6.1.07

Doček

Subota podne, vreme je da krenem. Već duže vremena govorim da neću više, ali ostajem karakter i sedam u auto. Lep i sunčan dan. Svratim do pumpe da malo naduvam rezervoar i sebe. Obožavam te mirise poput benzina, oho lepka, lakova i farbi. Ne idem pravo gde sam naumio, malo švrljam. Skrećem s puta uz izgovor "kad bih ovude prošao da mi sad nije dunulo!". Suviše je usporen dan da bih nešto dobio sa jurcanjem po autoputu.

Uglavnom sumorni pejzaži zemlje nam drage. Mokro, blatnjavo, nedovršene kuće, cigla bode oči, dvorišta i oko njih puna raznog otpada. Sivilo. Ne dozvoljavam da mi se pokvari praznično raspoloženje te zamišljam kako sve to zna lepše da izgleda kad sve ozeleni. Da li ćelav čovek zaista izgleda prirodno kad stavi periku? U nedostatku sagovornika brišem tu temu po ko zna koji put iz glave i prestajem da je obrađujem. Desetak minuta kasnije izlazim na stari novosadski put. Put sa nekoliko starih i lepih uspomena. Ne dam raspoloženje ni ovaj put, pa ih ignorišem.

Odolevao sam za bilo kakvim dodatnim skretnjem sve do Sremskih Karlovaca. Poluprazna varoš. Magla sa Dunava joj se polako približava dok se pale lampioni, novogodišnji ukrasi i fenjeri na ulicama. Gradić je neverovatan. Neki suludi spoj austrougarske arhitekture i mediterana. Imao sam utisak da sam negde daleko. Centar je u nivou reke dok je veći deo grada u blagom brdu. Masa malih, uskih i vijugavih povezanih ulica. Dodatno me je obradovao parkiran automobil pulske registracije. Znaju valjda Istrani šta valja. Nisam hteo da odem, a da sve ne vidim. Mrak me je oterao na kraju. Čarobno...

Stigao sam. Poljubac, zagrljaj i neizbežno spuštanje dlana na najslađu guzu koja je bila u mom "posedu". Skoknuli smo na brzinu u Megu da pokupujemo sve potrebštine za sledećih par dana. Napokon doček kakav sam oduvek želeo. Te večeri je krenuo maraton izležavanja, blejanje u filmove i svašta drugo ponešto. Sve smo zamračili kako bi postigli efekat gubljenja pojma koje je doba dana. Dan i noć su trajali po najviše par sati. Pušteni s lanca, željni trešanja, opijeni kao klinci.

Nedelja, devet sati uveče, kolena klecaju. Sa slatkom mukom odlazim samo po malo vode. Vraćam se pod jorgan i nastavljam da kuntam. Trzamo se negde oko jedanasest. Hoćemo, nećemo... Ma hajde, može da bude samo fino. Sedamo u auto, krećemo se ka centru. Nalazim parking uz malo pomuke. Dolazimo na trg taman na odbrojavanje: 8,7,6,5... Srećna Nova poljubac! Uspevam da prošvercujem i drugi deo poljupca sa dlanom, zahvaljujući kaputu. Vatromet koji traje i traje. Odavno ga nisam gledao i nijedan do sada mi nije nadmašio one vatromete u Puli što piče početkom leta iz amfiteatra prilikom otvaranja filmskog festivala. Ovaj je bio dosta blizu, moram priznati. Sećanja blede, biće da je to. Odakle mi toliko morskih misli u sred zime?

Pofajtani barutom i ostacima raketica vraćamo se u auto i natrag u zamak. Još jedna mala smrt pred spavanje i to prva u novoj godini. Mislim da je Deda sam provalio koja mi je želje ove godine. Da umirem na sitno što je više moguće :) La petite morte...

Prošao je još jedan ovozemaljski dan, ali naših par. Maratonu nikad kraja. Doček se završava u Utorak u podne. unervoyio sam se. Dosta vala... Vraćam se drugim putem i to onda nije povratak već odlazak na neko drugo, novo mesto. Dobra filozofija :)

Imam fore do sledećeg ponedeljka da se saberem.
Onda mogu polako da počnu pripreme za ovaj drugi doček.
Ne priznajem ga, ali kad se već mora...

2 comments:

slavoljub said...

:-)

slavoljub said...

sve cu da objavim
ima da progovorim svi ce sve da saznaju o tebi
:-)
vracaj sifru!!!!!!!!!!!!!