28.9.07

Kako do Istre

Pun rezervoar, torba, reket, torbica sa diskovima, slatkiši, knjiga, mapa... Odavno sam prestao da se preslišavam da li sam nešto zaboravio. Prirodno buđenje i polazak. Fluorescentni prsluk na dohvat ruke, ne u gepek. Nalepih SRB nalepnicu providne pozadine na gepek, što manje da izaziva divljake ako naletim na neke. Ima par mehurića, pa će biti skinuta po povratku. Ne strepim, ravnodušan sam, ali mi ne treba kazna, a ni silovanje vozila. Svi te kljukaju kojekakvim pričama, pa ajde da se ne rpavim pametan.

Neću da balavim o njihovim putevima kao što odmah očekujete, ali samo da znate da su do jaja. Ovo ispade kao da sam i balavio. Na izlazu iz naše lepe neki spomen park žrtvama sremskog fronta i na brdašcetu pred samu granicu, s ove strane, postavljeno topče simbolično usmereno ka agresoru. Kad sam bio u vojsci došli smo do te granice tražeći skretanje za neko strelište mnogo pre Šida. Pun džip oružja i manijaka koji bi da pucaju, vrzma se po ivici :) Počinjem i ja vidim polako sa tim pričama a la "kad sam ja služio". Lupajte mi pecke, slobodno.

Usput nema uopšte stranih benziskih stanica. Sve samo INA, domaća radinos’. Jedan OMV blizu naše grane i to je sve. Kroz Slavoniju opuštena ravnica, ništa naročito sem divnih šuma. Naplatna rampa kod Zabrega, kako ga je moja sestra nekoć zvala, i simpatična pošalica gedžovana iz kućice da možda na Bubanj potoku ne može da se plati u evrima, ali tu da :) Negde posle Karlovca skrećemo na lokalne pute. Gorski kotar koji sam nesvesno overavao svake godine kao klinac, tek sada dopire do mene. Šumski putevi, jezera, brda i dolovi, puno dvoraca za koje sam rekao da ću posvetiti ceo jedan odmor. Lista otvorena. Kafanče sa pogledom koje mi je ostalo urezano nakon par poseta pre dvadesetak godina. Kao da sam bio tamo pre par meseci. Čak se sećam drvenog gelendera.

Gledam kartu, prepoznajem iz geografije neke gradove, planine, reke. Čudim se šta traže na tom mestu, kad sam ih zacrtao u glavi možda malo višlje, niže. Hoću na Plitvice, nisam nikad, ali kasno smo krenuli. Lista se povećava. Kordun i Slunj, pa vrlo blizu Bogovolja sa sve Koranom. Odatle je deda s majčine strane. Eto tema za priču i prisećanja. Kada smo bili onda, videli ovo - ono, ovde smo pišali, ovde povraćali, jeli, putovali po snegovima sa opravdanim ili ne razlozima, kupanja i pecanja u toj rečici, ogromne šume s debelim ladom, podugačke livade. Sve sami sinonimi za školski raspust. Čuveni kesteni kojim smo se sladili svake jeseni. Pazi kad je džak kestena ili pasulja bio razlog da se dolazi čak vamo!

Ne idemo kroz Učku, čuvamo to za povratak, već preko Rijeke i Opatije pa uz obalu sve do Pule. Opatija kao ona fensi mesta na Azurnoj obali, hoteli uz obalu, kafići, plaže, cice, palme. Uskom ulicom lagano probijanje kroz centar… Bojkot zaobilaznica! Smem li da pomenem da svi gradovi to imaju? Zamislite samo kakva će biti beogradska koja se gradi evo već 17 godina?! To bre odmah ima da podržava avione, NLO, veštice na metlama, balone, rolere, trotinete itd. Ovde samo točkaši. Njesra. Inače, kultura i sigurnost u saobraćaju jedna od stvari koje su odlično poprimili. Sva ta finoća te prosto tera da i ti budeš primeran vozač. Svi voze kao jedan. Strogo zabranjeni mobilni telefoni za vreme vožnje! Van naseljenog mesta ograničenje 70, dok svi ipak voze 15-20 km/h brže. Nema manijakalnog preticanja, suluduh i rizičnih proletanja, pa samim tim ni prenošenja pozdrava užoj familiji. Svi na semaforu kreću odjednom, puštaju te da se uključiš, ne nabijaju se u dupe. Kako sam se vratio u BG počeo sam da divljam i ponašam se po pravilima džungle. Usput, za svo vreme provedeno tamo sam video pandure samo jednom :) Kako li izdržavaju bez zaštite?

Snimamo tako europske fazone koje su uspešno pokupili i upoređujemo ih sa našim inatom. Jebi ga, sve je to ipak neizbežno. Naravno, ima i loših stvari, ali neko me je jednom učio da tražim samo lepo, pa ću ja i dalje tako.

Negde usput oduševljen primetim na vru planine belim kamenom ispisano TITO. Sećam se da je to bio znak da smo blizu :)

Nakon svih stajanja i zajebavanja, stižemo u kasnim poslepodnevnim satima. Malo zujimo po gradu. Primetna izgubljenost mojih saputnika. Detaljna analiza šta je novo, šta se nije promenilo. Odlazimo do naše ulice koja je pretrpana automobilima. Mnogo veća gužva od koje smo pobegli sa Banovog brda. Parkiramo ispred kuće, primetimo da je u popriličnom lošem stanju. Posečene tri breze na travnjaku ispred, polu zapušteno. Za divno čudo, nikoga to ne tangira. Doček kod prijatelja (pomenutih suseda). Fešta do kasno u noć. Susret nakon toliko godina. Tu je i moj drugar, a simpatija u kući između naše dve :) Opet imam 14 godina.

5 comments:

komentar said...

koliko dugo nisi bio tu?

komentar said...

nesto nas uporedjujem (tebe i mene) pa mi nije jasno, volim more a do beograda mi nije stalo. nisam nostalgicna ni mm, a opet mi je prijao miris beograda.

spirit said...

sto ja volem da citam tvoje putopise..:))
ako bude jednom trebalo,ima mi da te saljemo negde,samo da nam posle prepricavas utiske :)

ovo procitali,daj dalje...

Arsa said...

salji me, ne pitam gde!
:)

svako putovanje seminarski rad

spirit said...

pa jos i ne zakera gde...
milina bre :)

cek tek si se vratio,treba malo da se uzelis da putujes,a i da vidimo sta je bilo posle trafike,pa da znamo da li bliza ili dalja relacija da bude :))