23.3.07

Povratak

Poveli smo i njenu najbolju drugaricu koja ide u Vranje da se vidi sa svojim frajerom. Uh, dugačka priča, još luđa od ove koju pratite. Naravno, zajebem se još jedanred, ali na drugom mestu. Jebem ti Balkan i putne natpise...

Sad znam šta me čeka i put mi deluje mnogo kraće. U društvu brže prolazi vreme, te smo na granici bili za tili čas. Za čuku vremena smo u Vranju gde na moju ideju izlazimo da malo prošetamo. Nisam bio nikada, a živo me zanima kako izgleda varoš. Tolike priče i predanja. Gosn Stanković Bora nije bio doma, te ga nismo ni pozdravili. Uzduž, popreko, na ovu stranu, onu... Razočarenje. Kažu da ima gore u brdima autentičnih old-fashion detalja, ali drugi put. Ostavljamo drugarku, palimo dalje.

Listao sam Net pred put u nameri da malo začinim povratak. Jedino što mi je ostalo u glavi je Resavska pećina. Bacim pogled na kartu i skrenem sa autoputa kod Ćuprije. Izađemo malo i prošetamo se oko manastira Ravanica. Uđemo, blejimo po plafonima, gledamo rezbarije, crkvene ukrase. Knez Lazar sahranjen je prvo u Prištini, pa je dve godine kasnije njegovo sveto telo preneto u Ravanicu kod Ćuprije. Docnije je odneto na Frušku goru u manastir Vrdnik, pa je 1941. godine doneto u Beograd. Sada je ponovo u Ravanici.

Kreću polako neka brda. Put se sužava, nadmorska visina povećava. Šuma svuda oko nas. Imam utisak da nas drveće polako guta koliko se naginje ka putu. Nakon jedno 20ak minuta vožnje nagli presek. Izlazimo iz polumraka i ulećemo u Senje. Najstariji srpski rudnik uglja sa sve svečanim ulazom u jamu, radionicama, administrativna zgrada, puno straćara i skromnih kuća, škola, Dom kulture, vozna stanica, crkva, muzej rudarstva, ambulanta. Takva jeza me je obuzela! Twin peaks braćo... Jedva da ima 500 metara dužine. Sve nabrojano jedno do drugoga sa obe strane puta. Tu i tamo neko šmugne za ćošak. Prva pomisao mi je bila da ove boli patka ko je dobio na izborima. Ne znam odakle mi taj trip.

Izlazim pod takvim utiskom da ne progovaram. Sledeće mesto je Senjski rudnik. Repriza! Ravna Reka sa sve nekim starim tenkovima i ostalim vojnim vozilima iz II sv. rata. Parkirano, nečuvano. Putujem kroz vreme, ne verujem. Napokon nizbrdica i dolazimo do Resavice. Već je pao mrak. Polako pizdim u sebi da nećemo stići. Jebalo me Vranje... Još Nedelja. Zainatio sam se te naći ću pećinu makar mi to poslednje bilo. Nikad kraja. Od Resavice desno opet u brda :) U kolima tenzija. Makedonče ne zna u kartu da gleda, pa mi dodatno prži fitilj. Penji se opet i penji da bi na kraju prošli neko malo mesto, evropskog izgleda sa sve zelenim livadama unaokolo i... napokon!

Samo jedna sijalica gori i jedan auto parkiran sa strane. Izlazi baja, gleda nas popreko. Mi bi unutra! Niste nikad bili? Jok! to će da vas košta. Uvede on nas iako se radi od 9-17 svaki dan, ali promet mu trenutno dozvoljava da napusti kafanče. Kaže traje tura oko pola sata. Ulazim sav važan. Uspeli smo! Posle 5 minuta sam ukapirao da sam ja ovde već bio, ali ne mari. Predivno je. Može se porediti as Postojnskom jamom, koja mi ostala ucrtana u glavi kao spektakl. Malo su Slovenci bolje sredili, ali ne kurčim se tim saznanjem. Prija mi gledajući i Kaću kako se raduje prizorima. Cela pećina stara cirka 30 mil. godina. 1000 godina za jedan centimetar stalaktita / stalagmita. Stub je kad se spoje ovo dvoje, a mogu se i mimoići. Grupa Van Gogh je ovde snimala neki spot. Exkurzije su veoma česte, otud i ja tu pre mnogo leta, te deca lome pećinske ukrase i potpisuju se na iste. Jadno i tužno. S vremena na vreme proleti neki mali šišmiš iznad glava i priključuje se drugarima na plafonu. Ne verujem da vrše nuždu u tom položaju :) Dvorane i ukrasi su dobijali imena po asocijacijama speleologa. Imamo dvorane sraslih stubova, košnica, suvi kanjon, predvorje istorije, kristalnu i koncertnu dvoranu, bobanovu i menza dvoranu. Porno!

Zadovoljni, idemo dalje. Do autoputa preko Despotovac, Svilajnac. Gazda mi iz ovo prvo mesto. Dovoljno mi ide na ganglije te kazna za prekoračenje brzine na izlazu iz istog i ne ide u prilog poboljšanju međuljudskih odnosa :)

Autoput! Odavno nisam bio toliko srećan što ga ugledah. Nagazih zver 160 ne bih li malo nadoknadio bazanje po vukojebinama. Vrlo brzo evo Begaljičkog brda, Bubanj potoka. Svoj na svome.

Sutra na posao. Greota...

8 comments:

womatrix said...

ladno se ne secam da li sam ikada bila u pecini!

lepo, lepo :)

spirit said...

ja znam da sam bila u Resavskoj pecini na eskurziji,ali je se ne secam!A vidis nije daleko,kad se prolepsa vreme,moglo bi se kao jednodnevni izlet skoknuti :))

Odlican putopis :)

Arsa said...

cmok!

slavoljub said...

jebe i vodi u manastir
i u tu pećinu
:-)
kuku!!!!!!!!!!

Arsa said...

Oprosti mi pape...

E bas mi sad upropasti nameru.
Taman sam hteo da ponudim Stashi debi izlet do pecine kad bude skoknula do zemlje Srbije, a ti ovako.

lele :)))

Arsa said...

A vidim ja potpis tamo "SpiriT" i čudim se odakle mi poznato...

Anonymous said...

Kao prvo, cara Lazara nisu preneli u manastir Vrdnik, nego je na Fruskoj Gori sagradjen manastir Ravanica. Zatim, Senje nije rudarsko naselje.
A, sto se tice toga ko je pobedio na izborima, mogu ti reci da se oni vise cimaju od tebe i od svih nas zajedno. Na kraju krajeva, pomalo mi je krivo, sto si video sve to, a nisi to lepo opisao.

Arsa said...

Koliko se secam u samom manastiru je nacrtan "Tour de Lazar" crvenom linijom na mapi Balkana gde sma to video, a i vise lokacija na netu mi potvrdjuje to.

Slazem se da Senje nije VIŠE rudarsko mesto :)

Cimaju se, koliko vidim po broju stanovnika, jedino do Beograda. Veoma ti je smesna ova opaska, kao kad bi ti ja sad uzvratio: "e pa ti imas klempave usi" :)

Citaj pazljivije pa ces videti da sam sam prosao kroz mesto i samo snimio da je spooky. Mozda je i meni krivo sto se nisam zadrzao i uocio mnoge druge detalje kojima se ova tacka na karti ponosi. Neki drugi put...

http://www.senje.cjb.net/
otkrivam
Wiki