evropskog izgleda sa sve zelenim livadama unaokolo i... napokon!

Samo jedna sijalica gori i jedan auto parkiran sa strane. Izlazi baja, gleda nas popreko. Mi bi unutra! Niste nikad bili? Jok! to će da vas košta. Uvede on nas iako se radi od 9-17 svaki dan, ali promet mu trenutno dozvoljava da napusti kafanče. Kaže traje tura oko pola sata. Ulazim sav važan. Uspeli smo! Posle 5 minuta sam ukapirao da sam ja ovde već bio, ali ne mari. Predivno je. Može se porediti as Postojnskom jamom, koja mi ostala ucrtana u glavi kao spektakl. Malo su Slovenci bolje sredili, ali ne kurčim se tim saznanjem. Prija mi gledajući i Kaću kako se raduje prizorima. Cela pećina stara cirka 30 mil. godina. 1000 godina za jedan centimetar stalaktita / stalagmita. Stub je kad se spoje ovo dvoje, a mogu se i mimoići. Grupa Van Gogh je ovde snimala neki spot. Exkurzije su veoma česte, otud i ja tu pre mnogo leta, te deca lome pećinske ukrase i potpisuju se na iste. Jadno i tužno. S vremena na vreme proleti neki mali šišmiš iznad glava i priključuje se drugarima na plafonu. Ne verujem da vrše nuždu u tom položaju :) Dvorane i ukrasi su dobijali imena po asocijacijama speleologa. Imamo dvorane sraslih stubova, košnica, suvi kanjon, predvorje istorije, kristalnu i koncertnu dvoranu, bobanovu i menza dvoranu. Porno!

Zadovoljni, idemo dalje. Do autoputa preko Despotovac, Svilajnac. Gazda mi iz ovo prvo mesto. Dovoljno mi ide na ganglije te kazna za prekoračenje brzine na izlazu iz istog i ne ide u prilog poboljšanju međuljudskih odnosa :)

Autoput! Odavno nisam bio toliko srećan što ga ugledah. Nagazih zver 160 ne bih li malo nadoknadio bazanje po vukojebinama. Vrlo brzo evo Begaljičkog brda, Bubanj potoka. Svoj na svome.

Sutra na posao. Greota...

21.3.07

Obilazak

Po dolasku odmah pred komisiju. Nestrpljenje u rezidenciji roditeljskoj. Upoznajem mlađu sestru, matorce. U roku od 2-3 sata smenjuju se drugarice, komšinice. Postadoh atrakcija. Uspaničim se pomalo kad Mala izade iz sobe. Još uvek mi treba prevodilac. Uglavnom se smeškam ko tenkre i to za sada pije vodu. Opipavam, operzno progovaram, ne smem odma' da krenem sa kojekakvim glupostima. Zahvalna neka familija, samo melju, ne daju mi prilike da ja nešto kažem. Finoća.

Negde oko devetke zapalili smo iz topline porodičnog doma i opičili laganu šetnju po centru. Mala živi blizu gradske skupštine tako da je sve tu na par minuta. Raspalli smo glavnom džadom, overili park gde je spomenik nedavno nastradalom predsedniku u avionskoj nesreci. Imaju teoriju da su ga namerno oborili, jer je bio previše za Evropu. Odakle mi to zvuci poznato?

Nakon šetnje vodi me domaćica na večeru. Odmah mi na početku saopštava da neću potrošiti niti jedne pare dok sam tu. Hm. Sviđa mi se stav :)

Počinje neki vetar da smara, a i polako me savladava umor. Ne spavamo kod njenih, idemo kod tetke koja živi sa babom. Baba je nepokretna, ne izlazi iz kreveta, nagluva, suši se jadnica. Soba u kojoj je non stop se greje i mora da ima preko 30 stepeni. Tetka je tu sa njom, dok smo nas dvoje dobili sobetinu zvanu ledara. Debeo jorgan, jedno ćebe i dva uspaljena tela bila su dovoljna da se minus ne oseti :) Akcijašenje je počelo u 23:15, da bi se bez pada tempa okončalo u 12:55 što je ustanovljeno analizom koja je usledila sledećeg jutra. Osećao sam se kao terorista! Malo mi je bilo trulo zbog babe, ali šta ću.

