4.8.07

Sastanak

Onaj najgori koji se mene ne tiče, sa kojim nemam dodirnih tačaka. Bilo bi ipak lepo da prisustvujem. Ovako ćemo, onako ćemo... Drži me pažnja jedno 15ak minuta dok ne uvidim da me tema dodatno ič ne interesuje.

Polako prestajem da gledam one koji govore. Skrenem pogled tek u 3-4 rečenici. Sledeća faza je negledanje u oči vec u neki detalj na garderobi, u prste ili papir ispred govornika. Upoređujem da li svi oko njega imaju iste papire, isti broj papira, tip olovke, šta je izrezbareno na istoj. Koliko je išarano to odakle se konsultuju. Snimam umetničko delu u nastanku.Pratim malo pokrete olovke, pa se nerviram zašto ide u tom pravcu. Zamišljam kako bi bilo da je opičio senku na suprotnu stranu. Napuštam ga.

Obraduje me kada krene neki mlatimudijalni sadržaj, primeri na projektoru, monitoru, pa makar i crtkanje na tabli. Jao, hoću i ja da žvrljam... trgne me s vremena na vreme komentar ili replika nekog od slušalaca. Neko ulazi, super, svi okreću glave. Svi kriziraju...

Niti jedne slike po zidovima. Za koj kurac klima ne radi. S obzirom da se nikad ne čisti možda je i bolje. Glava pada i dalje, preko stola pogled dovlačim u svoje dvorište. Nemam ni olovku, a papir koji sam dobio bi mogao biti tako dobar avion za samo par trenutaka. Imam običaj da svaki put kad mi neko uruči A4 list simuliram cepanje. Uhvatim ga po sredini s obe ruke kao što se i cepa, prinesem glavi u visinu ustiju, levom rukom papir podižem na gore, a desnu samo spuštam niz stranu okrenutu meni. Prateći deo vizuelnog cirkusa je naravno i audio momenat, kojeg čini onomatopeja cepanja: "ffffffff.......". Da li da uradim to sad i unesem malu psihološku pauzu? Drugi put.

Noga poskakuje, glava je sve teža i teža. Što li nisam poneo čašu nečega sa sobom. Nečeg žestokog po mogućstvu. Kapci izdaju kao Toma u onim crtaćima gde ga Džeri maltretira. Postaje zagušljivo. Menjam poze. Naslonjen, zavaljen, nalakćen, prava leđa, kriva... Nabijam prste u vrat i lice. Guram sa obe strane.

Pitanje upućeno meni! Ne verujem. "Da...aaaa. Ne bi trebalo da bude problema oko toga. Tu sam..."

Izvukoh se. Shvatih da sam upravo hodao po samoj ivici. Daj čoveče, otrezni se! Otvaram širom oči i kao sumanut pratim šta ko priča. Okrećem glavu u trenutku i pre nego su reči izgovorene ja imam govornika na nišanu. Primetim da mi prija to cimanje, nekako me i ošamuti i rasani. Kako glavu pomerim za određeni ugao, pogled malko kasni, neki deo sekunde i onda se slika postepeno izoštrava. Cimam glavu tako minut dva dok mi se nije žešće zavrtelo.

Buljim sad u jednu tačku i teško dišem. Jedan lik naspram mene, sa mnogo većim autoritetom, vidno smoreniji, već treći put započinje rečenicu "...i na kraju da zaključimo". Mislim se u sebi: glasnije, odlučnije jebo te.

DOKLE BRE!
HOĆU NAPOLJE!
HOĆU VODE!
HOĆU TIŠINU!

Toliko sam se prodrao u sebi da je doprlo do glavnog i odgovornog. Zbor je završen, ZDRAVO!

Svi kao jedan - bežanija.

7 comments:

spirit said...

izgleda da si trebao samo malo ranije da se to proderes u sebi da hoces napolje !!
vidis da je upalilo ;)

slavoljub said...

dnevno imam po 3 sastanka u proseku :-)

komentar said...

verovatno bih iz dosade zamisljala kako ti ljudi izgledaju goli i koje vezbe treba da rade da se poprave :))

slavoljub said...

meni pomaze da zamislim kako su izgledali kao deca
zivi pis :-)
splasnu autoriteti kao banane

komentar said...

america leci sindrom autoriteta. barem mene. mozda sam imala dva autoriteta u zivotu, ali svejedno dozivela sam ih . ovo ostalo nikad nisam gledala kao autoritete.

komentar said...

sta bi se desilo da neko prdne naglas? :))))

to bi bas unelo svezinu u razgovorima :D

Arsa said...

mozda svezinu u razgovoru, ali ne i u prostoriju :)