Sam protiv sebe

Nešto sam prehlađen ovih dana. Htedoh da se vadim da nije u pitanju ovaj novi grip, ali mi onda pade na pamet da se i ne viđam nešto sa živim svetom, te opravdanja nemaju svrhu. Nekom se omakne da me zove na žur, ali posle par dana mi javi da je sve gistro otkazano zbog epidemije. Ko me jebe, nek crknem kad mi lepše da drkam tastaturu nego li svoje prijatelje. Ostaje mi jedino aktivna zabrinutost za kolege, ali s obzirom na to da ih ponekad posmatram i kao konkurenciju, a ne samo saborce, eto sistema za eliminisanje iste :)

Pregurao sam najsmorniji period oteklog grla i zapušenog nosa. Spadam u grupu ljudova koji vrlo rado koriste kapi za nos, jer me prosto izbezumi pomisao da noću ne mogu disati. Primetio sam da je ta prva noć korištenja bila carska po pitanju spavanja. Obeznanio sam se. Odmah sam se ponadao da možda postoje neke kapi koje se mogu koristiti tokom cele godine, jer imam taj problem sa disanjem već duže vreme. Započinjem pretragu.

Naime, slinci mi sline, da ne kažem sluz mi sluzi, konstantno. Da budem naučno precizan: Rinoreišem (Rhinorrhea, Rhinos = od nosa, -rrhea = pražnjenje ili curenje). Imajući u vidu da ovde zalazi fin svet, odgovarajućom metaforom ću objasniti situaciju. Nešto nalik opisivanju karanja preko praška i tučka. Kao što rekoh, trenutno se magma u mojim sinusima, pri dodiru sa spoljnim svetom pri vrhu otvora nosne duplje, pretvara u lavu koju lagano odstranjujem maramicom, rukavom ili dlanom. Neretke su situacije i apstraktnog oslikavanja lavaboa i pomalo zidnih pločica, ali pošto je umetničko delo kratkog veka, ne bih mu posvećivao više pažnje. Dalja sudbina nosnog ejakulata, u svim scenarijima, nam nije zanimljiva za proučavanje. Međutim, kada su seizmička dešavanja u granicama normale i nema učestalih erupcija, magma se mnogo brže stvrdnjava i kreira lavirint busija u dubinama poslednjeg organa respiratornog sistema. Tendencija gomilanja je nezaustavljiva, ali spas dolazi u vidu istraživačkog duha pokrenutog kod nestasnog palca i kompanjona mu kažiprsta. Sudbina ejakulata, sada u drugačijem agregatnom stanju, nas se takođe ne tiče, dok Ljupku dovodi do ludila i do nestabilno transcedentalnog stanja kada u mojoj, tj. svojoj, okolini naleti na isti. Ne ostavljam ih ja iz lenjosti tu i tamo, vec iz cisto prakticnih razloga. Samo su tu privremeno dok ne ocvrsnu i budu spremni za finalni transport do večnog  lovišta.


Ne znam da li je trip ili moja teorija ima naučnu težinu, ali imam utisak da mi upravo prohodnost ovih puteva središnjeg dela lubanje određuju donekle karakter. Uski kanali, nađubreni pomenutom magmom, kasnije i lavom, postadoše vremenom plodno tlo za bogato rastinje koje priželjkuju ćosavi homosapijensi. Simbiotička mreža dlaka i slina, da budem otvoren, uveliko otežava protok kiseonika do njegovog finalnog odredišta. Vazduh ne silazi u dovoljnoj meri do pluća, krv se ne hrani dovoljno kiseonikom, celije ostaju gladne, te srce kuca umerenije, mozak radi sporije, telo sve umornije. Krajnji ishod cele zajebancije je što se meni često spava. Kažu blago meni, jer mi puls žešće nizak, živeću duže. Pa šta imam od toga kad veći deo prespavam?

Ozbiljan problem ili sam ja to umislio? Plašim se iskreno da izložim teoriju nekom doktoru, pa da mi se od blama jos vise stisnu tuneli. Disanje na usta nije opcija. Uleti muva, pogotovo ako se malčice zapostavi usna kigijena, a i grlo se brzo suši. Čisto da na početku eliminišem neke savete koje očekujem od stručne javnosti koja zalazi ovde.

