2.10.07

Šta u Istri

Ja sam doduše bio ovde pre godine i imao sam priliku da se prisetim koliko toliko. Iskreno, nije to bilo nikakavo prisećanje, već učenje iz početka. Šta sam ja kao dete mogao da zapatim? Desetak lokacija koje nisam nikako mogao da spojim u glavi, ali znam da su tu negde. Ove godine je većina stvari legla pod svoje.

Dolasci su i onda bili poprilično zanimljivi. Jednom smo čak došli preko Ljubljane. Sećam se da sam u pošti u samom centru grada našao naš BG broj u telefonskom imeniku. Vau, koje sreće. Zatim poseta Bledu i vožnja onim drvenim čamcem do ostrvceta na sred jezere uz brigu da jadni čika ne ispusti dušu od silnog veslanja po jezivoj vrućini. Bohinj sa jeterom, Maribor sa neverovatnim muškatlama i meni najveći doživljaj Postojna. Da budem precizniji postojnska jama. Tamo smo morali više puta da se vraćamo. Uf... Stalaktiti, stalagmiti, tuneli, hale, kapljice kojima se meri vreme. Ispred same pećine sam napravio svoju prvu fotogrfiju i kupio privezak „uspomenu“ za koju me dan danas podjebavaju. Više puta smo prolazili kroz Portorož kome ne mogu da “oprostim“ bulevar kraj mora, kolovozne trake razdvojene palmama i predivnim vilama uz put. Holivud :) Stvarno sam već tada imao utisak da su ovi zalutali u SFRJ :)

Kada bismo bili ovde poprilično smo i onda zujali po okolini. Imali smo prijatelje u Rovinju, Umagu, samoj Puli i okolini. Onda redovni šoping izleti do Trsta, skockane uličice, nenormalan broj motora, ogromne samoposluge i prodavnice igračaka. Od malena sam bio ješa kako me sestra zove. Puste nas matorci u prodavnicu na 2 sprata, sve same igračke, ludnice razne, pizde materine na baterije, nuklearni pogon i sl. sa rečima da biramo šta hoćemo. Ja pacijent dolazim sa jednim malim autićem na gurku :) U Rovinj smo redovno išli na pizzu. Pronašli smo je na starom mestu, ali nema one gužve i redova čekanja da se oslobodi neko mesto. Zavučena u onim uskim primorskim ulicama, sa sve drvenim klupama i stolovima kao kad smo ih ostavili nekad. Puljani nisi mogli da veruju da smo u stanju da pređemo tih pedesetak kilometara samo zbog pizze. Kad smo ih navukli sve im je bilo jasno.


Ovaj put smo sve to zbudžili u 2 dana. Toliko su nam oblaci dozvolili. Vozikamo se po selima i malim gradićima, dok u onim većim izlazimo i špartamo bez cilja. Par sati je bilo posvećeno i Brijunima kako ih ponovo zovu. Samo je hotel jedan u Puli zadržao privremeno ime Brioni. Nije taj Tile bio nimalo mutav. Naravno nije se moglo do njegovih rezidencija, što malo gubi čar, ali se vozićem obišao dobar deo najvećeg ostrva i imalo je šta da se vidi. Prvi veliki golf teren u ovom delu Evrope, silne životinje, egzotične i one malo manje, crkvica, hoteli, najstarija maslina u HR, prekrasni drvoredi, proplanci, plaže, izložba slika njegovih bahanalija sa znamenitim ličnostima tog vremena i automobil kojim se vozikao samo po ostrvu. Mogao sam i ja, ali bih bio lakši za jedno pola plate, te sam ostavio to za neki drugi put.

Svratili smo do „naše plaže“, kako smo zvali jedan šumarak uz obalu na putu za Premanturu i Pomer, sam vrh poluostrva. Tu smo bili redovni jedno vreme, a i većina slika brćkanja je tu upucana.
Sama Pula mi je bila najzanimljivija. Jednom sam s mojima prošao centar, povezao ćoškove, skapirao gde sam, da bih od tada svaki dan šetkao, širio krug dvojke u glavi i kurčio se snalaženjem i provaljenim prečicama.

2 comments:

slavoljub said...

bas sam uzivao
pricaj dalje :-)

spirit said...

super,evo pocela sam vec da stekam parice sa strane da te saljemo na nova lutanja,da nam opet ovako lepo pises :)))