23.10.06

Čokolada

On je stigao u njen grad u predvečernjim satima. Sedeo je kao i obično na stanici i čekao. Prilazi neki čiča i uz kratko objašnjenje da mora da pravde putne troškove u svojoj firmi, traži mu autobusku kartu. Zavukao je ruku džep, napipao kartu, izvadio i pružio je zahvalnom čoveku.

Tog dana ona je kasnila jedno pola sata, završavajući neke obaveze. Najavio je svoj dolazak na vreme i bio je malo nadrkan što je još nema. Iznenadila ga je zagrljajem otpozadi dok se on smarao listajući magazine na nekoj trafici. Čak ni zvučni poljubac upakovan u osmeh izvinjenja nije uspeo da ga oraspoloži. Krenuli su lagano ka centru, ka gužvi. Naravno, njega je prošla mrzovolja već nakon poljubca broj dva, ali je još malo glumio ludilo i skupljao kredite za neke svoje buduće hirove. Posle dva pića i gomilu smeja u nekom pabu odlučili su da zapale. Lagana šetnja do auta, kratka vožnja do kuće. Usput su se kikotali, jer je kopajuću po džepovima primetio da je onom čoveku sa stanice dao pogrešnu kartu! Destinacija kilomtrima udaljena od one koja njemu treba. Sjajno. Mora da mu čiča sad pominje bližnje.

Čim su ušli u gajbu, bez reči su skinuli sve sa sebe, zavukli se pod krpe i započeli igru svojim telima. Ubrzo su utonuli u san. Pred zoru on je ustao, žedan, dogegao se do kuhinje, napio vode, uzeo parče čokolade i vratio se u krevet. Ne dozvolivši da ih san ponovo rastavi ponovili su igru od pre par sati. Utonuli su u još dublji san. Prošle su godine od kako mu drugi jastuk menja nekoga s kim će zaspati. Patetično, ali uživao je.

Jutro, doručak, malaksalost. Spas je bio u nekoj zanimaciji, a kod domaćice ih je bilo na pretek. Ogromni staklenici su trebali biti spremljeni za novi usev. Što da ne, pomisli on uz smešak. Ne poznaje je dugo, ali zna da mu uvek prija njena veselost i priča ma koliko god ona bila banalna. Da budemo iskreni, prija mu prisutstvo bilo koje osobe koja može podneti njegovo ćutanje.

Rad u plasteniku je prošao začuđujuće lagano. Trebalo je pokupiti silne kanape po kojima su se nedeljama pentrali nekakvi krastavci. Dobio je radno odelo kao po meri sašiveno. Nasmejao se u sebi pomislivši kako to ipak možda i nije slučajno. Biće testiran i na ovom polju. Neće se obrukati. Ne pada mu na pamet. Od kako više ne živi sa roditeljima nedostaje mu fizički rad, tako da je uživao u svom novom zadatku.

Nakon obavljenog posla čekalo ih je spremanje ručka. Napokon prava klopa, pomisli on, za razliku od onih gluposti koje jede svaki dan na poslu. Spremajući salatu, bacio je pogled na vitrinu gde su stajale slike dve devojčice. Priupitao ju je da li su to bratovljeve male, na šta je ona odogvorila "Ne, moje su". Neverica, muk. Zar on nju toliko ne poznaje! Šta je ovo? Zna doduše da je razvedena, godinama, kao greška u mladosti, ali deca! Nije mu ni padalo na pamet da pita čim ih nije ni viđao. Nikakve tragove, nagoveštaje. Snimio bi barem nešto, ali tamo su jedino te dve slike u kuhinjskoj vitrini. Otišle su kod oca na raspust i nisu se vratile! Po njenoj priči ucenjene su na najgori način. Njenom smrću! Da li se to ona igra sa njim? Par puta je tražio da joj ponovi i potvrdi šta je upravo čuo. Da, njena su i otac ih je oteo. Odlazila je više puta sa sve advokatima i policijom, ali bezuspešno. Sud je nju odredio kao staratelja. Advokati i policija nemoćni. Sklonjene su sve stvari koje je podsećaju na njih. To objašnjava sobu u koju nikad nije ulazio od kako dolazi.

