23.5.07

Traume

Nemam ih ja velikih. Barem volim tako da mislim. Možda to radi odbrambeni mehanizam :) Par nekih ljubavničkih o kojima neću pisati, jer bih zasigurno opet nastao neki pičvajz.

Šta onda? Plašim se da ne delujem kao ona razmažena derištad iz imućnih familija koja po svaku cenu žele da se zna koliko je i njima teško, koliko pate. I bogati plaču, zar ne :)

Detinjstvo je bilo krajnje bezbrižno. Stalna igra i idila u mojoj slepoj ulici. Mada je tu bila prva traumica koje se sećam. Jurili smo se po trotoaru i ja sam poterao drugara između parkiranih kola na ulicu. Nije video auto što prolazi i pošteno se zalepio za zadnje krilo. Od tada dok sam za volanom imam strah da će mi neko dete tako nesmotreno iskočiti. Ne volim da vozim kroz uske ulice.

Kad smo kod auta, pomisao na njega zna da mi bude mučan iz više razloga. Moj stari je opterećen svojim vozilom i samo kad je bio ekstremno raspoložen ja sam mogao da idem u izlazak motorizovan. Kasnije sam se izbezobrazio pa nisam ni pitao, ali uvek sam znao da me čeka svinjarija kad se vratim. Onda zvocanje za rupe, stepen prenosa, brzinu, način zaobilaženja… Odatle proizilazi verovatno i moj današnji stav prema kolima kao potrošnoj robi. Ne uzbuđujem se previše kad na mene naleti neka betonska žardinjera iliti bandera. Samo mi to fali…

Odlasci, bilo na neko zezanje ili pogotovo na probu u pozorište, su mi godinama bili veoma mučni. Svaki put preko qrca izađem iz kuće. Odatle možda kasnije i moja odbojnost ka izlaženju. Kako me je to sve nerviralo. Kada se samo setim monologa o životu, školi i budućnosti koje sam slušao po par sati u cugu. To tako zna da ubije u pojam. Danas kad čujem kad neko pametujem dođe mi da ga nabodem. Moram napomenuti da je moja sestra o tome imala saznanja samo iz mojeg jadikovanja. Onda svaka aktivnost koja nema veze sa školom je bila jeres, a kasnije kada je donosila nekakvog pozitivnog rezultata, a uglavnom i jeste, beše povod za ponos. Generalno se sve ovo može podvesti pod traume prvog deteta.

Znam da me oduvek nervira to što sam u mnogim stvarima koje se tiču svakodnevnog života i obaveza bio pošteđen od strane roditelja. Što moje mišljenje često nije uzimano ne samo ozbiljno, nego ni u razmatranje. Nikad mi nije povereno nešto da uradim sa odgovornošću. Kasnije, kada sam se opustio i shvatio neke stvari, pokazalo se da sam imao bolje ideje u većini rešavanih problema. Trauma medveđe usluge.

Profesorska gamad su me pratila kroz srednju školu i kasnije na faxu. Od tada ne podnosim prosvetare. Čast usamljenim izuzecima. Nesposobni i nekreativni palamudi koji misle da su samim tim "dostignućem" uradili sve u životu. Pogrešan izvor autoriteta me ponajvše vezuje za njih. Časovi fizičkog, na kojima, hteo - ne hteo, moraš da se oznojiš kao svinja. Po nekom jebenom pravilu ti časovi su bili neki od prvih časova u toku dana. Onako znojavi i smrdljivi, navlačimo pantalone preko crno belog šorca i odlazimo u klupe da slušamo razna palamuđenja. Uh… Danas nigde ne idem bez rezervne majice, peškira.

Sećam se nekih godina, kada smo imali ambiciozne profane tog fizičkog, gde sam pomislio das sam pokvario svoj tuki obrćući se na onom razboju ili vratilu. Šipka za trešenje tepiha, kako god da se zove. Razboj, jer možeš da se razbjieš i vratilo gde možeš da slomiješ vrat. Ubedite me da poreklo reči treba tražiti na drugom mestu. Jenostavno me nešto capnulo dole i konstatovao sam da sam odvojio kožicu od glavića. Ježim se bespotrebnih i sumanutih obaveza, kao i posledica za njihovo ignorisanje. Nemogućnost izbora.

Gledajući rasulo u ovoj zemlji, tokom više od polovine svog života, u meni se nagomilala ogromna mržnja, bes i netrpeljisvost. Veoma burno reagujem na sve što me podseti na jajarenje, bezobrazluk, iživljavanje nad drugima, predrasude, samoživost, bahatost, arogantnost, nametljivost, opsesivnost, glupost ponajviše itd.

Sredina u kojoj uspevaju kenjatori dok oni koji stvaraju nešto loše prolaze. Živela proizvodnja! Ne volim provlačenje i liniju manjeg otpora.

Ne znam poreklo, ali nikako ne volim osećaj da ne mogu da pomerim neki deo trela. Bilo da sam u nekom skučenom prostoru ili zaglavljen i sl.

Kao što rekoh i nije nešto. Čak i one ljlbavničke nedaće izgledaju smešno naspram nekih ovde opisanih gluposti. Bez brige, držim ga za zube…



5 comments:

Geg Halfrunt said...

One jačaju one koji su ih svesni, ali ne i suprotno...

;)

lepa said...

mislim da nemam traume. ali kada pomislim na odredjenie periode mog zivota (od 14-20) padne mi na pamet ta rec.
valjda zato sto je bilo toliko neprirodno. hmm..ne znam.

imam taj okidac da ne drzim nista u sebi, nego odmah izlajem ili prasnem i to pada u zaborav. iz proslosti pamtim samo ono od cega mogu buducnost lakse da izgradim.
i lepe trenutke.
ali dve stvari su, ne znam da li bi se zvale trauma vrlo upecatljive:
kada je pistolj bio uperen u moj stomak pola sata od coveka koji je vec bio u corci za pokusaj ubistva i moj osecaj tada nemanja straha od smrti, u stvari nemanja straha uopste niti tuge;
kada su me zajebali, na najjeftiniji moguci nacin, zesce ljudi kojima sam verovala...od tog njihovog postupka sam bukvalno povracala i imala bolove u stomaku. to su ujedno i jedini ljudi koje ja jos nisam zaboravila i jedini koji su u meni probudili zelju za osvetom.

andjelijanapast said...

btw, super ti je onaj drugi blog :)))

totalna opustancija :D

Arsa said...

to su traume, saosecam.

fala vi za drugi blog!

spirit said...

posto u trenutku ne mogu da se setim neke isinske traume, pretpostavljam da ih nisam ni imala.
ne racunam one koje su mi delovale tako,neki profa pita, a ja bas ne bih da odgovaram i kvarim ocene :)