24.11.07

Virtualni svet

Ego. Nezasit kakav je, krenu da se hrani krajem jeseni. Pred zimski san da se natovi što više, jer nikad se ne zna koliko će minus da potraje. Krenuo je sve da tamani, sve što je bilo na meniju, a i podosta onoga što i nije. Bahato, ne razmišljajući da li mu stomak sve te kombinacije može podneti. Išao je po savetu svoje babe da se ipak sve to u stomaku na kraju izmeša. Jedino je zadržao ono pravilo da ako oči ne jedu, neće ni on. Ništa...

Budi me u zlo doba, za njega red ne važi, on mora sve da proba, to djavo štetu trazi...

Tražimo li razlog zašto? Želimo li da upoznamo zver pre nego što krenemo na nju? Ne vidim poentu u ovom slučaju, jer odgovor je očigledan. Zato što može! Pa mogao je i dosad, zar ne? Nije želeo ili nije znao. Zar je i to bitno?

Bolje da ga nemam, pod njime đavo drema, sneva i izvoljeva, đavo mu je kriv...

Presipitivanje moralnih, usput i oralnih, vrednosti je dostiglo kulminaciju poslednjih nedelja. Kao malo dete, nezrelo i nesvesno samoga sebe. Ne razmišljam, a mislim; ne smejem se, a veseo sam; nemam morala, a osuđujem; uživam, a ne znam za tugu... Sve je moje i ja sam svačiji.

Ne ljubim što uživam, nit što mi dobro stoji, ljubim da njega napojim...

Ne javljam se, ignorišem, u trenutku obrćem horizonte, zemlju oko sebe prodrmavam kao onu staklenu kuglu sa sve veštačkim snegom. Ima dana kada ne znam gde je zenit. Kada ne znam da na nebu ima 88 sazvežđa. Kada ne znam da nabrojim koja su to cirkumpolarna sazvežđa, a koja ne. Kada ne znam onog koga treba da znam.

Ne lutam sto uživam nit miris druma volim, lutam da njega umorim...

Sve u svemu, ja sam stvoren da vladam! Sobom, naravno. Ne bih vam se preporučio :) Dokle ovako? Ne znam, nemam ideju. Dok ne zavladam celim sobom. Dok se ne pokorim Njemu. Na izdahu sam snaga. Ne ide više. Ništa više nije isto. Mnogo stvari treba imati na umu, malo reči ostaviti na drumu.

Ne švrljam sto uživam, nije to pesma prava, sviram da njega uspavam...

Ne napušta me osećaj koji imam u igricima, pucačinama iz prvog lica. Osećaj mnogo zajeban. Sindrom Boga! Ja nevernik :) Nema veze sa tim... Sindrom nedodirljivosti, besmrtnosti. Nakon izvesnog vremena u igranju, većina vaših saigrača je izginulo, što vašom zaslugom, što zaslugom neprijatelja. Ostanete živi dovoljno dugo da se u vama stvori stav kako vam niko ništa ne može! Kako vas neće metak. Prestanete da se štekate, ne obazirete se na ćoškove, ne saginjete se, ne puzite, ne snimate tornjeve...

Postoji tenutak kada se ekran zacrveni, izađe poruka ko vas je roknuo i kojim oružjem.
Pre ili kasnije...

12 comments:

komentar said...

jasno je kao sunce da trenutno bolujes od sindroma drolje :)

i palis se na to :D

neka...jednom se zivi, omrsi i za mene i moralno i oralno :)

slavoljub said...

hoces razgovor? :-)

tole said...

mozete i mene da pozovete;
(Arso, imaces bezrezervnu podrsku...)
:-)

Arsa said...

da znate da bi bilo pozeljno.
cisto da procesljamo situaciju.
da ne skrenem sa utabanog puta...

:)))

slavoljub said...

ajde
moze i veceras
zakazi arso :-)

Arsa said...

ajde cetvrtak ili petak vece?

komentar said...

moze cetvrtak :)

slavoljub said...

meni je ok cetvrtak

spirit said...

a da snimite te muske razgovore,pa da ih ovde procesljamo? :)

Anonymous said...

bolje da snime sa zenskom pa da gustiramo.

slavoljub said...

dogovor je pao:
petak
dan za trenutak

spirit,
crna kutija ne postoji :-)

amnezija zagarantovana

Arsa said...

sto bi rekli:

kad ce taj petak
da te opet, vidim, vidim ja.
ti si ko metak,
kojeg strasno, volim, volim ja!

:)))

daga-daga-daga-danda...