31.10.06

Sajam knjige

Autobusom sam stigao iz NS-a oko 18:30h. Pravo sa stanice seo sam u tramvaj i zapucao na sajam. Sat vremena pred kraj sajma plaćam punu kartu. Sjajno! Znam tačno zašto sam došao. Tražim novu knjigu svog omiljenog pisca. Nalazim štand, nalazim knjigu i nalazim samog autora :) Tome se nisam nadao. Morao sam da mu stegnem ruku i čestitam za sve što je do sada uradio! Svaka čast majstore. Potpisuje mi knjigu, zahvaljuje se, a ja kao ovlažena tinejdžerka odlazim sa lica mesta. Trenutno sam negde na trećini puta da saznam da li su "Sve crvenkape iste" :)

Šta sam još tražio? Kunderu sam zaboravio da nađem, ali zato sam uzeo po dve knjige Palahnjuka i Bukovskog, jednu o Kantu i Orvelovu 1984-u. U potpunosti sam iskoristio tih sat vremena! Svratio sam i do jednog kompjuteraškog štanda, čisto reda radi. Videvši da je sve isto kao i prošle godine, nasmejao sam se smorenom osoblju i produžio dalje.

Šarmirao sam prodavačicu u kiosku i pozajmivši olovku popunio podatke na ulaznici ne bi li učestvovao u nagradnoj igri. Nisam uspeo posle toga da nađem kutiju u koju je trebalo ubaciti listić, a znam da sam snimio par komata dok sam ulazio. "E kad nisi hteo da glasaš za ustav nećeš ni za nagradnu igru", udarac je uzvraćala rodna gruda :) Dobro, mirim se sa tim. Ništa od mog putovanja u New York. Dosta je bilo jednom u životu, a? E, s tim se ne mirim :)

Moćan je bio urlik svih zaposlenih u 20h kad su počela da se gase svetla.

30.10.06

Mama, vidi budala

Ugrožena vrsta na 44 stepeni i otprilike isto toliko minuta severne geografske širine!
Posle sinoćne vremenske nepogode, da ne koristim suludi termin "nevreme" (!?), ovo jutro je i dalje bilo mljackavo. Da, ovaj termin jeste priznat od međunarodne komisije za meterološke pojave. Pošto ne volim kišobrane, bolje reći da mislim o njima, oduvek nosim neke jaše sa kapuljačama. Za toplije kišno vreme tu je neuništiva žuta kabanica gumaste površine! Kada švaba napravi može i sikire da padaju.

Idem na posao i svi me gledaju kao da sam sa Vidikovca. Ranijih godina tu i tamo naletim na pripadnike moje vrste, ali više ne. Zašto tako? Nije li to trebalo da bude kao neka masovna pošalica, unos vedrine u sive dane, a povrh svega zbog-radi uočljivosti ubogih pešaka. Svi se nešto stopiše sa vremenom. Niko da štrči iz mase. Zar je moguće da sam ja jedan od ugroženih? Jedini preostali primerak? Zar je moguće da se samo meni živi u ovom gradu :)

NE. Olakšanje. Nalećem na jednu gospođu u žutom kod Beograđanke. Uh, dobro je. Srce lupa od uzbuđenja. Hoće da iskoči!!! Pripadnica. Ipak je ostalo barem dva primerka i još to suprotnog pola, neophodan minimum za produžetak vrste. Gospođo! Mmm...

Znam pouzdano i da se jedan primerak iste kabanice nalazi na 51 stepen i otprilike pola od toga minuta severne geografske širine, ali 15-ak minuta u levo. Usput se i nadam da će ta kabanica ipak biti testirana na sikiricama. Bolje da bajam nego da pravim sajt :) Mada...

Daj da se ne zalećem, nije frka. Biću strpljiv još malo. Možda gospođin model i nije toliko kompatibilan sa mojim. Da ne napravimo neki haos. Procunjaću još malo gradom, za svaki slučaj.
Nije mi o glavu.

WWW tacka JEBOTE tacka KO tacka JA

Izvesna pomenuta je prevarila svog dečka! Kresnula se sa trećim licem i to mu priznala! Iju, kakve li greške. Momak polude. Oterao je u kurac, naravno, ali se tu nije zaustavio. Napravio je web sajt sa naslovom "FUKSO ODUVEK SI ŽELELA WEB SAJT, EVO TI GA SADA". Pored kratkog opisa tragedije povređenog, tu su i prozivke svima koji mu prete, kao i pičkaranje novinara koji su brže bolje poitali da ovu bruku pomenu u svojim člancima. Pored slike ima i predloga bilborda koji bi se uskoro mogli naći na izvesnim tačkama našega grada, kao i dizajn majice :) Poseban trip odaje pesma, specijalno snimana za tu potrebu, koja se čuje u pozadini. Usput, momak mail-om šalje škakljive slike i fimliće iz bogate kolekcije kreirane tokom tih srećnih šest godina!

Ključne reči: A = razumem B = ne razumem,
C = odobravam, D = ne odobravam.

Koja je tvoja dobitna
kombinacija?AC, AD, BC ili BD.

Godina ja imam...

Opet jedna godišnjica! Zajebana ova 2006-a ni kriva ni dužna :)

Deset godina mature. Tja... Kad pre? Svi su slavili sem nas. Da li treba silovati i sad organizovati u jesen ako niko nije imao potrebu za time pre par meseci? Koga želimo da viđamo to i činimo manje ili više redovno. Ovako kad bi sada to pravili liči mi na želju da ne ispadnemo najgori. Da se kojim slučajem ne pokazuje prstom u nas :) Tipično...

Uvek sam se plašio da će to okupljanje da izgleda na sajam pod naslovom "ko je dokle dogurao". Ježim se pri pomisli da me neko upoređuje sa sobom :) Te ovaj/ova još studira, nije ni upisao, nije se oženio, udala, s kim je došao, ko gde radi i za koje pare, ko je koliko propao, a ko je sad jebozovniji, ko ima kintu za silikone, a ko za besna kolica. Svi bi bre hteli da nađu svoju utehu u tuđoj bedi, zar ne.

Pomalo me onda i teši što se nismo našli proletos! To znači, jebote, da smo svi ok, svi zdravi uGlavu, svi uspeli i nemamo potrebe da se upoređujemo. Pa što se onda stvarno ne bismo našli i lumpovali do beskraja?

Nešto mi tu smrdi, ne zvao se ja Lorimer.

26.10.06

Krsmanac

Tačno pre deset godina sam ušetao u Akademsko pozorište sa željom da nastavim svoju gimnazijsku zajebanciju bavljenja glumom. Bio je to jedan mali izlet na laminat koji život znači, kojim smo napravili bum u školi i oklonini. Par ljudi iz ekipe je i krenulo da studira neku od pozorišnih disciplina, dok mene tih dana kocka i nije nešto privlačila.

Akademsko pozorište, iliti naroCki Krsmanac, moja audicija mesec dana nakon redovne. "Kad si već došao ajd' da vidimo i šta znaš". Sećam se da sam spremio neki monolog Zorana Cvijanovića iz tada aktuelne serije i na kraju šlag u vidu Ne daj se Ines :) I tad mi je bilo ljigavo, al' eto pije vodu. Moj stari je ranije kad popije puštao tu ploču u nedogled, te hteo - ne hteo urezala mi se pesma u ganglije. Doduše, par meseci pre toga sam jednoj Ines na maturskoj večeri recitovao tu pesmu, neznajući tada da će se još nekome ikada to svideti. Pred svim primljenim članovima sam imao svoje vatreno krštenje i sudeći po aplauzu nemam pojma kako sam primljen :) Posle mi je Petar, reditelj s kojim sam radio najviše predstava, rekao da me je gledao tada i prosto ne zna odakle mu hrabrosti da me nakon par nedelja angažuje da radim sa njim. Postavlja se pitanje kakvi su bili onda ostali kad se odlučio za mene:) Nije tako, desetak likova je pozavršavalo akademije, što na glumi, režiji, produkciji. Malo sebe da dignem. Dodao bih i to da se Petar posle nije kajao. Valjda... :)

Ja sam bio u malo nezahvalnoj situaciji na početku. Klanovi su već bili formirani i niko nije bio raspoložen za dođoša. Tako da sam od početka furao solo varijantu. Ne kukam, samo kažem. Tek kasnije, sa uspehom prve predstave i dobrim kritikama, svi počinju da me kao gotive. Odvratno, ali takav ti je taj umetnički svet, onde potok ovde cvet. Mala ekipa u koju sam uleteo je mahom bila van Krsmanca (strani saradnici, privremeno usvojeni! he, he) tako da sam i ja dobio svoj klan. Ma posle se sve to izgubilo. Kukolj je produžio dalje u potrazi za novim hobijem.