Fenomen koji prati pizdenje nosa u bolesnim danima jeste taj neobični piskavi zvuk kojim nos peva i oglašava svoje nemilo stanje. Izvesna kombinacija stalaktita i stalagmita u svoj toj dinamici protoka vremena i fluida, sa neumorno očajničkim strujanjem vazduha međ istim, proizvodi visoke tonove koji su u stanju da probude i samog vlasnika tih prirodnih dobara, a kamoli njegove bližnje. Stalaktit je ocvrsla formacija koja visi s plafona, a stalagmit se uzdiže ka njemu. Dzek-pot je kada se spoje i za razliku od pecinskih uslova, ovde ne treba cekati par stotina hiljada godina na taj mmenat. Oh ne...

Vecina ljudi brze bolje prestaje sa disanjem i gasi muziku bez obzira da li je na snazi tisina kucnog reda ili ne. Ja pustam notu da se cuje, cak sta vise s odusevljenjem delim svoj talenat sa drugima. Topim se ukoliko proizvodim vise tonova, te ponosno nastavljam da emitujem novonastali akord. Ne toliko da bih pokupio koje coktanje ili smeh, vec kao dokaz da se ne predajem i da cu kraj svih tih nedaca koje su me zadesila sa uskokanalnim nasledstvom, ja i dalje prkostiti zelji svog tela de me ugusi.

Pauza

Dok stranac upravlja mnome

Sit sam filmova gde se veličaju loši momci. Takođe i komentara da to traži publika. Zanimljiva životna priča ili ne, muka mi više da ih gledam kao heroje. Dolazim u situaciju da im se divim kako su zajebali sistem, oteli, ubili, izjebali i sada lade muda u nekoj vili sa porno pogledom. Da ne pričam o sisatim sojkama koje menjaju sa mesečevim menama i češće. Tu me duša najviše boli...

Dovodio sam sebe u situaciju da kad biram sta cu gledati odmah eliminišem film bez par litara prolivene krvi, desetak slupanih automobila i isprobanog arsenala oružja omanjeg vojnog muzeja. Naravno, velika digresija, takvi su filmovi najčešće na TV-u, do skora bez upozorenja za godine. Doduše, to je samo preporuka za roditelje paničare kojih ima 0,001% u ovom ratničkom svetu. Od malena glavne igračke su mačevi, noževi, pištolji, puške, bombe i ostali qrci-palci za eliminaciju neprijatelja koji vreba iza svakog ćoška. Prekjuče Turci, juče Nemci, danas Ameri, a sutra će se već naći dušmanin adekvatan vremenu i prostoru. Pa dokle bre! Ceo svet je zapanjen odakle toliko nasilja, a od malih nogu svi se treniraju da budu ubice. Tu se malo igramo sa životinjskim nam instinktima održavanje vrste. Ispade da je lakše eliminisati konkurenciju nego li sebe umnožiti i sarađivati sa ostalima na boljitku!

Opšta frka, panika i javno (m)oralisanje kad malo dečije oko ugleda sisu, dupe, organ ili komunikaciju više njih. Razumeo bih da je razlog ovoj zaveri prema maloletnicima zaštita školskog sistema. Na primer, moglo bi se dovesti dete u zabunu pre gradiva kvantne fizike u višim razredima, jer knjiga uči da je jedan od osnovnih zakona fizike da dva čvrsta tela ne mogu zauzimati isti prostor u isto vreme. Ko god je gledao porniće naravno da zna kako je ovo ipak moguće :) Zašto buniti decu, jel da? Ali, ne verujem da je to razlog.
Neverovatno. Zahtevam od nadležnih na ovoj planeti da mi reknu zašto je jebanje štetnije od ubijanja!!!

Uh, kako čovek lako odluta od onoga što je želeo da kaže.

