24.4.07

Prevara

Pre neki dan sam devojku vodio preko. S one strane Dunava, u ravnicu. Završili smo u Novome Sadu i meni se nije nimalo svidelo.

Oduvek sam bio oduševljen i očaran tim gradom. Međutim, tokom ovog poslednjeg boravka pratio me je neki čudan osećaj. Griža savest, krivica. Osećaj da to što sam tu nije baš u redu. Glupost, a? Možda.

Prošli smo pored kafića gde sam, došavši po prvi put u grad, sedeo i čekao da joj prođe iznenadna rodbinska poseta u trajanju od tri sata! Čekao sam, nisam otišao. Posmatrali smo katedralu, sinagogu, skrivena dvorišta u samom centru, tajni pogled na tvrđavu, zaobilaznicu oko centra, slatke lokale, prozore poznatih, radnju oružara gde sam jednom bio kao mali, beogradsku raskrsnicu, veselo osvetljenu robnu kuću, park sa patkicama, prečicu do London paba, ćošak sa kojeg smo gledali novogodišnji vatromet...

Bili smo na trgu gde sam je prvi put ugledao. Prepoznao je sa tridesetak metara i nasmešio se. Nismo ipak otišli do autobuske stanice gde me je čekala svakog vikenda. Nismo bili ni na tvrđavi gde sam prvi put poljubio Lelu.

Čekaj.
Devojka kraj mene se ne zove tako...

Veoma
čudan osećaj.

5 comments:

slavoljub said...

to su duhovi
ali ne brini, arso
duhovi ne postoje
:-)

Arsa said...

I can see live people...

ja said...

lepa prica :)

Sekula said...

Je li Arso, jel zaboravljaš ti nešto nekada?

Arsa said...

Ma jok. Cudno je to.
Vremenom mi se samo poboljsava secanje. Sklapaju mi se kockice konstantno u glavi. Sive celije na kurvaka obradjuju info. :)