Pred zoru krene da je zeza želudac. Ceo taj dan joj je bilo loše. Par puta smo išli do bolnice, tako da sam imao i neplaniranu turu po zdravstvenim ustanovama. Da vam ne pričam. Naše bolnice onako šugave su Holivud! Inače, ima problema sa stomakom od ranije, čak je imala i neku operaciju. Nije moje guslanje od sinoć uzrok kao što ste odmah pretpostavili. Priznajem i ja sam pomislio na to u početku. Taj prvi dan smo se uglavnom razvlačili u sobi njene sestre koja me je iskoristila da joj sredim komp. Ionako nisam imao ništa pametnije da radim. Ova moja skenjana od bolova, samo leži i kuka. Smirila se do večeri i jedino čega smo mogli da se setimo je odlazak do tetke i babe. Odmah smo zaspali.

Sutradan smo zapalili do nekih vodopada u okolnim brdima. Uživao sam u šetnji po prirodi dok mi je ona pričala dogovštine vezane za sve na što smo naletali usput. Usledila je još jedna tura po starom delu grada i moje oduševljenje kada sam ugledao natpis ulice koja nosi ime kao i ona u kojoj sam odrastao. Ispade Straško Pindžur ("uplašeni ajvar" kako ga je neko zvao) iz tih krajeva. Krajnje suludo! Pazario sam neke slatke patikice za 20e i odmah ih obukao. Kao oni bogatuni koji na odmor idu samo sa karticom i kupuju šta im je sve potrebno na licu mesta. Ha, ha... Mnogo mi se sviđaju tike, ali to oblačenje je bila greška. Zapucali smo malo iznad grada na brdo gde je neka stazica od par kilometara koja vodi do crkvice Sv.Ilija. Očekivao sam barem neki proplanak, neki sadržaj, nešto više kao nagradu za trud jednočasovnog pentranja. Jedino što sam zaradio su žuljevi od novim gilja :) Jedva se spustih... Do mojega.

Gospođa majka nas je sačekala sa ručkom, sestra sa osmehom, drugarice sa znatiželjnim pogledima. Ćale se iscimao još sinoć da mi omogući da uteram auto u dvorište. On je isto bio nešto kilav sa zdravljem tih dana, tako da su ostali ukućani u čudu pratili akcije koje preduzimao. Kod njega mi je test najduže trajao :) Ne, nisam moj druže popio žestinu sa njim. Valjda me to onda oslobađa dela obaveza. Inače, matori je Srbin i tek su ga posle X godina čuli da priča srpski s nekim. Odrekao se bojkota zbog zeta u najavi :)

Mala je stranački bila aktivna i cela njena ekipa je u gradskoj skupštini. Svakako da se nije mogla izbeći mala tura po pomenutoj ustanovi. Ni manje in više sokić kod šefa kabineta gradonačelnika. Tu su raspičili takav dijalekt da ja nisam ni klimao glavom... Cevčim sok, blenem po zidovima, snimam detalje i učesnike / učešnjakinje u razgovoru. Neke malo više od drugih :) Uopšte mi nije smetalo što nisam učestvovao u većem delu zezanja. Ionako sam doveden samo na pokazivanje. Nisam mogao da odem bez dva tri kalendara, upaljača, olovke, šala, brošura... Za'valjujem.

Ostatak dana sam proveo u polu ošamućenom stanju dok se ona pakovala. Malo blejim u TV, malo je podjebavam za stvari koji će nositi sa sobom, malo me štreca pomisao na celu akciju koju sprovodimo.

Uveče je planirano izlaženje. Cela ekipa je naoštrena, samo nama dvoma duša spava. Ipak odlazimo u čuveni Select klub. Ljudi... Onoga nema u BG-u. Na sedam nivoa pičvajz, isto toliko šankova, igračice, prepuno. Cirkam "Skopsko" i svlačim pogledima. Uh, nije bilo lako. Snimi me Kaća, malo kulira, ali na kraju kroz zajebanciju mi daje punu dozvolu uz uslov da ne pipam. Prevrćem i ja sve na zezanje da bih se izvukao i malo je dodatno peckao. Ubrzo se povlačimo, sutra nas čeka puteševstije. Pranje kose ledenom vodom i poslednje razvaljivanje kod tetke. Baba je odavno zaspala.