Gledao sam sinoć dobar film. Jodie Foster, radio voditeljka, biva brutalno pretučena u Central parku (NY) dok je sa svojim budućim mužem šetala psa. On je podlegao ranama, a ona se nakon kome od par nedelja budi i bori sa strahom od ljudi i okoline. Nasilje kojem je bia izložena ju je skroz promenilo i pretvorilo, kako ona kaže, u stranca koji koristi tvoje ruke, noge, glavu, telo... Tu povlačim paralelu sa laganim rastom svoje izopačenosti usled svakodnevnog terorisanja na sitno od strane spodoba koje bih trebao da zovem sugrađanima. Riba nabavlja utoku i igrom slučaja u par realnih situacija uspeva da ga iskoristi u samoodbrani. Čekajući da se odgovorni za smrt verenika i njenu patnju privedu pravdi, ona nesebično pomaže komšijama da se oslobode malko šljama s kojima dele grad. Slučajno upoznaje dobrog pandura koji ne može da se pomiri sa činjenicom da zakon štiti kriminalce. Putevi se ukrštaju, dok se meci trude da obore dokaz o gore pomenuta dva tela u prostoru i vremenu. Da ne pričam dalje i pokvarim zabavu...

Presedan ili šta? Hrabra produkcija, odlična gluma i poruka jeziva. Da li je ovo samo jedan u nizu laveža pro forme radi. Savest? Dokurčilo narodu i umetnicima. Ne iznenađuje me, na žalost, što film nije pokupio nikakavu nagradu pre par godina i što je Jodie samo nominovana par puta.

Od jezivog spaljivanja veštica došli smo do drugog ekstrema, tj. protekcije istih po principu "nevina dok se nikad ne dokaže suprotno". Pravda je slepa. Hm, za sve ono što se dešava oko nje ili se to odnosi da nema vaganja po babu i po stričevima, no svima isto. Mnogo je razočarenja na ovom  mom mikroprostoru da bih i dalje verovao u opciju broj dva. Sve nas tera da preuzmemo stvar u svoje ruke! Ispravljanjem krive Drine ja sam se iskrivio, inaćenjem bezobrazluku ja sam postao bezobrazan, ignorisanjem haosa preselio sam ga u sebe. Plaćam porez da bi se neko drugi osećao odvratno i jebavao sa devijacijama u moje ime, ali očigledno da bacam pare.

Stvar u svoje ruke. Počev od klinaca, javno se obavezujem da ću im svima, kad god mi se ukaže prilika, obezbediti hrpu pornografskog materijala. Meni ostaje da prelistavam isti materijal dok mozda ne odlepim skroz i nabavim igracku kao Jodie :)

Ja necu imati s kim ostati mlad ako svi ostarite

Nervozna ruka, nimalo pažljivo, spušta gramofonsku iglu na ploču. Svako lutanje dijamanta pri ciljanju željenje brazde se prenosi na previše pojačane zvučnike. U tom nestrpljenju gotovo da se i ne čuje pucketanje arhivirane prašine. Četka se čuva za kad dođu gosti. Ispadaju prve note, cvili violina, sintisajzer uz talase... Glas, koji mi danas smešno i ubrzano zvuči, jos više zamračuje dnevnu sobu. Zašto li se tako zove ta prostorija, kada se uglavnom koristi uveče... Majka se kezi, a stari seda i zamišljeno gleda u jednu tačku. Trans prekida naglim dizanjem glave i pitanjem: "Jesam li ti puštao već ovu stvar?". Pogled mu šara po meni u zavisnosti od toga koliko je popio do tog trenutka. Ne više od stotinak puta, mislim se u sebi, ali sa željom da se završi na tome uzvraćam smeškom, podizanjem obrva i blagim klimanjem glave ka svakom zidu koji nas okružuje. Umetnički odgovor u kome svako vidi ono šta hoće.


Vremenom sam stekao autoritet da se samo povučem kada seansa započne. Ipak, neizbežno se svakako moralo dogoditi, reči pesme su mi već bile u glavi i ja sam uveliko preživljavao tuđu mladost na početku svoje. Zajeban je to osećaj kada te bije nostalgija za nečim što tek treba da doživiš.

Bila je to Arsenova pesma koju je Rade tako vešto govorio. Ne daj se Ines... Svideli su mi se mnogo pojedini detalji, opisi, nedorečene zgode. Svidela mi se i boja glasa kao i malo drugačiji izgovor nekih do tada običnih mi reči. Tri puta sam je do sada ja nekome kazivao, u tri meni tada osnovne sfere života. Seks, prijateljstvo i karijera. Baš i nisam nešto evoluirao od tinejdžerskih dana...

