29.4.07

Špacirung

Ima tako perioda kada se plašim samoga sebe. Ništa što radim, postupam ili reagujem, već samo moje postojanje mi uliva strepnju.

Nakon zimske pauze ponovo počinjem sa redovnim šetnama po kraju i okolini. Standardna ekipa bejasmo Branka i Kum, ali smo se izgleda malo zasitili jedno drugih pa sada pravimo neku vrstu pauze. Popunjavamo živote znamenitostima kojima bismo temirali naše večernje seanse. Da ne bude na suvo, to je smor. Mislim da bi uskoro trebali da krenemo opet.

Na Brdu sam znao do iznemoglosti da lutam sa devojkom ili sa Tindži. Dobro, veća su prostransvta bila pa slabije dosadi, a i imalo se više snage. Milsim na fizičku onu.

Jedan od klasičnih primera te "s vremena na vreme" fobije jeste uticaj mojega teleta na gradske svetiljke. Ne prođe špacirung, a da se neka svetiljka ne ugasi kraj mene! Ponekad i više njih. Neke dok im prilazim, dok neke kad ih već prođem.

Čovek sam od nauke i sebe ubeđujem da je u pitanju održavanje i stanje u kojem su sve te lampe. Očigledno kao i država koju osvetljavaju. Kako vreme prolazi i kako pojava postaje sve učestalija počinjem da sumnjam. Počinjem i da se plašim ujedno.

Da li sam usamljen ili još neko od vas zrači?

3 comments:

Zlombulo said...

hehe...taj sam... redovno barem jedna... ugašene se pale a ove druge gase... nisi sam... mada mora da postoji neko, banalno,očigledno, objašnjenje...

~ dirty danny ~ said...

To ti je zbog onog elektriciteta iz Mantacora, hehehe

Arsa said...

bio sam veceras na Gardoshu i bilo krajnje jezivo koliko sam svetiljki pogasio i popalio.

skorpijo, fino izgleda kafance u kuci, barem s polja. sledeci put overavam!