Jutarnje priče me zaista smaraju, a bilo ih je pregršt. Kad malo bolje razmislim, večina stvari koji doživljavam poslednjih godinu dana sa devojkama i njihovim porodicama su me ranije izvodila iz takta neviđeno. Prosto ne mogu da prepoznam sebe u poslednje vreme. Generalno, manje se nerviram no ranije. Opet mi je kao u ranoj mladosti sve ravno...

Uspeli smo da se organizujemo do 11h, potrpamo sve u gepek, što stvari, što poklona za drage nam beograđane, oprostimo se od matoraca bez suza i lagano zapucamo putem severa.

"Ne brinite, ovde advokat Hadžitonić, vaša kćer je u sigurnim rukama..."

20.3.07

Dolazak

Prvo na šta se naleti je Kumanovo. Išao sam na varijantu "seoskih puteva", jer mu dođe bliže i više se vidi. Prolazim kroz gradić, gužva u centru i masa reklama "sveži jajca". Još nije vreme da ih menjam, te nastavljam niz drum. Na izlazu raskrsnica, bez oznaka naravno, i zajebem se. Kasnije saznam da je to tu redovna pojava. Pa ako je ono "pravo" ja sam sijalica. Nema veze, vraćam se posle 1km i idem dalje. Sledeća destinacija Sveti Nikole. E jebem li ga zašto množina.

Uvek kad prelazim granu imam osećaj da je neko povukao crtu na prelazu i sad ide totalno nova priča. Ponovo sam se tako osećao, ali sa znatno blažim intezitetom. Naseljena mesta su mnogo tužnija od naših. Primetno siromašnije, nezavršene fasade, kuće ludare nedovršene. Jebi ga, Balkan ko Balkan...

Na putu naletim na neko vozilo tu i tamo. Mir, tišina, svuda zeleno za razliku od naših livada, vinogradi, zaprežna vozila, traktori. Znak koji pokazuje da je max. dozvoljeno 90 km/h! Toga nisam video ovde, ali upoređujući takve puteve ovde bi pisalo 60, naravno. Brda sužavaju put predamnom nadomak Štipa. Vijugavi putevi me oduševljavaju. Obožavam da vozim kroz šumu. Stajem da šoram negde usput. Kako ga vadim, neki baja mi trubi iz auta Leskovačkih registracija. Pozdravljam zemljaka sa prvim mlazevima. Nema više automobila, a na dnu brdašceta na kojem sam ugledam rečicu sa najplavljom vodom ikada. Vraćamo se, neko u gaće, neko u kola, i nastavljamo put.

Posle Svetoga ide Štip pa Strumica. Priroda ludilo. Sve brda oko mene, ja samo klizim između njih. Počelo je pred kraj puta i da se smrkava, te je svemu davalo čarobnu notu. Ma đoka moj, čarobnu notu boji pomisao da će večeras biti sexa :) Iskrenost - vrlina.

Pao mrak. Mala me je zvala već milion puta da pita gde sam. Sestra mi dala fensi sluške za mob, bez kojih se stvarno ne bih usuđivao da se javljam na isti. Nisam pomenuo da sam natakario cvikeraj sa zaštitnim staklima, bez dioptrije. Kao fufice sa Pinka sam bio. Bez zezanja, pomažu! Nisam osetio umor nimalo, a što izgledam intelektualno... Uuuuu.

Ulazim u Strumaju. Samo pravo. Pita ona mene znam li da dođem do parkića kod skupštine. Jebi ga, nije ovde samo jezička barijera u pitanju... Vadim mapu grada koju mi je Slaviša poklonio za rođendan (zajedno sa kovanicom od jednog denara, poslednjim Playboy-em, porno filmom, plastičnim vojnikom...). Dugo sam razmišaljo o tom poklonu :) Konsultujem kartu, kad eno neko maše. Čupaj sluške, skidaj cvike, gasi motor, svetla, pade čokolada na pod, kvaka...

"Gde si Arsiću jebem ti sunce!".
Zagrljaj...

