20.11.06

Kad sam bio mlađan lovac ja...

Od malena me je stari vodio sa sobom u lov. Čuvena priča kako ustajem kao iz topa nedeljom u 5h ujutru, a za školu radnim danom nikako. Sve i da se zapali :) Natrontam se svojski, ponesem neke sitnice za koje tripujem da će mi se dobro naći ako se izgubim i provedem u prirodi narednih par nedelja :) Nožić, lampica, upaljač...

Ranije smo išli čak do Smedereva, gde pokupimo jednog starijeg kolegu, pa od njega direkt do Morave. Tu je zborno mesto, organizujemo se na brzinu i napad na divlje zveri. Početkom devedesetih oblast delovanja je bilo Begaljičko brdo nadomak BG-a. Išao je i deda s nama dok je mogao. Kasnije sam nasledio njegovu pušku. Nosio sam je jedne sezone i ništa nisam pogodio, jer mi je tek nakon sezone rečeno da je cev čokirana! Sužava se pri vrhu, tako da sačma kreće da se razdvaja tek posle 20ak metara. Divljač je tako trebalo puštati da se malo udalji, a ne pucati na par metara kao što sam ja radio. Pustili su me da iz vikenda u vikend sumnjam u svoje nasleđene gene lovaca i sakupljača plodova. Manulo me je pre tri - četiri godine ustajanje nedeljenom. Umesto da mi prija napokon aktivna uloga u celoj priči, što nisam više u rangu lovačkih kerova, mene je prošla želja za čitavom zajebancijom.

Sezona je počela prošle nedelje. Stari se u svom novom zavičaju već učlanio u društvo i uveliko uživa u svakojakim akcijama. Mislim da nije razočaran što mene nema s njim i da je shvatio da to ipak nije za mene. Ispriča mi šta se sve izdešavalo, šta su videli, ko je sve bio, poneka šala, priča i to je to.

Stvarno sam uživao godinama u tim šetnjama. Poenta je izaći malo iz grada u prirodu, našetati se livadama, oranicama, šumama i nadisati se čistog vazduha. Dobro, tu i tamo najebati se majki divljači na koju se nabasa, ali to nam nikad nije bio prioritet. :) Poslednjih godina moga lova sam imao i drugara Andriju, te se lov nije svodio samo na šipčenje i ćutanje. Čak sam par sezona imao i svoje kuče. Ari i ja smo bili strah i trepet za uštekovane divlje koke :)

Centralni događaj svakog lova je doručak! Izmoreni i opijeni od jesenjeg jutra, zauzimamo busiju, izvadimo klopu koja je bivala sve teža i teža na leđima, posedamo na jakne, suvu travu i udri. Nema ničeg slađeg u tom trenutku... Posle toga ubilački instinkt jenjava i sve putanje kojima se krećemo vode ka kolima. Ako izleti nešto usput fino, ako ne nikom ništa. Došem kući na ručak, klopam i komiram se celo poslepodne.

Na samom početku moje karijere istrebljivača faune naših krajeva, imao sam uza se i ljuto oružje u vidu engejca, starter pištolja, veoma popularnog krajem osamdesetih. Jebačko crne boje, prava retkost... Proizvodio je veoma jak pucanj i svi smo ga morali imati u društvu. Meni je pored prestrašivanja i eliminisanja vojnika suparničkog tabora u igri partizana i nemaca, imao i dodatnu funkciju nedeljom ujutru. Od silnog drndanja utoka je nešto zakazala. Odnešena je tih davnih dana kod jednog dobrog oružara u Novi Sad, gde je stari održavao svoje oružje. Naravno, nikad nisam otišao po taj pištolj. Valjda je i popravljen do sada :)

Sasvim slučajno, sada za vikend sam špartao gradom pomenutog majstora i u jednoj uličici "MUNJA"! Radnjica, par stepenika koji vode unutra, slepa ulica, parking ispred, ja u kolima sa majkom dok čekamo staroga. Kaže mi moja Mala da je to jedan od retkih zanatlija te vrste preostalih u gradu. To je onaj moj, garant. Zovem svoje i kažem im da sam našao pištolj, ali je radnja zatvorena. Opišem gde se nalazim i oni mi potvrde da sam u pravu. Nije mi sve to izbijalo iz glave minutima. Prolazili smo kroz mnogo zanimljivije ulice i kraj mnogo lepših i značajnih zgrada, ali ja se ne sećam ničega šta mi je Mala pričala o njima.

Samo dvadesetak minuta, pre isto toliko godina, provedenih ispred te radnje je bilo dovoljno da je upamtim.

Šta li se još sve krije u meni, u trenutku sam pomislio...

8 comments:

Vladimir said...

Nije sve u pisanju nešto je i u gledanju!

Vladimir said...

Taman sam hteo da te upitam ima li tvoj stari nekog dobrog oružara da mi sredi moje nasledje od Dede kad eto odgovora.
Možeš li da poneseš moju položaru do NS kad budeš išo do male? Ili pak da povezeš mene a ja nju?

Vladimir said...

MIslim pušku, ne malu!

Andjelija said...

moj cale je lovac, ranije se i takmicio za nasu zemlju u streljastvu ....odlican je bio...nema veze sa lovom ali cisto da se pohvalim.
lov je za njega zakon. mene je vodio sa 9 godina, ali me je vratio na krkacama jer sam bila mrtva. vise nikad nisam htela da idem, samo sam mu sa zadovoljstvom cistila puske a on bi mi pricao kako im je pobegao bambi ili jelen (i ja bih bila sva srecna sto ga nisu ubili). donosio je samo koliko moze da se pojede, na primer jedan zec ili dva fazana, koji su toliko zajebani za pripremanje ako hoces da ti meso bude mekano.
meni vise odgovara ribolov, mada mi je srcka stala kada su ribolovci oko mene ubili murinu (ima glavu ribe, a telo zmije....) ...ja, tada, nisam znala da je murina (morina) opasna, mislila sam da je neka ribetina samo.

Arsa said...

vladimire, no frx. Dacu ti telefon male pa ti idi do nje.
Mislim radnje, ne male :)

Mogu da ponesem, ali ce mala pomisliti da sam dosao da raskinemo i da bas nemam neku valjanu argumentaciju cim nosim pusku sa sobom :)

Nabavicu ti adresu i tel.

Jes Andjo, znam da se moja majka uvek obraduje kad stari dodje praznih ruku iz lova :) Deranje zeca, lisice, cerupanje fazana, tek onda spremanje... Pakao. Par puta sam isao u ribolov, ali me ubi staticnost. Stajanje u mestu me generalno cini nervoznim.

Vladimir said...

Puska bas i nije za raskid. Vise je za rastajanje...sa zivotom!

Andjelija said...

vidi jebote moj templet bloga :)))


rekoh, ja ovo nisam pisala.....u momentu si me arso zeznuo :D

Arsa said...

:))

dosadice mi brzo pa cu ga menjati...