Ono što sam zapazio na samom početku je to da su mi se najviše svidela igranja ljudi koji studiraju nešto nevezano za pozorište i umetnost uopšte. Probao sam sebi to da objasnim time da oni nisu bili toliko opterećeni svojim uspehom, već su to radili iz proste potrebe za iskazivanjem ili čime god drugim su bili vođeni. Možda grešim. Sve u svemu, veoma prijatna atmosfera gde su prodefilovali silni elektrotehničari, matematičari, informatičari, pravnici, filozofi, istoričari, lingvisti i ko će se setiti još, ali i oni koji su kasnije avanzovali iz pozorišnog amaterizma u profije.

Beše to naše bekstvo, u pravom smislu izraza reči, iz usranih devedesetih. Probe, radionice, premijere, aplauzi, festivali, gostovanja, brdovit Balkan, insostranstvo, aplauzi, pohvale, nagrade, dobacivanje na ulici, aplauzi, žurke, bljuvanje alkohola, lake droge, aplauzi, muvanje riba kao učesnik gistro šatro uspešne predstave, kres sa ribama kao učesnik gistro šatro uspešne predstave, aplauzi... Eh da :) Na šta se sve svodi ta zajebuavancija? Minut aplauza na kraju predstave, dobre kritike posle, potapš po ramenu i vrhunac svega, momenti kad vas na ulici, ili gde god, neko nepoznat sretne i prokomentariše da je uživao u našem malom remek delu. Multiple orgasm... Sve to zarad toga? Naravno i zbog kresa sa ribama kao učesnik gistro šatro uspešne predstave! Amaterizam, jednom rečju.

Deluje zastrašujuće izaći pred publiku i krenuti. Šta si sad ti da im drobiš. Pod broj jedan upravo to! Usudio si se da staneš pred njih. Šta je bilo! Šta blenete! Trema nestaje u sekundi. Ima je jedino u svlačionici. Kad si već izašao gotovo, nema natrag. Koliko god da si loš ili dobar oni tebe slušaju i gledaju. Ti uveseljavaš, rastužuješ, stvaraš pozitivnu ili negativnu reakciju, tražiš podršku ili ne. Mali bog! Iskorištavaš to na najbolji mogući način u tom trenutku. Svi pogledi su uprti u tebe, svi od tebe očekuju sve. Trenutak da proizvodiš nešto korisno. Veoma zahvalno mesto u pozorištu ta scena :)

Svako je imao svoje razloge zašto se našao tamo. Bilo to odskočna daska za buduće zanimanje, prosto ubijanje viška vremena, rad na sopsvtenom samopouzdanju, lečenje širokog spektra asocijativnih vrlina, putovanja, egzibicionizam, ego, zezanje u mikro i makro definiciji, ribice za šmekere, šmekeri za ribice itd. U suštini kombinacija svega po malo je bila prosek.

Predstave u kojima sam učestvovao blejahu: Mara de Sad (3), Gargantua i Pantagruel (40), Ko je ubio kapetana Kuka (80), Ćelava pevačica (10), Rašomon (30), Smrt Pere Radakovića (10), Živi glumci (20). Trudim se oko hronologije i broja igranja, ali ne mogu biti skroz siguran.

Danas tamo više nema ničega za nas. Sve što smo radili ostaje samo u našim sećanjima i sećanjima verne publike koju smo maltretirali godinama. Neke nove generacije se trenutno truju glupostima i osuđene su na mjuzikl, pantomimu i kabare. Ništa me ne pitajte.

Preživeli su "Kuka" i "Živi glumci" u okviru trupe Megalofon koja je nastala pre par godina. Trupa okluplja entuzijaste, bivše članove Krsmanca. Ja sam se malko umorio od cele priče. Želim da sve spakujem u neku fioku u glavi, ali mi ne daju :) Postalo mi je veoma naporno sve to. Ionako se poslednjih godina igra 5 puta godišnje maksimum. Osećam da više nisam iskren na sceni. Trebalo je i ovde primeniti princip "otići sa žurke kad ti je najbolje i pamtiti da je bilo strava"! Mislim da ću ipak razočarati Slavišu za sledeće gostovanje.

Stvarno želim da mi sve ostane u sjajnim uspomena kao i što jeste za sada!

Će bude nastavljeno...

25.10.06

Male tajne velikih majstora

Opet ja i moja muka s noktima. Urastaju ko nezdravi. Valjda to i jesu :) Apsurd je da su mi se u vojsci smirili i evo sad ponovo vilene. Kod mene sve naopako! Gospođica Tanja iz pedikir salona se uvek obraduje kada me vidi. Zna da sam se igrao veče pre toga i da sam napravio haos sa noktima. Znam doduše stvarno da im jebem kevu svojim zahvatima, ali sve ređe. Ne znam šta mi bi pre par dana, ali pametno sam odmah otišao njoj da kukam. Odsečem tako poveći deo nokta da ona ne može skalpelom da zahvati. Pustite maštu na slobodu kako onda intervencija tek boli. Nisu džaba malom Radojici klince pod nokte zabijali :)

Ranije kad sam dolazio obavezno mi spreme šećer i vodu. Sada se i ona ispraksoavla pa drugom rukom prikrije eventualno krvoliptanje. Kao i svaka muškarčina teško mi pada rastanak od svojih krvnih zrncadi.

Ovoga puta nije bilo strašno. Kako će i biti kad su mi izumrli nervni završeci od silnog jebendisanja po istim. Ono što mi je fascinantno u celoj priči je čekanje da mi omekšaju nokti sa tabanima u kadici punoj tople vode i par kapi tzv šampona. Obično ne ponesem nešto za čitanje i osuđen sam na praćenje ultra turbo suludih tema. Glavna od pomenutih je veliki bradr. Ovaj ili ova je ovakav-onakav, baš me nervira, superiška je odreagovao na ovo-ono, sevnulo dupe, sisa, onaj je gej, postoji snimak trpanja-puštaju ga ovih dana, baš šteta što ode ona itd... Da ti poludi glava.
Međutim, jedna baba, da ne kažem gospođa u godinama, razbija monotoniju i tera svoju spiku. Dolazi od lekara sa kolekcijom dijagnoza, ali ipak alternativa je alternativa. Evo prenosim u potpunosti njen recept za smanjenje holesterola:

Šaka ruzmarina se stavi u litar bantaskog rizlinga. Isključivo banatski, nijedan drugi ne da radi! Dvadeset dana to stoji na suncu, pa se onda svako jutro pije po jedna rakijska čašica. Nije odvratno, a deluje.

Eto vam pa ispadnite pametni i korisni u društvu.
Do sledeće mini operacije.

23.10.06

Čokolada

On je stigao u njen grad u predvečernjim satima. Sedeo je kao i obično na stanici i čekao. Prilazi neki čiča i uz kratko objašnjenje da mora da pravde putne troškove u svojoj firmi, traži mu autobusku kartu. Zavukao je ruku džep, napipao kartu, izvadio i pružio je zahvalnom čoveku.

