26.10.06

Krsmanac

Tačno pre deset godina sam ušetao u Akademsko pozorište sa željom da nastavim svoju gimnazijsku zajebanciju bavljenja glumom. Bio je to jedan mali izlet na laminat koji život znači, kojim smo napravili bum u školi i oklonini. Par ljudi iz ekipe je i krenulo da studira neku od pozorišnih disciplina, dok mene tih dana kocka i nije nešto privlačila.

Akademsko pozorište, iliti naroCki Krsmanac, moja audicija mesec dana nakon redovne. "Kad si već došao ajd' da vidimo i šta znaš". Sećam se da sam spremio neki monolog Zorana Cvijanovića iz tada aktuelne serije i na kraju šlag u vidu Ne daj se Ines :) I tad mi je bilo ljigavo, al' eto pije vodu. Moj stari je ranije kad popije puštao tu ploču u nedogled, te hteo - ne hteo urezala mi se pesma u ganglije. Doduše, par meseci pre toga sam jednoj Ines na maturskoj večeri recitovao tu pesmu, neznajući tada da će se još nekome ikada to svideti. Pred svim primljenim članovima sam imao svoje vatreno krštenje i sudeći po aplauzu nemam pojma kako sam primljen :) Posle mi je Petar, reditelj s kojim sam radio najviše predstava, rekao da me je gledao tada i prosto ne zna odakle mu hrabrosti da me nakon par nedelja angažuje da radim sa njim. Postavlja se pitanje kakvi su bili onda ostali kad se odlučio za mene:) Nije tako, desetak likova je pozavršavalo akademije, što na glumi, režiji, produkciji. Malo sebe da dignem. Dodao bih i to da se Petar posle nije kajao. Valjda... :)

Ja sam bio u malo nezahvalnoj situaciji na početku. Klanovi su već bili formirani i niko nije bio raspoložen za dođoša. Tako da sam od početka furao solo varijantu. Ne kukam, samo kažem. Tek kasnije, sa uspehom prve predstave i dobrim kritikama, svi počinju da me kao gotive. Odvratno, ali takav ti je taj umetnički svet, onde potok ovde cvet. Mala ekipa u koju sam uleteo je mahom bila van Krsmanca (strani saradnici, privremeno usvojeni! he, he) tako da sam i ja dobio svoj klan. Ma posle se sve to izgubilo. Kukolj je produžio dalje u potrazi za novim hobijem.

Ono što sam zapazio na samom početku je to da su mi se najviše svidela igranja ljudi koji studiraju nešto nevezano za pozorište i umetnost uopšte. Probao sam sebi to da objasnim time da oni nisu bili toliko opterećeni svojim uspehom, već su to radili iz proste potrebe za iskazivanjem ili čime god drugim su bili vođeni. Možda grešim. Sve u svemu, veoma prijatna atmosfera gde su prodefilovali silni elektrotehničari, matematičari, informatičari, pravnici, filozofi, istoričari, lingvisti i ko će se setiti još, ali i oni koji su kasnije avanzovali iz pozorišnog amaterizma u profije.

Beše to naše bekstvo, u pravom smislu izraza reči, iz usranih devedesetih. Probe, radionice, premijere, aplauzi, festivali, gostovanja, brdovit Balkan, insostranstvo, aplauzi, pohvale, nagrade, dobacivanje na ulici, aplauzi, žurke, bljuvanje alkohola, lake droge, aplauzi, muvanje riba kao učesnik gistro šatro uspešne predstave, kres sa ribama kao učesnik gistro šatro uspešne predstave, aplauzi... Eh da :) Na šta se sve svodi ta zajebuavancija? Minut aplauza na kraju predstave, dobre kritike posle, potapš po ramenu i vrhunac svega, momenti kad vas na ulici, ili gde god, neko nepoznat sretne i prokomentariše da je uživao u našem malom remek delu. Multiple orgasm... Sve to zarad toga? Naravno i zbog kresa sa ribama kao učesnik gistro šatro uspešne predstave! Amaterizam, jednom rečju.