Vođen slanim bezumljem, na plaži sam pokušavao da zbarim neku fensi klinku ovim stihovima. Priča ima i malo morbidnu uvertiru u kojoj me par večeri pre toga ispaljuje njena sestra. Dan posle nemilog tražim blagoslov od nje da startujem joj mlađu sestru, jelte kad ona već neće. Cenim da je to jedan od većih bisera koje sam izveo u međupolnim odnosima. Nakon dobijenog zelenog svetla(!) eto mene s laktovima u pesku, gde uspevam jedino ostaviti utisak idiota uz potresnu činjenicu da se više od klinke oduševio ortak koji je načuo poslednji deo preformansa.

Događaj drugi je bio u cilju simboličnog završetka gimnazije, kada sam na maturskoj večeri pesmu posvetio drugarici iz odeljenja sa imenom iz samog naslova pesme. Uživao sam moram priznati u njenim osmesima i verujem da lepoj uspomeni dugujem takođe i odsustvu sad svoje seksualne motivacije. Ova konstatacija me sada dodatno čudi, jer sam spoznao sebe malo bolje u međuvremenu, a i sećam se da je ipak veoma slatko stvorenje bilo u pitanju. Tja, zamor, ko će ga znati... Ne družimo se više, tu i tamo se sretnemo, a voleo bih da znam na skali od jedan do deset koliki sam mentol postao tada u njenoj glavi :)

Treću sreću sam okušao na audiciji amaterskog pozorišta. Primljen jesam, davali su mi čak kasnije i glavne uloge, pokupio sam poneku nagradicu, ali i dan danas mislim da me nisu oterali tog dana iz čiste zajebancije, ne bi li se sprdali sa nekim tamo nedefinisanim klincem iz predgrađa, gospodskih manira i seljačkih obraza :)

Ma sva tri puta je meni bilo lepo, da se ne lažemo. Naglo sam prestao samo iz razloga što sam memoriju gazio novim stihovima. Čim se prisetim redova, čuvajte se.

Do sledeće recitacije...



NE DAJ SE, INES 

Ne daj se Ines
Ne daj se godinama moja Ines
Drukčijim pokretima i navikama
Jer još ti je soba topla
Prijatan raspored i rijetki predmeti
Imala si više ukusa od mene
Tvoja soba divota
Gazdarica ti je u bolnici
Uvijek si se razlikovala
Po boji papira svojih pisama, po poklonima
Pratila me sljedećeg jutra oko devet do stanice
I ruši se zeleni autobus tjeran jesenjim vjetrom
Kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu i opkoljen pogledima


Ne daj se mladosti moja, ne daj se Ines



Dugo je pripremano naše poznanstvo
I onda slučajno uz vruću rakiju
I sa svega nekoliko rečenica, loše prikrivena želja
Tvoj je način gospođe i obrazi seljanke
Prostakušo i plemkinjo moja
Pa tvoje grudi, krevet
I moja soba obješena u zraku kao naranča
Kao narančasta svjetiljka nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39. kod Grković
Pokisla ulica od prozora dalje i šum predvečernjih tramvaja
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
Upotreba zajedničke kupaonice
I "Molim Vas ako me tko traži"


Ne daj se Ines


Evo me ustajem tek da okrenem ploču
Da li je to nepristojno u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
Meni je ipak najdraži početak
Raspolažem s jos milion njeznih
I bezobraznih podataka naše mladosti
Koja nas pred vlastitim očima vara, i krade, i napušta



Ne daj se Ines


Poderi pozivnicu, otkaži večeru, prevari muža
Odlazeći da se počesljaš u nekom boljem hotelu
Dodirni me ispod stola koljenom
Generacijo moja, ljubavnice