19.3.07

Polazak

Vukla se nedelja po običaju. Pomerio sam odlazak za Četvrtak. Rizik od mogućeg smora je na taj način donekle smanjen. Sreda, pola dana. Imam milion stvari da pozavršavam. Bežim s posla za vreme pauze, malo zajebancije oko auta sa majstorima. Bio sam na još jednom mestu, ali ne bih sad o tom. Zbog radi uroka :)

Čekao me je neki poslić u jednoj firmi samo da odradim. To mi je The bivša ostavila u imanet i hvala njojzi. Porodična firma, predivni ljudi, netipični za ovo područje, puni entuzijazma, vedrine. Pravo zadovoljstvo. Par Windows instalacija, backup podataka, podešavanje mreže, zaštita i to bi bilo to. Ništa komlikovano. Taman dođem kući ranije, spakujem se i ujutru s petlovima palim. Kad ne lezi vraže... Iskomplikovalo se nešto oko mreže. Vidi ovo, snimi ono, ovaj vidi ovoga, ovaj samo onoga. Pet kompova odjednom podesiti da bi ujutro sve besprekorno šljakalo. Zovi Floreta u pomoć. Otkriva mi caku, ali ni ona ne pomaže. Pakao! Grrr... Glava pada.
Nije završeno, ali nekako funkciniše.

Dva sata posle ponoći. Ćao pameti! Ništa od spavanja. Budi me Vlajko u 7h, da se nađemo za posao. "Ne idem!". Setio se baš danas posle 3 nedelje lenčarenja da se druži sa kolegama :) Mada znajući da ćemo se prašiti u Call of Duty (igrica gde matori konji podetinje) beše mi krivo na prvu loptu :) Vraćam se da ukradem još koji sat od dana. Nakon pola čuke zove Kaća sa pitanjem jel sam krenuo. Još samo 5 minuta...

Ne vredi. Ustajem, odvozim kola na pranje preko puta, stavim nešto u usta usput i vraćam se na pakovanje. Strpam šta mi prvo pada pod ruku. Mape su tu, dokumenta, kinta, voda, slatkiši, mjuza već čeka u kolima. Spakovan! Auto opran, gde ću pred tazbinu onako kaljav. Svraćam do firme gde sinoć ostavih dušu. Nisam mogao da odem i da me grize savest nedovršenog posla ceo vikend. Plašim se da ću zaglaviti ponovo, ali ne. Sve se rešava samo od sebe u roku od pola sata. Sjajno!!! Jutro je i ovaj put bilo pametnije od večeri. Dobijam blic uputstva da vozim oprezno kroz Grdeličku kllisuru, da ne stajem ni za živu glavu oko Bujanovca, Preševa i da kako prešem granu poštujem propise. Do granice se valjda po default-u toleriše divljanje.

Sedam u ljutu mašinu, natankam je na omiljenoj pumpi, razmenim smešak broj 23 sa devojčicom na kasi i skapiram ga kao "uvek žuriš, kad se vidimo opet?". Drmnem jednu Guaranu, odvratnog ukusa, ukusnog dejstva, na levo krug, pravac jug.

Odlično prepoznajem put sve do Smedereva, kao kroz maglu do Ćuprije, dok posle toga sve je inostranstvo. B92 me je pratio do Niš. Pomenuta opaka klisura je više nego sjajna. Dimče na vaginče. Posle kanjona Morače sve je pesma :) Predivna priroda + dobar put + nema gužve = milina.

Nasuprot opomenama, zaustavljam se na dve pumpe i to obe "dušmanske". Sve sami zeleni dekori. Na jednoj dosipam pogonsko gorivo, a na drugoj čistim šoferku i pazarim onu glupu SRB
nalepnicu. Lupaju kazMe ako je nemaš, a ja nasledio alergiju od starog ka istoj, te je muljam nešto na zadnjem staklu ne bih li izbegao interakciju aluminijumskih površina mojega vozila sa kuvanim kostima. Ko će ga znati. Za par godina možda nam se opet menja ime rodne grude, pa guli, meći novu... E neće Mile :)

Još malo i eto granice. Nigde nikog. Dobar dan, dobar den. To su te male varijacije na temu.
Dobredojdovte!
Aha.

15.3.07

Pat i Mat

Put za jug

Odoh na malo putovanje. Idem po mladu :)
Ha, ha, gorko se on nasmeja. Ovo je klasična akcija tipa "da mu dupe vidi put"! Zašto idem? Zašto kad ne želim da se udulbjujem u celu priču. Zašto kad mi je provedeno vreme zajedno bila potaman merica. Možda me privlači sama posmisao na suludost acije.