Tog dana ona je kasnila jedno pola sata, završavajući neke obaveze. Najavio je svoj dolazak na vreme i bio je malo nadrkan što je još nema. Iznenadila ga je zagrljajem otpozadi dok se on smarao listajući magazine na nekoj trafici. Čak ni zvučni poljubac upakovan u osmeh izvinjenja nije uspeo da ga oraspoloži. Krenuli su lagano ka centru, ka gužvi. Naravno, njega je prošla mrzovolja već nakon poljubca broj dva, ali je još malo glumio ludilo i skupljao kredite za neke svoje buduće hirove. Posle dva pića i gomilu smeja u nekom pabu odlučili su da zapale. Lagana šetnja do auta, kratka vožnja do kuće. Usput su se kikotali, jer je kopajuću po džepovima primetio da je onom čoveku sa stanice dao pogrešnu kartu! Destinacija kilomtrima udaljena od one koja njemu treba. Sjajno. Mora da mu čiča sad pominje bližnje.

Čim su ušli u gajbu, bez reči su skinuli sve sa sebe, zavukli se pod krpe i započeli igru svojim telima. Ubrzo su utonuli u san. Pred zoru on je ustao, žedan, dogegao se do kuhinje, napio vode, uzeo parče čokolade i vratio se u krevet. Ne dozvolivši da ih san ponovo rastavi ponovili su igru od pre par sati. Utonuli su u još dublji san. Prošle su godine od kako mu drugi jastuk menja nekoga s kim će zaspati. Patetično, ali uživao je.

Jutro, doručak, malaksalost. Spas je bio u nekoj zanimaciji, a kod domaćice ih je bilo na pretek. Ogromni staklenici su trebali biti spremljeni za novi usev. Što da ne, pomisli on uz smešak. Ne poznaje je dugo, ali zna da mu uvek prija njena veselost i priča ma koliko god ona bila banalna. Da budemo iskreni, prija mu prisutstvo bilo koje osobe koja može podneti njegovo ćutanje.

Rad u plasteniku je prošao začuđujuće lagano. Trebalo je pokupiti silne kanape po kojima su se nedeljama pentrali nekakvi krastavci. Dobio je radno odelo kao po meri sašiveno. Nasmejao se u sebi pomislivši kako to ipak možda i nije slučajno. Biće testiran i na ovom polju. Neće se obrukati. Ne pada mu na pamet. Od kako više ne živi sa roditeljima nedostaje mu fizički rad, tako da je uživao u svom novom zadatku.

Nakon obavljenog posla čekalo ih je spremanje ručka. Napokon prava klopa, pomisli on, za razliku od onih gluposti koje jede svaki dan na poslu. Spremajući salatu, bacio je pogled na vitrinu gde su stajale slike dve devojčice. Priupitao ju je da li su to bratovljeve male, na šta je ona odogvorila "Ne, moje su". Neverica, muk. Zar on nju toliko ne poznaje! Šta je ovo? Zna doduše da je razvedena, godinama, kao greška u mladosti, ali deca! Nije mu ni padalo na pamet da pita čim ih nije ni viđao. Nikakve tragove, nagoveštaje. Snimio bi barem nešto, ali tamo su jedino te dve slike u kuhinjskoj vitrini. Otišle su kod oca na raspust i nisu se vratile! Po njenoj priči ucenjene su na najgori način. Njenom smrću! Da li se to ona igra sa njim? Par puta je tražio da joj ponovi i potvrdi šta je upravo čuo. Da, njena su i otac ih je oteo. Odlazila je više puta sa sve advokatima i policijom, ali bezuspešno. Sud je nju odredio kao staratelja. Advokati i policija nemoćni. Sklonjene su sve stvari koje je podsećaju na njih. To objašnjava sobu u koju nikad nije ulazio od kako dolazi.

Seda na stolicu, saoseća sa njom, pokazuje interesovanje, upitkuje, ali kao da to nije on. Misli su mu skroz izmešane, skroz daleko. Posmatra celu konverzaciju sa strane. Ona mu se izvinjava što mu to do sada nije rekla, ali ne bi ni sada o tome. Posle ručka kaže. Jeste, rekla mu je jednom, provukla kroz neku priču i baš ju je iznenadila njegova rekacija tj. nereakcija. On se toga ne seća, prečuo je verovatno. Nebito. Nije verovao svojim ušima. Njega se to ne tiče, ne smeta mu, ali cela priča ga je dotukla. Nije ni razmišljao da li mu smeta tako nešto. Nije ni razmišljao da će razmišljati o tome! U pičku materinu...

Ručak je prošao fino. Bilo je tu još ljudi i gozba je svima prijala. Umorni od posla i žvakanja njih dvoje se pozdravljaju sa ostalima i penju se do njenog stana. Bez reči ležu u krevet. Par sati sna do njegovog odlaska će im dobro doći. Zagrljeni i premoreni. Neće ih san. On mora nešto da kaže. Gleda je kako pokušava da zaspi. Kroz šta li je sve prošla? Najgori bedaci u njegovom životu se ne mogu ni porediti sa ovim. Stoji to da je svakome svoja muka najveća, ali on se trenutno stideo što je i pomislio da je nesrećan. Krenule su mu suze. Grlio ju je sve jače i jače. Ona kao da ništa nije primećivala. On mora nešto da joj kaže... Kakva devojka. Kakva snaga. Kakav duh. Ne bi se nikada reklo da je nešto tišti. Osećao se tako maleno u njenom prisutstvu. Na koga da bude besan? Na tog bivšeg, na nesposobnu nazovi državu, na sebe? Ne uspeva da nađe odgovor. Osetio je pre izvesnog vremena da za nju ovo nije više samo puka zajebancija i planirao je lagan nestanak iz njenog života. Kako se sada ponašati? Uspeva da progovori...

Izvinjava joj se ako je loše reagovao. Uf, loš početak. "Nema veze, pričaj, reci sve". Govori joj da se oseća odvratno, jer nije zaljubljen u nju i da joj ne može ništa obećati, niti pružiti, a ne želi da je povredi, niti da bude u poziciji da to učini posle onoga što je saznao. Njoj treba neko stabilan, pouzdan, s kojim će graditi nešto. Neko ko će je uistinu voleti. Nikako ovaj jebivetar koji ne zna šta će sa sobom i koji sve što radi u poslednje vreme, radi da bi mu se nešto dešavalo. Eto, rekao je. Klasičan uvod u bežanje, a? Ona njega teši, briše mu suze i pevuši mu da je sve u redu.

"Zar ti ne pada na pamet da to o meni pričaš i da ja samo hoću da se opustim i ne mislim ni na šta kad sam s tobom. Ti od mene nemoj očekivati ništa!".

Iscureće mu oči. Malo mu je lakše posle njenih reči. Da li će ikada odrasti. Da li želi? U kojim školama se uči o svemu ovome? Ipak nije toliko emotivno osakaćen koliko je mislio.

"Neću nikad više biti tužan", reče u sebi na brzinu.

"Pitaj me sve što te interesuje" kaže ona. Šta? Šta tu ima da se pita kog vraga.
"Kako si preživela?" je jedino što mu pada na pamet.

Ovoga puta ona ustaje i donosi mu vode. Donosi mu parče čokolade. Smirio se. Čuči iznad njega i posmatra ga. Odlučuju da ponovo pobegnu od sebe.

"Skini se, hoću da osetim kako dišeš".

Prirodni dan

Ko da čeka Nedelju veče, daj Slaviša da se družimo po suncu. Subota posle podne, gde ćemo? Belegiš kraj Dunava ili šuma kod Surčina, 'bem li je kako se zove. Odluka pada na varijantu br.1! Stajemo sa glavne džade koja prolazi kroz mesto i već iza prvog reda kuća je staza. Na kraju staze ogromna livada koja se završava šumom. Spuštamo se dole i ona postaje još veća.

