16.7.07

Pisano uputstvo

Životario je. Bez stresova. Ništa ga nije interesovalo sem punog frižidera i punog rezervoara. Primećivao je oko sebe velike promene. Promene u životima njemu dragih ljudi, ali nije dozvoljavao da išta ugrozi njegovu dugo stvaranu kolotečinu. Skupljao je snagu za samo njemu poznatu svrhu i štekao se izabravši liniju manjeg otpora. Ustajao je svako jutro, odlazio na posao, pričao sa ljudima, viđao se sa devojkom, prijateljima, posećivao je redovno roditelje. Sve je nekako bilo na svom mestu. Nije bilo ničega na šta bi se požalio. Međutim, sve to kao da se dešavalo nekome drugom.

Upoznao ju je sasvim slučajno. Doduše ona je njega znala od ranije, ali sebičan skot je nju tek sada pustio u svoju glavu. Rastali su se nakon veoma prijatne večeri. Nakon mnoštva zanimljivih i provokativnih misli, osmeha i pogleda. Priče o putovanjima koja su im u najdražem sećenju, o ljudima koj su im ostavili najjači utisak. Njemu se posle ko zna koliko vremena vratila želja da nekog odvede na njemu drago mesto. To je jedan od njemu bitnih opisa termina na slovo LJ. Otkud to? Tako najednom, tako neočekivano i tako nepoželjno u datom trenutku. Glava je pretila da poludi od silnog razmišljanja. Razmenili su knjige na rastanku koje su imali sa sobom i igrom slučaja ih nedavno pročitali. Da stvar bude luđa, bio je u pitanju isti autor. Nit odvratnijeg tipa, nit bolje knjige, jednom reče neko.

Knjiga mu je tako nedaljama stajala na stolu, zatim je skoknula do police, da bi prošetala i do noćnog ormarića. Na kraju, posle mesec i više dana lutanja, završila je na veš mašini, pored šolje na kojoj nema mrdanja desetak minuta dnevno. Poslednja šansa da bude otvorena.

Veče je trebalo da bude provedeno po dobro razrađenom šablonu broj 17. Priteran neuobičajnom potrebom da isprazni svoja creva u ranim večernjim satima, utrčava u klonju i iščekuje porođaj. Pogled luta po pločicama i traži zaostale plastične krstiće u fugnama pločica, koje su mu ostavili velikodušni majstori. Pogled pada na gomilu literature. Rukom, bez gledanja, napipava zanimaciju. Njena knjiga! Vala bio je i red. Naslov, posveta, komentar, poglavlje prvo...

Prosto guta strane. Ne veruje šta je propuštao sve ove nedelje. Svaka pročitana rečenica mu razrađuje u glavi misao da ovo pre njega niko još nije video. Mora što pre doći do kraja i podeliti sve sa čovečanstvom. Noge su mu već poprilično utrnule od sedenja. Briše dupe i staje pod tuš. Kupanje mu je postalo krajnje dosadna aktivnost u poslednje vreme. Bujica već viđenog. Svake večeri traži način kako da ga učni podnošljivijim, kako da ga ubrza, kako da se poraduje onome što sledi posle. Na tako skučenom prostoru ništa ne pomaže. Polako oprašta tvorcu, ali ne zaboravlja. Sve ovo mu te večeri nije padalo na pamet. Nije se ni obrisao do kraja, grabi knjigu i odlazi do fotelje. Sledećih par sati u sobi se moglo čuti jedino šuškanje listova knjige. Skroz se rasanio. Još samo malo i gotovo.

Šta je to bilo tak zanimljivo da je skurcao knjigu za jedno veče? Nije mogao da veruje, ali čitao je o sebi. Čitao je i o njoj, o njima. Glavni junak se zaljubljuje u devojku, ali već nakon par dana odlazi na more sa najboljim drugom. Odlaze u tešku crnogorsku vukojebinu pod imenom Čanj. Nemajući šta pametnije da radi pored smorenog ortaka, brkatih sobarica i praznog hotela, kreće da razmišlja i razvija priču u glavi. Svakim danom je sve više zagrejan za svoju djevu koja ga čeka. Svaki dan su se čuli telefonom razmenjujući čas nežnosti čas grubosti. Nakon par gluposti koje napravi što sa drugarom, što sam, a neke i u društvu pomenutog osoblja, pakuje se i pre vremena pali natrag. Posle celonoćnog putovanja ostavlja torbu na gajbi, uzima ključeve od auta i odvozi se do njene zgrade. Čekala ga je na starom mestu. Bila je lepša no ikada. Nije ništa mogao da uradi po pitanju keza na svom licu koji nikako nije mogao da kontroliše. Ona je prva počela. Ona je prva i završila. Skenjan, shvatio je šta mu se desilo tek par minuta nakon njenog odlaska. Divio joj se kako je to elegantno uradila. Bez imalo treme, odlučno, kao da bira čokoladu na rafu sa slatkišima. On je super, čak je počela i da se zaljubljuje u njega, ali se ipak pomirila sa bivšim. Odluka je donešena. Pali auto, odlazi u suludom pravcu. Shvata to nakon nekoliko kilometara, okreće auto ka mostu. Na sledećoj raskrsnici neka besna kola bez upaljenih svetala se zaleću u odvaljuju ga sa strane. Malo potrešen, snima situaciju sa likom koji ga je čuknuo. Zove ćaleta, zove muriju. Lik smiruje svoju devojku u kolima, naš junak seda na trotoar. Smiren posmatra oko sebe. Prozori sa upaljenim svetlima, treptajućim televizorima, noćni autobusi, noćni šetači...

Kada je pročitao knjigu dugo, dugo nije mogao da zaspi. Šta se sve od ovoga desilo njemu, a šta je pročitao u knjizi. Gde je bila ta granica? Kakav li će kraj on napisati? Može li uopšte. Da li je i ona isto tako pogubljenja posle njegove knjige?

Ne gubi nadu, zove je! Viđaju se pod izgovorom razmene knjiga. Pre nego što će, na spremljen duhovit način, podeliti svoju fascianaciju onim što je doživeo čitajući knjigu, ona je prva počela. Ona je prva i završila. Baš kao i u knjizi.

Samo se nasmejao i odlučio da ipak kupi tu knjigu.

2 comments:

Sekula said...

Ajde kaži da si ti autor u celosti, i dolazim popodne da te izljubim.

Arsa said...

Ipak sam ja morao da dolazim na to obecano krljanje, ali dobro :)))

kod mene bre sve cista autobiografija!

cak i ono sto izmislim ja brze bolje prozivim pre no sto mi neko prebaci :)

ovde vas samo lazem za kraj, ali prozivecu ga ovih dana pa nikom nista.