28.5.07

Za šaku trešanja

Bio sam na drvetu pre par dana. Kakvo zadovoljstvo! Koliko mi je samo nedostajalo. Godine su prošle od kada sam se poslednji put pentrao. Krajem prošloga veka. Uglavnom je to bilo trešnjino drvo.

Kako dohvatim neku granu, setim se svakog ranijeg pokušaja da učinim to isto na svakom drvetu do sada. Setim se povetaraca, njihanja granja, ljudskog žagora u pozadini, zvukova životinja, pucanja suvih grana, pljuckanja koštica, šuškanja lišća, melodija komšijskog tranzistora, pogleda na okolinu koja najednom izgeda sasvim drugačije. Devojku ne primećujem, penjam se ka nebu. Kao da je shvatila da je naišla na opasnog protivnika, ćuti i ne postavlja pitanja. Ne meša se. Pušta me da sam shvatim. Strpljenju je kraj i kako vreme prolazi ponavlja kako je bilo dosta i da bi trebali da krenemo. Dopire do mene nakon nekpg vremena. Sa osmehom pozdravljam kutke u krošnji gde sam bio, kao i one koji me čekaju neki sledeći put.

Pokušao sam kasnije u povratku da objasnim svoje viđenje izreke "ne skida se s ribe, kao dete s trešnje", ali nisam uspeo da izmamim onaj iskreni osmeh. Ne možeš baš sa svakom devojkom biti i ortak. Žurba u spremanju za žurku je oterala drvo u zaborav.

2 comments:

Zuup Detoup said...

Sjajno - probudio si mi nostalgiju!

Kako su slatke bile, bez obzira koliko nedozrele! Ja zamišljam svoje poslednje drvo u Somboru na Velikom Bačkom Kanalu pre oko petnaest godina...

Uspeo si da preneseš impresiju!
:D

spirit said...

E bravo, u petak sam i ja visila na tresnji na placu, prerodila, ali jadna od ovolike kise pocele da trule jos na drvetu, a slatke...
Stvarno je kao povratak u detinjstvo kad sednes na granu, beres, jedes...nisu prskane,moze se, slatke, gadjas se kospicama...