Ona menja grad, menja zemlju, menja jezik, ona menja krevet, zubara, menja frajera. Kakav bih ja bio, a da ne poželim dobrodošlicu i to već s one strane grane. Kako da je pustim da sama dođe? Kako i da je razumem ako ne vidim odakle dolazi, mislim beži.

Tripujem da ću joj ubiti želju za promenom ako budem skroz iskren. A jesam, bio sam, i to više puta. Kao da ne dopirem do nje. Ne mogu joj to učiniti, valjda mi je poznat osećaj. Nije za porediti, slažem se, ali ipak. Ma opasnija je od mene. Ja sam taj koji je najebao.

Ne bih se nećkao ovoliko da nisam prošlog vikenda upoznao devojku sa grinjama. Zamišljao sam je svuda oko mene. To mi se odavno nije desilo :)

Odoh ja malo na jug, možda me i prođe...

P.S. Primetio sam svoje inicijale na dnu čaše. Imam je godinama. Tek sad...


Partibrejkers - Put

Rodjen sam u zadjem vagonu
Na pruzi za jug
Nije bilo mesta za mene
Dan je bio vreo a put dug

I bio sam svugde
I radio sam svasta
Svako mi je bio dobar drug
Na svom sam dlanu trazio tajnu
Video samsamo besnu oluju

Pa-pa
Pa-ra-pa
Put put put za jug

Pricao sam price o brdu zlatu
Svoje sam telo video u blatu
Moj duh sada slobodno seta
Videces ga na putu za jug

12.3.07

Blues me

Necemo da budemo tuzni!
Pribegavamo proverenoj metodi za eliminaciju tog osecanja: drogiranju.
Eh, odmah pomislite na opijate... Kako ste kvarni.
Svako ima svoju drogu. Moja je ženka :)
Još ako je slatka, uspešna, čudotvorka, svaštalomka.

Tijaoooo...

P.S. Prošle godine na Voxstock-u sam blenuo 15ak minuta neverujući čemu prisustvujem. Zaboravih i na drugare i na cicu koju sam doveo na Ski stazu.

Jesen u Martu



Bilo je sunčano kao i danas. Ćale je nešto završavao po gradu i vraćao se na gradilište u Sopot. Išao je busom, pa sam ga vozio na stanicu. Ogromna gužva u Sarajevskoj, Hajduk Veljkov venac - krkljanac. Izašao je iz auta, za divno čudo smiren, par stotina metara pre raskrsnice da ne bi zakasnio. Ja sam uspeo Balkanskom da se iskobeljam do Narodnog fronta, preko Zelenjaka do Terazija pa na Bulevar da zaobiđem haos. Uključim radio negde kod gradske skupštine da čujem zašto gužva. Ne verujem. Pre samo 20ak minuta, neko je pucao u mene...

8.3.07

Horoskop

Ne verujem. Dnevni, mesečni, godišnji, životni... Ma daj! Mislim, prija da čuješ tu i tamo neku karakternu osobinu koju bi prisvojio. Manje il' više ima svega u svakome. Ne znam. Pa sad odjednom i novi znak. Ha! Pa koliko je sve to bilo tačno do sada?

Ja sam Ribe. Valjda se tako kaže, jer su uvek nacrtane 2 ribe. Ko je još množina? Bliznanci, da. Propade mi nastavak priče... :) Po kineskoj varijanti sam zmija. Zmijuga loma. Ne volim zmije, plašim ih se. Inače, podznak Vodolija. Podznak počinje da deluje negde na po života. Ja sam valjda sada u toj "prelaznoj fazi". Da li da se otimam ili ne, a?

To mu i nije neko gatanje. Neka vrsta sudbine. Ne verujem. Pomisao da mi je sve predodređeno i da sam ja tu samo lik iz igrice koga vozi ko zna ko... ne mi se sviđa.
Glasam za slučajnost! Sviđa mi se ponekad, ali ne znam da li bih mi i prijalo to da mi neko kaže: desiće ti se to i to, proživećeš s tom i tom, ovo i ono... Hoćemo svi da znamo šta nas čeka, ali šta sam tim saznanjem onda? Da li će nam pomoći da se bolje pripremimo. Ne verujem. Možda samo da nam pobije nedoumice po pitanju da li se naše lutanje ovde završava, da li da se skoncetrišemo na neke druge stvari, da li... Nema tu gušta, gubi se smis'o.