Seda na stolicu, saoseća sa njom, pokazuje interesovanje, upitkuje, ali kao da to nije on. Misli su mu skroz izmešane, skroz daleko. Posmatra celu konverzaciju sa strane. Ona mu se izvinjava što mu to do sada nije rekla, ali ne bi ni sada o tome. Posle ručka kaže. Jeste, rekla mu je jednom, provukla kroz neku priču i baš ju je iznenadila njegova rekacija tj. nereakcija. On se toga ne seća, prečuo je verovatno. Nebito. Nije verovao svojim ušima. Njega se to ne tiče, ne smeta mu, ali cela priča ga je dotukla. Nije ni razmišljao da li mu smeta tako nešto. Nije ni razmišljao da će razmišljati o tome! U pičku materinu...

Ručak je prošao fino. Bilo je tu još ljudi i gozba je svima prijala. Umorni od posla i žvakanja njih dvoje se pozdravljaju sa ostalima i penju se do njenog stana. Bez reči ležu u krevet. Par sati sna do njegovog odlaska će im dobro doći. Zagrljeni i premoreni. Neće ih san. On mora nešto da kaže. Gleda je kako pokušava da zaspi. Kroz šta li je sve prošla? Najgori bedaci u njegovom životu se ne mogu ni porediti sa ovim. Stoji to da je svakome svoja muka najveća, ali on se trenutno stideo što je i pomislio da je nesrećan. Krenule su mu suze. Grlio ju je sve jače i jače. Ona kao da ništa nije primećivala. On mora nešto da joj kaže... Kakva devojka. Kakva snaga. Kakav duh. Ne bi se nikada reklo da je nešto tišti. Osećao se tako maleno u njenom prisutstvu. Na koga da bude besan? Na tog bivšeg, na nesposobnu nazovi državu, na sebe? Ne uspeva da nađe odgovor. Osetio je pre izvesnog vremena da za nju ovo nije više samo puka zajebancija i planirao je lagan nestanak iz njenog života. Kako se sada ponašati? Uspeva da progovori...

Izvinjava joj se ako je loše reagovao. Uf, loš početak. "Nema veze, pričaj, reci sve". Govori joj da se oseća odvratno, jer nije zaljubljen u nju i da joj ne može ništa obećati, niti pružiti, a ne želi da je povredi, niti da bude u poziciji da to učini posle onoga što je saznao. Njoj treba neko stabilan, pouzdan, s kojim će graditi nešto. Neko ko će je uistinu voleti. Nikako ovaj jebivetar koji ne zna šta će sa sobom i koji sve što radi u poslednje vreme, radi da bi mu se nešto dešavalo. Eto, rekao je. Klasičan uvod u bežanje, a? Ona njega teši, briše mu suze i pevuši mu da je sve u redu.

"Zar ti ne pada na pamet da to o meni pričaš i da ja samo hoću da se opustim i ne mislim ni na šta kad sam s tobom. Ti od mene nemoj očekivati ništa!".

Iscureće mu oči. Malo mu je lakše posle njenih reči. Da li će ikada odrasti. Da li želi? U kojim školama se uči o svemu ovome? Ipak nije toliko emotivno osakaćen koliko je mislio.

"Neću nikad više biti tužan", reče u sebi na brzinu.

"Pitaj me sve što te interesuje" kaže ona. Šta? Šta tu ima da se pita kog vraga.
"Kako si preživela?" je jedino što mu pada na pamet.

Ovoga puta ona ustaje i donosi mu vode. Donosi mu parče čokolade. Smirio se. Čuči iznad njega i posmatra ga. Odlučuju da ponovo pobegnu od sebe.

"Skini se, hoću da osetim kako dišeš".

15 comments:

Lidija said...

da stvarno, kako se dolazi do emotivne zrelosti...

arsa said...

Svaka cast, prva koja je procitala maraton text! Bas sam se uplasio da sam krenuo da vas teram dugackim textovima. Specijalna nagrada u pripremi!!!
Ne, nije gore od smrti :)

Emotivna zrelost! Hladno srce je resenja odmah na startu. U suprotnom sazrevas i postanes zreo kad ti to vise nije bitno :)

U tome je i čar, bilo bi dosadno da je drugačije :)

Valjda...

Andjelija said...

ja mislim da nije emotivna zrelost vec bezanje od stvarnosti.
laganje samog sebe.
a decko se kroz pricu provlachi sa sazaljevanjem, grizom savesti smatrajuci je ranjivom.
ne znam koliko ima istine u prici...znam da je moja drugarica morala da uzme stvar u svoje ruke i da se dokopa svog sina.

poenta je bese cokolada? :)))



[ja odavno procitala teksta ali me ubedacio]

arsa said...

svasta je tu izmesano, ni ja nisam svestan sta je sve u igri :)

bezanje u sebe, u cokoladu, u uzivanje. sta je ovde emotivno zrela reakcija? to je pitanje.

ne vidimo ovde neke bitne detalje pa da se odlucimo kako reagovati. ne znamo ni za pojedinisti njenih pokusaja da preuzme stvar u svoje ruke.

kako je uspela drugarica???