Nešto nam je čudno i na prvi pogled ne možemo da provalimo šta. Trljamo oči, ali i dalje imamo utisak da je magla ili nam je nešto poskočilo u iste. Ladno... Kako se Dunav redovno izliva prvih 1,5 od 2 metara svih stabala je delimično depigmentirao i boja je krajnje bledunjava. Pravilna linija svuda oko nas, neverovatan doživljaj. Nadam se da će vam slike barem malo dočarati. Ulazimo u šumu i ostavljamo dosadne kamione koji izvlače pesak par kilometara na drugu stranu.

Prošli smo šumu, brali pečurke i tražili ih po maloj enciklopediji. Nijednu nismo prepoznali pa su sve ostavljene kako su nađene :) Stigosmo i do Dunava. Naleteli na lovce koji su se družili povodom početka lovne sezone. Posle su nas pratili pucnji kojima su ili vežbali za krvoločne zveri ili tamanili flaše u znak odmazde što nije bilo zveradi. Beše tu još dvadesetak svinja koje se šetkaju slobodno po blatnjavim uvalicama, plaži i šumi, u potrazi za nekom lešinom i samim tim poboljšanju kvaliteta sopstvenog mesišta. Živela piletina!

U povratku smo seli na jedno deblo proždrali grožđe koje smo cimali svo vreme. Da ne pominjem 1,5 vode i šatorsko krilo koje nam nije ni trebalo :) Nikad se ne zna...

Jedna od brojnih sojenica je bila skroz obložena u LP gramafonskim pločama. Sjajno! Vidi se na drugoj slici.

Sve u svemu super provod.
HOĆU KOLA!!!

Slika2, Slika3

21.10.06

Blues uz jazz

Kupio sam na ulici CD Wes Montgomery-a. Kao u dobra stara vremena, sem što je ovaj put bilo krajnje nerealno. Dimenzije su se izmešale. Ona prethodna i ova tekuća, u kojoj sam živeo do malo pre, su krenule da se isprepliću i prave neku sasvim novu. Treću... Listam po diskovima, kad najednom čujem motorolu. Ti-lu-li-lu iz mojih leđa. Ne reagujem već u očima prodavca pratim situaciju. Pandur staje pored mene i lista diskove "Znam li ja tebe komšija?" pita on momka koji prodaje. Tražim kintu da platim disk. Nije mi svejedno. Ništa se ne dešava. Pandur drži neku svesku u ruci i lista diskove kao i ja. Da li da platim ili da palim? Odlazim u stranu, okrenut leđima panduru, plaćam disk momku, uzimmam kusur i odlazim. Ne okrećem se.

Dolazim kući. Dočekuje me moja verna biljka, palmica kojoj ni marku ne znam. Cvrle mi je dao pre par godina za useljenje i pravo je čudo da je još živa pored mene savesnog. Umalo da svene dok sam bio u vojsci. Gledam je spuštajući novčank i ključeve kraj nje. Oklembesila se više no inače. Neću je ni večeras zaliti. Ili ona ili ja! Ovo je suviše mali prostor za nas oboje. Ha, ha...

Slaviša zove da se vidimo. Nemam snage. Premoren sam. Odlažem za vikend, za njegove poslednje sate. Razmenim koju poruku sa Temerinom. Sestra mi javlja da su mi matorci ostavili neke papire pa da svratim do nje i uzmem ih. Važi, ali sutra. Nemam snage. Klopam na brzinu. Ispratim film sa lepom edukativnom porukom. Sipam Fjodor-a, nemačku votku sa W. Hoću što pre da zaspim. sinoć sam sklopio jedva pet sati. Dođusim čašu i puštam Montgomery-a. Naletim na meni omiljenu njegovu obradu Besame mucho. Volim tu pesmu, ali se nikada nisam pitao o čemu li je stvarno. Ljubi me puno gistro... Pogledam po netu "et voila" posle par sekundi:

Besame, besame mucho,
Como si fuera esta noche la última vez,
Besame, besame mucho,
Que tengo miedo a perderte, perderte despues
Quiero sentirte muy cerca mirarme en tus ojos verte junto a mí
Piensa que tal vez mañana yo ya estare lejos, muy lejos de ti
Besame... Quiero...Besame...

ili što bi braća rekla:

Kiss me, kiss me a lot,
As if tonight were the last time
Kiss me, kiss me a lot,
For I'm scared to lose you, to lose you afterwards
I want to feel you very close, see myself in your eyes, see you near me
Think that maybe tomorrow I'll already be far, very far away from you

Ustajem lagano. Odlazim do kuhinje. Uzimam plastičnu flašu što stoji pored frižidera. Zalivam biljku...

20.10.06

Hteo sam

... da podelim svoje čuđenje prema tolikoj želji za informisanjem od strane svojih sugrađana. Nedavno se po gradu dele besplatne dnevne novine. Kratke vesti i dosta reklama koje sve to plaćaju.

Hteo sam i da započnem raspravu da li je sve DŽ takođe i ŠKLJ. Hteo sam da ismevam skoro svakog koga sretnem na putu za posao, jer svi listaju tih par strana 'artije. Hteo sam da primetim kako je jadno što se nadaju nagradi od 500 jurića (motivaciona politika redakcije) ukoliko ih snimi fotoreporter lista. Hteo sam pizdim na vozače koji izlaze iz automobila ne bi li pokupili svoj primerak današnjeg izdanja. To rade bez obzira što se na semaforu odavno upalilo zeleno i otegla kolona, a ima i talenata koji staju i na sred ulice. Hteo sam da pomenem i šoferčine autobusa koji tek tako izađu na stanici po svoj primerak.

Hteo sam sve to, ali neću.
Šta bih postigao?
Ćutim i smejem se.

19.10.06

Eheeej, pa gde si ti

Tića kaže da je jedno od sredstava manipulacije / poslovne hipnoze drugom osobom to da mu što pre zapamtite ime. Obratiti pažnju prilikom samog upoznavanja, dobro čuti i truditi se da prilikom svakog obraćanja datoj osobi izgovarate njeno / njegovo ime. Sagovornik u većini slučajeva neće zapamtiti vaše ime, a vi ćete steći superorniju poziciju u samom startu.

Meni to nikako ne uspeva za rukom, da ne kažem jezikom. Uvek se zablenem u neki detalj na licu, obratim pažnju na stisak, boju glasa. Mahom prečujem ime. Posle pitam naravno, nije blam na početku poznanstva. Ali kasnije...

Koliko mi se puta dešavalo da se na ulici ispričam sa osobom nemajući pojma kako se zove. Doduše, nije me ni onda u nekim slučajevima blam da priupitam. Kad procenim da je stvarno sramota što se ne sećam, zaćutim i nadam se da me neće provaliti. Svi su mi onda Grome, Munjo, Legendo, Čovek, Ribo, Bejbe... Tu onda ponova nastupa Tića, 988 na nogama, koja vrši sjajnu pretragu sa minimalnim brojem parametara :) Naravno, tad je opasnost već prošla.

Zar je moguće da sam toliko uobražen te ne pamtim imena ljudi oko mene?

P.S. Posebna priča je kad ti ne ide da se setiš odakle nekog znaš. Pričaš s likom, a ko zna ko je...
P.P.S. Ili kad ne znaš mesec dana kako ti se devojka preziva.
P.P.P.S. Ne smem dalje... Dosta dijagnoza za jedan dan.

Lenj u-glavu

Kad sam već pomenuo reklame u nekoj od prethodnih priča imam jedno opažanje. Neki od proizvoda se ultra reklamiraju poslednjih godina. Kao i svakome, muka mi je od većine, ali razumem da moraju postojati. Iskreno, pored nemaštovitosti i banalizama, smetaju mi jedino kada prekidaju neki film koji gledam.

Ne ulazeći dalje u tu raspravu ja dovodim u pitanje njihovu svrhu. Barem kad je moja tupost u pitanju. Toliko reklama za uloške, guz papire, banke, piva, žvake, sladolede i čega sve još, a ja nemam pojma da me sad neko pita za koju marku je koja reklama! Kako to? Jesam li ja stvarno toliko lenj u-glavu?