Jednom davno sam pročitao da se idealno slažem sa Škorpijom! Ne znam zašto, ali sebi sam zacrtao da će ona prava biti Škorpija. Ne verujem da podvučem, ali eto tako.

Bio sam sa jednom Škorpijom. Bili smo mnogo mladi. Bio sam mnogo izgubljen. Zvao sam je iz Grčke da joj čestitam rođendan. Treći dan u mesecu. Provodili smo trenutke uz "Stealing beuaty" soundtrack. Glavna glumica malo podseća na nju. Visoka je, ima pune usne i taj predivan osmeh. Stalno me je prozivala za neke sitnice. Znala je kada pretera i odmah se izvinjava kroz smeh. Prosto sam se prepuštao njenim rečima. Prijalo mi je neverovatno. Retko sam se posle toga osećao onako shvaćenim, a i provociranim. Bila je viša za pola glave od mene. Uživao sam u tome. Uhvatio sam njenu siluetu na zidu svoje stare sobe. Povredio sam je. Samo sam nestao, prestao da zovem. Kao i siluetu, ostavio sam da je neko drugi obriše. Zašto? Ubi me... To me je godinama proganjalo. Priželjkivao sam je mnogo, mnogo puta posle toga. Ljubio sam je još jednom. Ne zaboravljam povratak iz banatske varoši, mi na zadnjem sedištu, a posle na hodniku zgrade te, uz strepnju da nas neko ne vidi. Zašto? Ne smem da kažem. Poslednji put varnice su prskale pre par godina. Sve je počelo plesom. Sve je trajalo pogledom. Sve se završilo osmehom. Odlučili da sačekamo neki drugi život. "Čamac na Tisi" su nam cigani svirali tih dana. Ispratila me je u vojsku. Imao sam osećaj tih dana da se opraštam od ovog sveta. Opet me je razumela, a meni još to nije pošlo za rukom :) Pustila je suzu kad sam joj rekao kako sam. Pamtio sam danima zagrljaj na rastanku. Videla me je i u uniformi. Suludom spletu okolnosti ušao u neku radnju kod Pravnog da pitam gde je fotokopirnica u kraju. Samo se okrenula i nasmejala. Nisam mogao da verujem. Nisam skidao kez celog tog dana. Danas ima kraj sebe predivnog momka, s kim je skoro dobila devojčicu. Preslatku bebicu. Mnogo mi je drago što je srećna! Ne, nije ovo kajanje, nostalgija, samosažaljevanje. Ovo je dičenje, ponos i zadovosljstvo što je i dalje imam za prijatelja!

Još neko je Škorpija. Mislim da znam. Javiće se...

Ima taj momenat vezan za horoskop, kad napraviš neku glupost, manju il veću, prelistaš zvezde i planete, a one ti kažu: pa da Majmune, tako si i trebao da postupiš!

Uteha?

Religija po meni isto pruža utehu, ali mi je nespojiva sa horoskopom. Ipak možda i ima veze. Bogovi su stvorili samo Zemlju i sve na njoj. Okolina, bliža i dalja, nije bila u njihovoj jurisdikciji :)
Možda astrologija na mala vrata spaja religije cele galaksije. Priprema nas za viši nivo svesti :)
Ili je jednostavno naručena od strane nekog nevernika poput mene? Čisto da i on ima zanimaciju kad svi zapale Nedeljom pre podne u klupice. Molim vas, horoskop za poneti...

Hm... Ne verujem.

6.3.07

Nisam ja...

"Da je šutnja snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i djeca vole da pričaju."

