14.6.07

Semendria, umesto kometara

Pa ovim blogom haraju Smederevci :) Veliki pozdrav!!!

Moji prvi dolasci tamo potiču još od malih nogu. Ćale lovac, član smederevačkog lovačkog društva, a ja član lovačkog podmlatka :) Spremam se da jednog dana nasledim dedinu pušku i nastavim pokolj kako to tradiciji dolikuje. Nedeljom ujutru, već oko 06h mi smo tu, kod čika Milenka u stanu, koji upravo završava pripreme. Žvaćem kiflu iz obližnje pekare i sedim u kujni dok se oni planiraju. Krećemo uskoro, kroz centar do pijace, gde prelazimo reku i pravac lovište.

Uvek su mi bile zanimljive na ulazu u grad one sojenice kraj Dunava, uzdignute da ih ljuta voda ne bi progutala. Kad malo promislim, doživaljaj odlaska tamo počinje već u Bubanj potoku gde se preko puta jedne kasarne nalaze oni parkirani avioni i helikopter. Sačekao sam svojih pet minuta i godinama posle ispalio više okvira municije u njihovoj blizini. One 2-3 bombe da i ne pominjem :) Perverzija.

Oba para baba i deda su imali vikendice na putu za Udovice, selo ispred Smedereva. Tačnije negde na sredini tog puta, koji kilometar posle one kafane na ćošku. Znali smo tu često da zaglavimo. Znao moj stari nekog poslodavca koji mu sređivao kartone belog po niskoj ceni. Jedne vikendice se sećam po vinogradu, buradima s rakijom, hladovinom od loze i zabetorniranim novčićima na međuspratu. Baba je često volela da priča kako sam pratio dedu do onih buradi i kasnije ovako odgovarao na pitanje šta to on tamo radi: "Deda samo klc i cuujiii...". Setih se još jedne njene priče, gde me deda lupka po dupetu, a ja uporno tvrdim "ne boli". On polako pojačava, dok mi u jednom trenutku nije izletelo: "Idi ble deda u kulac...".

Druga vikendica je bila megalomanska. Uvek neko mesište i gužva. Sećam se stepenica uz zadnji deo kuće gde sam jurio guštere. Klackalica za dvoje, gde se ljuljani gledaju u oči, a skalamerija se njiše kao galija. Tu beše i bazen čija mi je ivica poklonila par kopči na čelu. Unutrašnjost je odisala velikom hladovinom. Dobro se spavalo. Još su mi u glavi teške draperije i silni jastuci na svaom koraku. Pletena mala stolica i veoma strm prilaz ka ulici. Pošto je sve bilo na brdu iza kuće je bio kosi zid od neravnog kamena kojim sam se verao do besvesti. Na vrhu žica, travuljina, po koja bubica il neuhvaćeni gmizavac. Nikad da dosadi.

Mislim da smo igrali jednom predstavu tamo. Nek me podseti neko. Blanko...

Novija istorija ovoga grada se može pohvaliti mnome kao gostom svoga velikog prijatelja Cvrkuta. Prošetavši malo ulicom Kralja Petra i okolinom, zatim tvrđavom i okolinom eto mene redovnije :)

2 comments:

slavoljub said...

planiram jedan po podnevni dab house rostilj kod mojih uskoro, pa... :-)

lepa said...

iz mog iskustva, smederevci su veseli ljudi ali stipse na neki nacin.