Bojkot ili Vojkot

Dobih letak LDP-a sa Corax-ovom karikaturom i naslovom BOJKOT. Nenaviknut da se išta javno štampa na latinici, pročitam VOJKOT i mislim se "what a fuck"! Ukapiram. Možda je stvarno po sredi igra reči na račun imena omiljenog mi premijera. Isperimo usta: pu... :)
Počinjem da prelistavam u glavi šta sam sve video od njegove kampanje ovih dana STOP Fudbaleri sa svojim razlozima STOP zatim obični, u svakom smislu, građani koji se izjašnjavaju da jedva čekaju d'iziđu i podrže isti, sa višnjom na kraju u vidu izjave nekog (na izgled normalnog coveka) : "Nigde nema lepše od Srbije" STOP onda i jebeni Čola koji će da glasa čim se vrati iz beloga sveta gde radi na novom materijalu STOP bilbord sa tekstom: "Bože pravde - naša himna" STOP bilbord sa tekstom "Srbija u Evropi, Kosovo u Srbiji" (dva omiljena science fiction-a ovih godina) STOP svaka publikacija sa naslovom Ustav, a ne predlogUstava STOP.

Pitam se da li je Čeda trebao da se baca na trošak i preko tog letka me nagovara na vojkot.

Oporuka

Pavla Vuisića rođena od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvoga Novembra 1982 ga godišta, pri čistoj svijesti i zdravoga uma sastavlja(m) ovu oporuku: Mirjani - ženi mi, sve što imam - za slučaj da odapnem (umrem) - ostavljam... s ciljem: da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju odnosno svoju, a ako to ne bude u stanju da imovinom raspolaže da to samo Sud može uraditi.

Mirjana (ako posle mene ostane) ima me sahraniti sa svijem adetima i čestima Crkve Pravoslavne, sa šest popova, da se pred mojijem tijelom vide i čuju. Sahraniti me ima u grobnicu našu. Govor posmrtni ili slično, da se čulo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da se ono što se oko groba radi, rade i šute (ćute). Neka u sebi pjevaju.

Pošto mnijem mreti - a što bih ionako ovo sve pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne riječi ne progovori jerbo u grobu ću se prevrnuti, i ne samo prevrnuti već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, i ne samo njemu nego i svima njima koliko ih je na svijetu jebem mater.

Pavle Vuisić, pred smrt kad - tad

Žalosno aliti tužno saopštavam: ako ja ove, iliti ma koje druge noći odapnem, neka sve moje nasledi moja supruga Mirjana: a da mojemu pogrebu ne prisustvuje niko do nje (Mirjane) i da ne bude ničega od sranja kao što su govori, priče... molim samo Ona i Ja.

Pavle Vuisić
22.02.1987.

Molim, smrt objaviti: najmanje tri dana posle pogreba (stvarnog)
P.J. Pisano 22.02.1987, a važi za sva vremena P.V.

Mljac

Koje žvake žvaćete? U kom sam ja fazonu kad mi je muka od Orbita i ostalih govana tog kalupa? Seća li se neko dobrih starih vremena kad je vrvelo od nezdravih šećeruša? Seća li se neko marki poput Big Bubble, Bazooka, Softi? Seća li se neko onog bola u vilici kad turiš dve tri žvake odjednom u usta. Seća li se neko ribolovačkih priča kako su Pera ili Mika stavili svih pet žvaki odjednom. Prestala prodaja pa i proizvodnja, jer nisu zdrave! Ajte molim vas.

Na qrac mi više idu reklame i o pastama za zube. Zašto su odjednom zubi nešto što u poslednjih par godina treba najviše zaštititi u našem telu? Jetra, pluća. Ništa.

Kako nikog ovaj monopol nad zanimacijom žvakanja ne zabrinjava? Retko gde ima da se pronađu i čuvene žvake u vidu listića. Zeleni i beli Brooklyn ili Wrigley's. Pa tek onaj fini šećerni prah preko njih kad su baš sveže. Doduše, to je ovde bila retkost.

Alo bre!!! Seća li se neko ili je ukus hibiskusa počeo da radi svoje?

18.10.06

Samoga sebe


...sam nasmejao dolazeći na posao. U Resavskoj ima noćni trezor moje banke sa sve bankomatom unutra. Prostorija se otvara elektronskom Visa karticom. Preko dana je tu stvarno ekspozitura sa sve osobljem (kafane) i šalterima, preko koga se uveče navlači neka gvozdena zaštita. Automatik.

Kad god obavim neku transakciju karticom, stiže mi sms poruka koja me o tome obaveštava, kao i o preostalom iznosu na računu. Za poruku sam, na telefonu, stavio audio fajl iz gotivne pucačke igrice Counter Strike u kome pandur obaveštava svoje saborce o opasnosti. Tako ti ja jutros uđem u trezor, podignem kintu i kako sam zakoračio na trotoar eto poruke iz ranca: "Get out of there, it's gonna bloooow!".

Zašto imam utisak da bi me sad masa vas gledalo bledo da ovo uživo pričam :)

16.10.06

Prvi poljupci


"Izvini, ja nikad nisam bio dobar u tome... da sačekam ili prepoznam pravi momenat. Tako da sam odlučio da to bude sada :)"

To mi je bila žvaka pred poslednji prvi poljubac. Pokušaću da se setim još nekih.

Prvi-prvi poljubac sam doživeo na Adi. Ciča zima, a mi šetamo li šetamo. Negde na pola jezera, pitoma strana, cap! Verovatno kad mi se od zime mozak skvrčio i mislio samo kako da što pre bega odatle. Tako je i bilo, čim se poljubismo, ajd natrag, bežanija. Pre neki dan sam sreo Milicu, tu svoju prvu kiss devojku. U banci. Ugasio sam stari račun i eto nje u redu. Prvo pitanje je bilo viđam li Baneta, mog drugara iz detinjstva koji nas je i upoznao. Rekoh jok. Jel si se oženio, ona će. Još jednom ti ja joknem. Važi, vidimo se. Ćao.

Prva seks devojka je mene poljubila. Čitam ja nešto na nemačkom i nerviram je. "Izgovoriš li još nešto na tom nemačkom poljubiću te!". Nije mi trebalo dva puta reći :) Nisam bio siguran šta mi se dešava ceo dan, sve dok je nisam posle škole otpratio do tramvaja. Nisam više pričao stranim jezikom. Nisam uopšte pričao...

Tu su bile i fore tipa: imaš nešto na obrazu, ček da vidim, cap. Najbleđa akcija, ali je posle veza najduže trajala. Sećam se komentara "kako će sutra da me gleda u oči"! Nisam je zvao sutra, ali narednih cirka 2000 dana sam bio redovan.

Prošle jeseni: "Vidi, ja sam saznao sve što me je interesovalo o tebi. Još samo da vidim kako se ljubiš i to je to :)". Odakle mi hrabrost za tako nešto, pojma nemam. Valjda takve izjave možeš sebi priuštiti kad nisi propisno odlepio za nekim.

Zatim, nakon što mi je jedan par pravio zazubice, rekoh devojci "Ne znam kako ti, ali ja ono više da gledam ne mogu. Ili ćemo i mi onako ili da se razilazimo." Opet je upalilo.

Ostalih se i ne sećam. Znam samo da ih je bilo na Kališu, u pozorištu, na nekim stazama u kraju, mojoj sobi, Petrovaradinskoj tvrđavi...

Svaki put stvarno kao da je prvi.

14.10.06

Igra

Neko ti se svidja i ti ga pozoveš da izađete. Na žalost, ovo važi samo za muški rod, jer da li je ikad TEBI devojko palo na pamet da uradiš takvo što? Uprkos toj činjenici dalji tekst će ipak biti unisex, za dečake i devojčice :)

Zoveš prvi put, ona/on se kao obraduje, ali baš je stigao ugalj i mora da pomogne svojima oko utovara. Ne gubiš nadu, jer si naravno sav uzbuđen zvao u poslednjem momentu. Petak veče ili baš za vikend. Ugalj je najavljen još u sredu. Videvši da to i nije neka velika stvar, mogao si da zoveš pre par dana i preduhitriš lopatu.