"Kad počnemo da se pitamo šta ćemo sa svojim životom (kod nekih se to pitanje postavlja i u mlađim godinama, a kod većine sa prvim pojavama starenja), to je znak da silazimo sa pravog puta i da život ne zna šta će sa nama. Jer, ne živimo mi život, kao što u svojoj slijepoj egocentričnosti mislimo, nego život upotrebljava nas, upravlja nama i odbacuje nas kad više ne možemo da poslužimo njegovim nama nepoznatim ciljevima. Poslije toga mi još „živimo„ neko vrijeme, ali samo po inerciji, krećući se sopstvenim pogonskim sredstvima, dok nas taj život ne skloni sa piste kao smetnju svom živom saobraćaju. Dešava se, naročito na putovanjima i kad ostanem duže sam, da izgubim račun o vremenu i o sebi u njemu, da mi posve nestane utvrđeno osjećanje vremena, kao što čovjeku nestaje daha, da gubim brzinu i padam kao mrtav predmet, sopstvenom težinom. Tada se gubi najprije sjećanje, pa svijest o sebi i svojim dimenzijama, planovima, dužnostima i potrebama, naglo slabi volja i odliva se snaga od nas. U tom stanju, kad bi potrajalo, ne bi se moglo živjeti ni onoliko koliko čovjek može izdržati bez vode ili bez hrane, jer od njega postaje živo ništa koje se gubi u opštem, bezimenom postojanju.“

"Ljudi koji sami ne rade i ne poduzimaju ništa u životu, lako gube strpljenje i padaju u pogreške kad sude o tuđem radu."

"Ljudi male pameti rijetko se boje da ne budu dosadni."

"Mladost je sretno doba u kome čovjek počinje da vjeruje u sebe, a još nije prestao da vjeruje drugima."

"Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i sretno proživljena nesreća."

"Ništa nije teže ni strašnije nego gledati svijet oko sebe očima bivše ljepotice."

"Onaj koji ne iznosi nježni cvijet svoje duše na vjetrove iskušenja, pa ma ga i cijela spasio i prenio do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao."

"Primitivni i ograničeni ljudi imaju razvijenu sposobnost nadanja. Kod umnih i darovitih ljudi ta moć je, čini mi se, manja."

"Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo."

"U zemlji mržnje najviše mrze onoga ko ne umije da mrzi."

"Životna snaga jednog čovjeka mjeri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja."


I.A.

2.3.07

Starac Fočo od stotine ljeta

Imam godina koliko i zelena salata cenu! :)
Ko pazari po hipermarketinma misli da sam na pola osnovne, a oni sa kvantaša mi daju početak studija. Znam da ste svi vi, ogromna većina, privrženi gradskim pijacama te znate istinu :) Pričamo o kvalitetnoj salati, ne onoj što stoji tamo danima oklembešeno :) Sve u svemu i dalje zelen, ali mlogo manje no starac Fočo.

Okruglo bato! Tri banke. Ej! Kad sam punio 25 pričao sam četvrt veka je za mnom :) Sada je malo nezgodno sa onim silnim trojkama. Moram da nađem neku asocijaciju.
Eh... sevaju mi blicevi u poslednje vreme u stilu "da mi je ova pamet i ...". Ha, ha!
Nokti i dalje zarastaju, ali zglob zalečen, koleno ne boli više kao ranije, 2 plombe u ustima od prošlog leta, malje na broju, što ne važi baš i za pametnu glavicu, nedovoljno testirana pojava hrkanja (samo jedan svedok za sada, proces eliminacije u toku), seksualni nalog još jači, dok su mogućnosti i dalje na zavidnom nivou, glasovne i stasovne mogućnosti u stalnom napretku... Pa i nije tako loše, a? Sigurno danas skidam nekoga sa liste najpoželjnijih neženja :) Ha, ha... Fuj.

Ranijih godina sam obozavao sa Jevtom da teram šegu i pravim spisak ljudi koji su me zvali i čestitali rođiš. Njemu je za otprilike 2 nedelje. Uporedimo spiskove, čiji je duži i na tome se završi. Čisto sportski. Shodno tome danas bi trebali mnogo više ih upoređujemo, ali ne! Izgleda da me je zaobišla ta opsesija gde sam, šta sam, koliko sam doprineo blagostanju naše planete i slična palamuđenja koja ulaze u paket krize tridesetih. Možda je ipak još rano da komentarišem i možda je ovo deo govora za desetak rođendana od ovog :)

Šta sam poželeo sebi? Da poželim nesto! :)

Kako Dab-ovci kažu, život počinje u tridesetoj!

izgubljeno vreme, uspavana mladost,
suviše ljudi, zaboravljena lica,
hladan kao kamen u vrtlogu mira
treperi svetlo, igra senki,
korak bliže gubitku svesti,
tragovi nemira u vrtlogu mira

sve što vrtlog mira krije
kao da se nikada dogodilo nije