Andjelija said...

drugarica, ja joj obecah jednog dana kad budem sakupila para da napravimo film o tome....

tri puta je pokusavala i tek iz treceg je uspela. pri tom je ona amer. drzavljanin, a on je ziveo u crnoj gori...tu su bili umesani i od pandura najsitnijeg do carinika kada su presli prelaz na aerodromu u beogradu. drugi pokusaj se zavrsio tako sto su je uhapsili dok su sedeli i cekali da polete iz beograda. mafija bre sve.
a treci put je morala da stupi u vezu sa ljudima iz 'vidimo se u cituljama' ...i tako je uspela. po zakonu dete je bilo njeno, ali ga je otac prvi maznuo i obzirom da je imao jaka ledja nije mu jedno vreme mogla nista.
ma ceo njen zivot je roman.

Anonymous said...

ma ne teraš čitateljstvo, priča je bre bolno divna... i fuck, nadam se da je više plod mašte...iako, zvuči baš dovoljno zapetljano da bude realno...
što se tiče emotivne zrelosti, ja lično kontam da je negde u saznanju da je čovek istovremeno najžilavija zver i najfragilnije biće univerzuma...i da mnogo toga zavisi od njega, eskapizam nekako više odlaže i privremeno pomaže, na kraju te čekaš ti sam i pogled u ogledalo...pa ako otvorenih očiju gledaš u sopstvene mitesere, eto, zreo si...
Inače, ne mislim da je hladno srce rešenje, čemu ti onda zrelost, a i sve ostalo...meni je glavna asocijacija posle priče bila kako sačuvati srce od kriogenizacije posle emotivne anestezije? ovaj, čokolada pomaže, ali...baš neću da to bude sve!

arsa said...

Lepo receno.

Nije pomogla SAMO cokolada... :)

Juce je Daca prokomentarisala (skype) da je napisano iz muskog ugla. Pored toga sto i ne bih valjda mogao drugacije, zanimljivo mi je da se ovaj problem zena isprica bas tako.

Alisa said...

Da, vidiš, stoji da je iz muškog ugla, ali definitivno jeste baš to deo zanimljivosti cele priče.
Ma, ukratko, super ti ide, svakoga dana u svakom pogledu... i ova čokoladna i ona palmica priče su ti baš onako dušodotičuće...će postaneš bre pravi literata:)

arsa said...

Samo srcka da izdrzi sve to i bice dosta prica :)

HVALA

Sekula said...

UBEDLJIVO najbolja priča na ovom blogu (i šire)!
Ponosim se tobom (i to ne samo zbog dobrog pisanija).

Zajebi glupa pitanja o emotivnoj zrelosti, hladnom srcu, bežanju i sl. ŽIVOT BRE, eto to je!

Arsa said...

To brale!

Poslacu ti CMOK sms-om da se ovde ne protumaci kao neka gej varijanta :)

~ dirty danny ~ said...

Ja ću samo da ti kažem da sam plakala dok sam čitala.

Arsa said...

nemam pojma kako da ti odgovorim na ovaj poslednji komentar!

~ dirty danny ~ said...

Znam da ne mozes da prokomentarises. I ja sam samu sebe iznenadila, jos sam bila na poslu kad su mi zasuzile oci. Obozavam decu, ne podnosim nepravdu...

Anonymous said...

Mozda ce zvucati cudno.. Eto kad ljudi prave decu bez da razmisljaju... Ja stvarno ne mugu da zamislim da nekoga sa kim imas decu (i to dvoje!) toliko ne poznajes... Deca su najozbiljnija stvar u zivotu - jedino oko cega ne mozes da se predomislis! Mada, moja baba mi je uvek pricala: "mozes sa nekim krevet da delis 20 godina a da ga ne poznajes".

Evo zanimljiva price za koju ZNAM da je istinita. Desila se ove godine. Zena (evropljanka) imala dvoje dece sa Jordancem. Jene godine otisla deca da vide oca u Jordan i vise se nisu vratila godinama. A u Jordanu je otac vlasnik dece. Majka je deci preko telefona objasnila sta da rade: Tako da su deca (oboje mladje od 13 godina) jednom prilikom zbrisala ocu u ambasadu zemlje iz koje je majka. Deca su zivela u ambasadi mislim vise od godine dok se dve drzave nisu dogovorile i vratile decu majci.