Čekaš svoju sledeću priliku. Krećeš da taktiziraš. Nećeš odmah zvati da ne pokažeš koliko ti je stalo, koliko si primljen. Možda se i štediš još jednog NE tokom radne nedelje, pa lepo maštaš o narednom vikendu, kada će definitivno pristati. To je bre rešena stvar. Zna da ćeš zvati, gotovo. Samo proforme da se vidite i zajedno ste. Odavno nisi bio/la toliko siguran/a u sebe.

Eto i vikenda. U glasu ti se ne prepoznaje frka, kao ni mala nelagoda što si u poziciji da ponavljaš poziv. Ovoga puta putuje u Zimbabve na trku zebri, ali se već u Subutu veče vraća. Međutim, ta noć joj/mu je potrebna za san, jerbo je sutra kuma/kum na nekom gala venčanju gde se sa mladencima spušta padobranom u kafanče. Dobro de! Gutaš knedle opet. Sve je dobro dok nije njeno/njegovo venčanje u pitanju, a? Ide mi nalo na ganglije ovaj unisex...

Devojke, da ne kažem žene, vole uporne. Ne jebe pametan no uporan. Možda je to izreka za
završavanje fakulteta? Nisam siguran više...

Počinješ u glavi da razvijaš svakojake scenarije. Onaj sa radnim naslovom "Da li ona to mene zajebava" je među prvima? To je izgleda nenapisani deo Bon-tona koji nalaže da nepoželjna osoba sama shvati da je nepoželjna. Po svaku cenu poštedeti je istine! Jeste vala problem sasuti strancu u lice da je neodgovarajući, nedovoljno intelektualno izazovan, previše bucmast za ukus, maloga spolovila (da čujem samo odakle joj to), malih sisa, krivoga nosa, proćelave lobanje, previše sminke, smaračkih priča, neduhovitih opaski, iritirajućeg ovoga ili onoga. Kako bre to nekom da kažeš? Ovako je izgleda kultiviška. Meni više prija da mi neko opiči: neću s tobom. Na onaj "kulturni" način mesecima posle lupam po glavi da li sam prvilno protumačio pravila, kao i rezultate te igre.

Kad smo kod upornosti, ja je nemam. Oćeš - nećeš. Au tri lepe. Da me neko zamajava pre no išta imam sa njom. Pali. Nema tu čari za mene. Samo gubljenje energije.

Zoveš bre opet! Misliš, možda se stvarno sve tako namestilo. Slučajno. Malo je dana u godini da se izdešava sve što može. Progutaš ponos i mačo sranja. Misleći da iznenadiš ponajviše sebe, zoveš i očekuješ da je u tom delu grada zemljotres, poplava, kuga. Bio si blizu. Proradio je vulkan na Avali, topčidarskom rekom zatalasala se lava, otvorila se zemlja i progutala njenu zgradu. Sa familijom i komšijama upravo nadgleda planinarsko društvo koje su angažovali kako bi im izvukli šta je ostalo od nameštaja. Nudiš pomoć, ali ne treba. Ne bi volela da se osetiš zapostavljenim u svoj toj gužvi. Ali ti imaš iskustva u spašavanju...NE. Možda treba neko za kafe i...NE. Čisto da budeš tu, ne mora da te niko primećuje...NE.

Dokle bre!
Staneš tu na broju tri i pitaš se ima li smisla sve ovo!?

Eto šta je sve moglo da ti se izdešava da ona posle par minuta nije uzvratila SMS-om u kome je stajalo: Dogovoreno!

13.10.06

Zov


Jel neko odradio neki sulud zahtev na svom telu ili bilo šta ludo, znajući da će to privuću osobu suprotnog pola kojoj se nabacujete? Ugradnja silikona bi bila najekstremniji primer toga, ali mislim da ovde ne svraćaju punjeni pilići. Na žalost, jer bih stvarno hteo da pipnem jednu. Ma obe.

Sve je to ipak šablon, zajedno sa tetovažama, pirsingom, napadnom šminkom.
Mislim više na nešto tipa Van Gogh-ovo otsecanje i slanje uveta, Dalijevo mazanje govnima pre sastanka... (Valjda je Dali, ako se ne varam. Nek me neko ispravi.) Dobro, dobro, i to su ekstremi svoje vrste :) Ne računaju se.

Ja sam šišao obrve i to do daske, pre dva meseca, jer je cimerka ciljne jedinke rekla da je tako bolje. U gimnaziji sam par puta obukao pocepane farmerke bez gaća. Jednom sam ostavio onu bradu jareću (imam i slike, joj).

(Setiću se još nečega pa ću dodati, obećavam)

Znam da su mizerni primeri, ali moji su :)

Hajde bilo šta!

Tri put Mary, jednom Suzy


Odlazim ja u T subotom posle podne, kako bih se laganica vratio u nedelju veče. Nekad se zanesem pa jedva uhvatim poslednji bus. Sva sreća moja domaćica, iskusna na gasu, ne štedi drum.

Pored obnavljanja gradiva iz biologije, ja sa domaćicom malo obilazim i okolinu. Uživam u šetnjama po NS-u. Osvežava, veoma prija. Ovde u BG-u imam utisak da već sve ljude poznajem, da sam svako ćoše overio. Zamišljam sebe tamo iz skroz nepovezanih razloga.

Ne pričam mnogo. Nemam želju, a ni temu. Slušam, klimam glavom, pravim fazone na njene priče. Nemam potrebu da budem kreativan. Ne brine me to, samo da ne počne da boli. Sve je to OK. Dremam i odmaram posle naporne nedelje. Isključen po svakom pitanju. Dobro, skoro po svakom.

Pre par nedelja sam morao da zaradim ručak na jedan veoma novi način. Malo sam se štrecnuo. Instalirao sam zavesu u kupatilu. Bio sam u ulozi domaćina sa sve bušilicom, burgijama, tiplovima, šrafovima i bonsekom. Sad se kupamo i manje pršti. Pominjala je tu i neki tapison što fali u ćošku, laminat. Dok ne počne zima. Nisam pamtio detalje. U glavi sam i dalje motao film kako je burgija ulazila u zid kao u sir. Moćno...

Da je škola dobra, kafanom bi je zvali

Mnogi fakulteti BG univerziteta, u skladu sa bolonjskom deklaracijom, pružaju mogućnost svojim diplomcima da za određenu, ne baš tako malu, sumu novca dobiju ono sto im već pripada! Jedan ispit i završni rad kazuju mi da je u pitanju samo otimanje para od naroda. Hoćeš da se kitiš - plati. Ko te jebe što si krv propišavao godinama i po broju ispita i obimu gradiva to vec zaslužio.

Dakle, opšta pomama za titulama je u toku. Uvatila i mene, naravno. Sad neću više biti dipl.ing. za inf.sis., što mi je veoma prijalo, već master of science bla, bla. Nadam se samo da će mi se zadržati ono "sis" u zvanju. 'Di ću bez njega drugima pred oči...

Radujem se obnavljanju uspomena vezanih za momente svakojakih šalterskih dominacija iz ne tako davne prošlosti. Ali, kad okačim perje mi novo, pozdravim ponosnu mi majku, prošetam Knezom ponosno, namignem najlepšoj cici koju sretnem dok mi na čelu piše...

Šta i ja serem koj' moj.

11.10.06

Furor ili ti rabere (lat.)