Deluje zastrašujuće izaći pred publiku i krenuti. Šta si sad ti da im drobiš. Pod broj jedan upravo to! Usudio si se da staneš pred njih. Šta je bilo! Šta blenete! Trema nestaje u sekundi. Ima je jedino u svlačionici. Kad si već izašao gotovo, nema natrag. Koliko god da si loš ili dobar oni tebe slušaju i gledaju. Ti uveseljavaš, rastužuješ, stvaraš pozitivnu ili negativnu reakciju, tražiš podršku ili ne. Mali bog! Iskorištavaš to na najbolji mogući način u tom trenutku. Svi pogledi su uprti u tebe, svi od tebe očekuju sve. Trenutak da proizvodiš nešto korisno. Veoma zahvalno mesto u pozorištu ta scena :)

Svako je imao svoje razloge zašto se našao tamo. Bilo to odskočna daska za buduće zanimanje, prosto ubijanje viška vremena, rad na sopsvtenom samopouzdanju, lečenje širokog spektra asocijativnih vrlina, putovanja, egzibicionizam, ego, zezanje u mikro i makro definiciji, ribice za šmekere, šmekeri za ribice itd. U suštini kombinacija svega po malo je bila prosek.

Predstave u kojima sam učestvovao blejahu: Mara de Sad (3), Gargantua i Pantagruel (40), Ko je ubio kapetana Kuka (80), Ćelava pevačica (10), Rašomon (30), Smrt Pere Radakovića (10), Živi glumci (20). Trudim se oko hronologije i broja igranja, ali ne mogu biti skroz siguran.

Danas tamo više nema ničega za nas. Sve što smo radili ostaje samo u našim sećanjima i sećanjima verne publike koju smo maltretirali godinama. Neke nove generacije se trenutno truju glupostima i osuđene su na mjuzikl, pantomimu i kabare. Ništa me ne pitajte.

Preživeli su "Kuka" i "Živi glumci" u okviru trupe Megalofon koja je nastala pre par godina. Trupa okluplja entuzijaste, bivše članove Krsmanca. Ja sam se malko umorio od cele priče. Želim da sve spakujem u neku fioku u glavi, ali mi ne daju :) Postalo mi je veoma naporno sve to. Ionako se poslednjih godina igra 5 puta godišnje maksimum. Osećam da više nisam iskren na sceni. Trebalo je i ovde primeniti princip "otići sa žurke kad ti je najbolje i pamtiti da je bilo strava"! Mislim da ću ipak razočarati Slavišu za sledeće gostovanje.

Stvarno želim da mi sve ostane u sjajnim uspomena kao i što jeste za sada!

Će bude nastavljeno...

6 comments:

~ dirty danny ~ said...

"Živi glumci" - sjajna predstava! Svaka čast! Za ono nije potrebna samo gluma, vec ideja i mašta. Fenomenalno!

Secas li se kad sam napustila "Rašomon" pre kraja, mislio si da se neko smorio, a ja žurila da se vidim sa nekim fudbalerom. Strasno! Ili je to ipak bila predstava "Kuka"?!

Sekula said...

Ako ipak ne razočaraš SLavišu i odlučiš da nastupiš, ne zaboravi da me obavestiš. Baš mi se gledaju živi glumci.

Btw, bilo bi šteta da tako odlučiš ali - tvoj izbor.

Alisa said...

E pa stvarno bi bilo šteta, i predstava i glumaca i redatelja i publike... koliko god da retko zaživljuju tih par predstava, bez lažne skromnosti si ipak možete reći da to jeste nešto od vrste koju čovek zaista nema više gde pogledati, a prija.

Arsa said...

Ispasce da sam ovo napisao ne bih li uzivao u vasim hvalama :) Evo crvenim...

Ma Slavisa vam obecao godisnje propusnice za Megalofon samo da me opasuljite :)

Zna da sam kao ribica koja ce se dati, ali malo se necka da ne ispadne drolja :)))

dukili said...

Gledala sam odavno predstavu Ko je ubio kapetana Kuka u Studentskom gradu...i postala mi je velika zelja da je odgledam jos jednom jer je to ubedljivo najbolja komedija koju sam ikada gledala. :)

arsa said...

:)))

Dukili hvala veliko na lepim recima!!! Ubedljivo je i najbolja komedija u kojoj sam igrao, ako smem da dodam :)

Na zalost predstava se ne igra vec godinama, neki ce reci mojom krivicom :) Izgubio sam motivaciju i zelju za ovim hobijem. Dok sam mislio da nesto mogu promeniti, a usput nekoga i nasmejati, igrao sam. Spoznajom da to bas i ne ide tako pobegao sam dok me jos vecina ima u lepom secanju :)

Trenutno se vodi kampanja obnove igranja. Odolevam pritiscima i veoma mi je tesko sto razocaravam drage prijatelje.

Mozda je i ovaj tvoj komentar narucen :))) Setili su se sta mi je svojevremeno bila, a mozda i ostala, slaba tacka: tajna obozavateljka! :)))

Ne zameri na shali :)

Ko zna... Mozda i pokleknem.
Bice reklama na blogu :)