Na putu za posao. Stojim na pešačkom kod Više poslovne. Upali mi se zeleno, krećem. Na sred pešačkog me iseče neki beli auto i ja u afektu reagujem tako što mu čuknem rukom po prozoru. Pređem ulicu, a on stane. Kreće da mlati rukama i vidim da se dere iznutra. Ne čujem, već mu pokazujem semafor. Izlazi iz auta i pita me da li mi je njegov auto možda majka kupila. Kapiram šta je hteo tom glupom složenicom da kaže, ali ne ulazim u semantičku raspravu. Kažem mu da je na semaforu bilo zeleno za pešake. Kolona iza njega. Videvši da se ne vredi raspravljati okrećem leša i odlazim. On napušta vozilo i kreće za mnom uz borbeni krik. Ubrzavam korak. Budala, samo mi to treba od ranog jutra. Približava mi se sav zapenjen. Nisam spomenuo da je ostavio ženu u kolima.Ubrzava korak i videvši da će me stići, okrećem se i kažem mu da mi ne pada na pamet da se obračunavam s njim.

Psovke i ponovo isto glupo pitanje da li mi je moja majka kupila njegov auto te ga tako čukam(?). Mislim da je znao odgovor, ali iz nekog razloga je hteo i od mene da ga čuje. Uzneveren kreće da trči ka meni. Nazovite me pičkom, ali ja da razmenjujem pesnice i šamare pre doručka - neću. Potrčim i ja, isti pravac, ali suprotan smer. Zajebi. Ne mogu da verujem! Sva sreća pa sam brži. Posle desetak metara, videvši da me danas neće stići, uz par psovki i obaveznu pretnju "kad tad", vraća se do žene i auta. Dobro, nisam mu ni ja ostao dužan...

Ko je tu veća budala? Ko je tu besniji? On, koji se ponaša "normalno" kao i svi vozači kada su u pitanju pešački prelazi ili ja? Ja, koji se tako redovno kurčim i vaspitavam vozače, jer sam, jelte, negde (čitaj svugde) na trulom zapadu doživeo da me puštaju da pređem ulicu i ako nisam zakoračio na prelaz, a kamoli bio na pola ulice. Ej, neki su mi se vozači izvinjavali ako su previše zagazili na zebru nakon što su stali. Boli me što sam to doživeo samo na 100km odavde...
Priznajem da sam nepromišljen i glup sa svojim rekacijama i što mogu stvarno da nejebem.
Dakle, besnilo? Ja dajem sebi svoj glas.

Ja se predajem!
Danas sam već postao maksimalno fin. Sve puštam ispred sebe, ustao sam u prevozu starijima, izvinuo sam se gospođi što me je pekarka poslužila pre nje, a njen je red bio, ostavio sam bakšiš pedikiru, kucao sam kartu za 3 stanice... Kao za vreme nepravedne i ničim izazavane nato agresije, kad su se svi profinili najednom.

Jel još neko misli da su nas malo bombardovali?

9.10.06

Laurentis de Temeri

Темерин се први пут помиње 1332. године у папској признаници издатој жупнику места Лаурентију де Темери-ју за исплату папиног десетка. Темерин је у саставу Краљевине Угарске био до 1526. године када је после Мохачке битке наступио турски период. У овом периоду Бачка, као и Темерин добијају српски карактер.

Територија општине Темерин налази се у југоисточном делу Бачке. На истоку се граничи са општином Жабаљ, на северу са општином Србобран, западно је општина Врбас и јужно Нови Сад. Посебан значај за досадашњи развој темеринске општине имала је близина најразвијенијег привредног центра у АП Војводини - Новог Сада.

Територија општине Темерин представља равничарско земљиште са једва приметним висинским разликама. Темеринска општина, као део Панонске низије, има углавном особине климе идентичне клими ове велике међувеначне потолине.Природних речних токова на територији општине Темерин више нема, јер су сви претворени у канале и укључени у хидросистем ДТД ради наводњавања пољопривредних површина. Највећи водоток на површини јужне бачке лесне терасе и темеринске општине јесте Јегричка.

Предео лесне терасе која захвата највећи део општине Темерин одговара степској травној вегетацији. Развојем земљорадње током XVIII и XIX века нестају пашњаци са самониклом
вегетацијом а засејавају се културне биљке од којих данас преовлађују житарице, индустријско биље и поврће, док се мање гаје воће и винова лоза. Животињски свет је некада био бројнији и разноврснији. Промене у развоју ратарске производње утицале су на смањење броја и врста дивљих животиња. На великим површинама под кукурузом и пшеницом живе пољски мишеви и пацови, а такође и твор, ласица, текуница, хрчак, јеж и кртица. Од крупније дивљачи, значајне за развој лова, има срна, лисица и зечева, а од пернате дивљачи фазана, јаребица, дивљих патака и гусака, као и дивљих голубова.

Општина Темерин је данас многонационална заједница коју сачињавају 16 националних групација са укупно 28 275 становника. Кретање становништва је типично за подручје Темерина. За последњих стотину година становништво је порасло за 72%. Миграциони процеси су оставили снажан печат на структуру становништва.

Као последица брзог развоја после 1945. године индустрија је осамдесетих година претекла пољопривреду, те за годину 1983. она реализује 61,5% дохотка на нивоу општине, као главна привредна делатност. Индустрија је 1998. упошљавала 1.557 радника у следећим гранама: металопрерађивачка делатност 930 запослених, текстилна индустрија 424 и индустрија грађевинског материјала 91.

Питају ме многи где сам сваки викенд, што се не јављам. Имам неку девојку тамо па мало бежим из града.

Moj peti

Par dana nakon čuvenog 5. oktobra naše novije historije, imao sam probu u Krsmancu. Po gradu su se i dalje prepričavale dogodovštine te naše male revolucije. Svako je prenosio doživljaje iz dela gomile u kojoj se našao u toku dana, preko noći. Sve u svemu u vazduhu je lebdelo ono NAPOKON.

Ušavši u svlačionicu snimio sam neku stolicu koja ranije nije bila tu. Jednostavno je odudarala od svega ostalog u toj rupi gde se sve raspadalo. Odudaralo je toliko da je čak i bolo oči. Puno drvo, silan drvorez i kožni tapacirung. Tu se našao Zoro, te podelih sa njim svoje blic čuđenje. Zoro je Zoki učitelj, nego mu to Zoro nadenuo jedan lik u Tunisu koji nije mogao da mu izgovori ime. Čisto da ne skapirate da se radi ovde o nekoj bajci :)

Okrećemo mi stolicu, levo desno, obrnemo je i vidimo inventarsku pločicu. Na njoj "Savezna skupština...". He, he, nečiji suvenir znači! Samo smo se pogledali, prokomentarisali ukratko ispitivajući mišljenje onog drugog i skontali šta treba da uradimo. Uzeli smo stolicu, izašli iz pozorišta i zapucali ka gradskoj skupštini. Ubeđeni da činimo dobro delo, dadosmo stolicu portiru zgrade gradskih vlasti, preko puta fontane na trgu Nikole Pašića.

Tamo negde je zapisano da su Zoro učitelj i Arsa student našli vraćeni objekat pored obližnjeg kontejnera i odlučili da nije u redu da neko iz budućeg sastava skupštine stoji sa strane i ostane bez mesta.

Ako nas se sete na Dan oslobođenja sete se, ako ne...

3.10.06

Copy / Paste

”Dragi posetioci bloga, pošto vas uglavnom boli uvo za teme o kojima pišem, odlučio sam da vam izađem u susret. Ovog puta tema sam JA. Slobodno me napušavajte do mile volje, a ja vam neću ostati dužan. Molim ljude koji imaju pozitivno mišljenje o meni da se ne mešaju.”

M.Vidojković

Solo per te

Nešto sam razmišljao, koliko je pametno deliti ovo što ovde pišem baš sa svima . Na primer, prosledio sam link i jednoj devojci koja mi se đasvi. Sad, da li me izbegava zbog toga ili... :)

Koliko je pametno nekome pružiti mozak na tacni i predočiti mu/joj čemu da se nada, šta da očekuje? Da li se gubi zadovoljstvo postepenog otkrivanja i upoznavanja ličnosti? Doduše, ni ja ne stižem ovde da obradim baš svaku glupost koja mi je na pameti. Napisana reč se uvek drugačije tumači od izgovorene. Nema ovde šanse da se nasmejem, izvučem situaciju nekom opaskom, preusmerim loše protumačen stav, pojasnim nešto što ja mislim da se podrazumeva i sl. Na neke stvari čovek postane tolerantniji vremenom, kako prihvata osobu u celosti, dok bi to u početku mogao biti samo šok. Bla, bla...

Ma bre ja štedim vreme! Pišem ovo, zabavljam i možda nešto više (ha, ha), kratim vreme upoznavanja, smanjujem kalkulisanja, otklanjam dileme i izazivam mentalno svoju simpatiju! Naravno, moje zmijsko telo je odradilo pola posla :)

Samo vas čikam.
Stoli me bojko šta ko misli...

2.10.06

Banditska država

Moj stari je uzeo u zakup par hektara voćnjaka sa jabukama. Rodile su kao lude! Više od 70% spada u prvu klasu. Pola godine su se cimali oko njih (orezivanje, 20ak prskanja). Nepoznati počinioci su nas olakšali za oko tonu do dve, te moj stari dežura već desetak dana. Ode predveče, u sred noći i pred zoru. Bude tamo sat-dva, pa natrag. Samo sam ga pitao: "Nosiš li ti matori pištolj sa sobom?". Obradovao me je odgovor. Nema druge. Glasam za ustav samo kada bude poštovao i čuvao privatnu svojinu, pa čak i na takav ekstremni, na žalost najefikasniji, način.
Evo i potvrde da nismo usamljeni:

Aleksinac - U aleksinačkim selima vodi se mali rat između povrtara i lopova, koji pod okriljem noći pohode bašte sa paprikom, krastavcima i drugim povrćem.

Povrtari organizuju noćne straže čekajući u busiji lopove, a najčešće su obe strane naoružane motkama, sekirama, britvama, pa je prava sreća da zbog ajvara od tuđih paprika još niko nije stradao. Ukradena paprika i drugo povrće najčešće završava na pijačnim tezgama u Nišu i Beogradu.

Meštani sela Draževca sumnjaju da je „mozak“ noćnih upada u bašte žena iz njihovog kraja, koja već dugo živi u Nišu. Naoružane ekipe pod njenom „komandom“ obično ordiniraju od ponoći do pred samu zoru, a u baštama ostavljaju pustoš.

Združenom akcijom „branilaca bašti“ i aleksinačke policije u noći između ponedeljka i utorka u Draževcu uhvaćeno je dvoje lopova, dok je dvoje uspelo da utekne.

- Krađe u bašti sa paprikom su se ponavljale iz noći u noć, a šteta je bivala sve veća. Dogovorili smo se sa komšijom da postavimo noćnu zasedu lopovima sat iza ponoći. Posle nepunih pola sata ispred bašte su se parkirali „fića“ bez tablica, „jugo“ beogradske registracije i kamion zaječarskih tablica. Lopovi su se šunjali, bilo ih je četvoro. U rukama su imali sekiru i pijuk. Pozvao sam mobilnim telefonom policiju, sakriven iza drveta. Policija je došla oko dva sata po ponoći, a lopovi su uspeli da napune paprikama čak 15 džakova. Dvoje je pobeglo, ali muž i žena su uhvaćeni - pričaju Vladica i Biljana Milijić iz sela Draževca.

Da je „najslađa“ zimnica iz tuđe bašte, to je poznato, ali odlazak u krađu kamionom, što ukazuje da je plen namenjen pijačnoj prodaji, novina je i za meštane Draževca.

(www.blic.co.yu)

Look what they've done...

Predlog ustava. Ćirilica je jedino zvanično pismo. Gde je tu izbor, a kamoli odbacivanje bogatstva dva pisma koje retko ko ima. Crkva i država odvojeni! Prva je reč u himni: "Bože...". Grb se samo pominje u fazonu nacrtaćemo ga u međuvremenu, ali s obzirom da je kruna već uveliko imputirana u isti, tamo će valjda i ostati. Grrr... Sudije i dalje postavlja parlament ili neko telo koje formira parlament, kao i tužilaštvo. Regionalizacijo ćao. Kao i od sad, sve u BG, pa po zaslugama ko kol'ko dobije. Vojvođani jedino što su dobili je bolju fininsijsku autonomiju.


Ovo smo snimili prostim preletanjem kroz predlog, tako da se izvinjavam ako ima negde zajeba.

Što bi rekao moj kolega Điđi: "Brate, prvi put sam pročitao ustav neke zemlje u životu i zaključio da nas četvorica možemo uz 2 litre radže da napišemo bolje za jednu noć."

Sve u svemu ovo mu dođe kao "update" prethodne verzije.

Brka

Otvaranje sezone u "Lava" baru. Naravno samo mi VIP-ovci zahvaljujući kolegi koji nam dođe tamo neki poslovođa, da ne kažem menadžer. Odmah na ulazu dve hostese i to jedna više nego druga. Zaslepljen haljinskim dekolteom i grudima kakve ne videh poodavno, a isto toliko je prošlo i bez pipanja, nisam ništa čuo od njenih pitanja i smernica gde ću sa sobom. Sluđen, smestih se u bašti sa društvom.

Sedamo pored male i veoma komunikativne ekipe. Jedna devojka momentalno započinje priču sa mnom. Zna me odnekud. Iz istog smo kraja. Nije to. Radila je u obliznjem tržnom centru. Ma nije ni to. Pričam ja sa njom, ali mi one sise sa početka teksta ne izbijaju iz glave.

Gimnazija! Išli smo u istu gimnaziju. Tu se ona obradova i zaključi da je to definitivno karika koja nedostaje. Prećutao sam smešeći se, ali ne verujem da je to. Ja sam bre upisao kad je ona završila, ali neka joj.
Otkrila mi je da joj je razredna bila šugava Šargarepa, a kasnije i Brka, ako sam dobro razumeo. Ovu prvu nismo ni pomenuli. Mračna strana školovanja. Brka biologičar, veoma gotivan lik i dosta popularan tih dana međ' nama ubogim gimnazijalicima. Nije nam podilazio, ali nam je bio veoma blizak po razmišljanju, sistemu vrednosti, šalama. Meni je dodatna gotiva bilo i to što je bio jedan od retkih nastavnika u moru baba predavača. Sećam se da smo na kraju školske pevali i svirali za veće ocene. Kao on daje asocijacije na tabli za smišljenu pesmu i ti ako pogodiš iz tri puta, imaš pravo da je otpevaš. Svidi mu se: veća ocena :) Dobro, nije baš pedagoški, ali u to vreme ludo beše simpatično. Po njenim rečima on se kasnije prokurvao, prešao u sps i postao direktor neke škole. Razočarenje.

Ja i dalje ne mogu pobeći onim sisama s početka....
Devojka kraj mene je veoma vedra, nasmejana, zabavna i veoma zgodna ako smem reći. Ja je ne vidim. Nastaju neke pometnje sa stolicama, manjak ih je. Tumbamo se u svojim krugovima, ali ponovo zauzimamo položaje napad-odbrana.

Odjednom, reorganizacija u njihovim redovima. Pokupili se i nestali. Sa svima sam se pozdravio sem sa njom. Da li je ljuta? Ne znam joj ime. Nisam pitao. Mislio sam: celo je veče pred nama, samo koji minut da ja prebolim one dojke i pitaću je za ime sa sve brojem telefona.

Ne umem da završim započeto! Opiči me u trenutku smor. Smučile mi se i "mile moje". Osećao sam se kao pseto iz one priče gde je šetao kosku pokraj vode, ugledao svoj odraz u istoj i skočio za njom ne bi li ugrabio još jednu kosku. Ostalo pseto i bez svoga zalogaja.

A i taj Brka. Koji mu je kurac sve to trebalo...