Znam da će jos biti mladosti,
Ali ne više ovakve - u prosjeku 1977*
Ja neću imati s kim ostati mlad ako svi ostarite
I ta će mi mladost teško pasti
A bit će ipak da ste vi u pravu
Jer sam sam na ovoj obali
Koju ste napustili i predali bezvoljno
A ponovo počinje kiša,
Kao sto već kiši u listopadu na otocima
More od olova i nebo od borova
Udaljeni glasovi koji se miješaju
Glas majke prijatelja, kćeri, ljubavnice, broda, brata
Na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
I nestalo je svjetla s tom bjelinom
Još malo šetnje uz more i gotovo


Ne daj se Ines


* pesnicka sloboda

Prevara

Šta je veća prevara, mentalna ili fizička? Da li je mentalna uopšte i prevara ili to samo mašta radi svašta? Stvar dogovora koji se nikad ne postiže :)

Ja kresnem dve tri ribe dnevno u glavi. Na pauzi dok prošetam do pekare, pijace ili kafančeta, izjebem pola komšiluka. U glavi nažal... mislim naravno. Iz moje tačke gledišta to je sasvim normalno i ne može se svrstati u prevaru. Šta kaže Ljupka na to, kašće mi se samo budem li večeras opet spavao na kauču :)

Da li je muškarcima potreban povod za tako nešto? Jok bre, samo prilika. Sa druge strane mislim da žene tim činom šalju neku smislenu poruku, pa tako dok je čitalac ne pročita poruku ona se lepo provodi :)

Kažu da se ribe samo isključe. Nema priče, nema seksa. Dok nas jadničke grize savest i počnemo da poklanjamo više pažnje. Varao sam, nije da nisam. One koje mi nisu značile malo više, ali i one koje su mi značile. Šta sam postigao? Ama baš ništa. Sam čin, svest da to radim mi nikad nije bila na umu. Nema govora da sam to radio po principu L'art pour l'art. Bio sam navučen na možda najveći seksualni fetiš na koji malo ko obraća pažnju, a to je početak. Upoznavanje sa drugim bićem, mentalno i fizički. Ti moji počeci su uglavnom to i ostajali. Ni traga razradi, a kamoli kraju dramske radnje. Čim skazaljka padne ispod stotke to više nije to.

Prokletstvo ili ne? Pitam se da li je ta potreba za širenjem svog semena iznikla iz čistog životinjskog nagona ka održanju vrste ili ima nečeg socijalnog u svemu tome. Možda još samo jedan odbrambemni mehanizam savremenog čoveka? Hm, savremenog... Sudeći po pećinama, papirusima, grobnicama, knjigama i slikama, poslednjih par hiljada godina kroz sve epohe su se ljudi razvratno dovatavali bez izuzetaka. Danas je to jedino mnogo lakše. Ekonomsko blagostanje i egzistencijalna stabilnost dostignuta u prethodnom veku nam je uveliko približila genitalije suprotnog pola. Dobro, željenog pola, da ne bude diskriminacije. Taj životinjski momenat je po meni odavno smenjen zadovoljstvom. Rupom bez dna...

Zašto se još švrlja? Znatiželja, monotonija, nedostatak traženog ili očekivanog, potraga za tim istim očekivanim, savršenim, bežanje od sebe i koje kakvih čuda...
Gotovo redovno devojku koja mi se sviđa zamišljam zatvorenih očiju, blago razdvojenih usana, lagano uzdignutog nosića, kosom koja joj prekriva deo lica i maznog pokreta vratom. Zamišljam kako me dodiruje svojim tankim prstima, kako me gleda sa osmehom kao da se plaši da prekine beztreptajni kontakt očiju. Zamišljam toplinu usana, zamišljam zvuk otrglog uzdaha. Nagađam gde je sve golicljiva, a gde ranjiva. Priželjkujem da vidim momenat strasti i bezumlja tako divnog stvorenja. Priželjkujem šapat kojim bi mi se nečujno drala dok me grli i tone u san. Maštam o zvuku njenog osmeha u trenucima kada zna da je niko ne čuje, o izrazu lica kad napravi neku sitnu pakost.

Sve to smestim u tih par sekundi, arhiviram i produžim dalje.
Sigurno bi bilo lepše ostvariti fantaziju, ali dok je u glavi ona ipak duže traje.
Opet, zašto se cimati i rizikovati, kad te sve to pa još i mnogo bolje čeka kod kuće :)

Oprostiti neveru može samo onaj koji mnogo voli. Veoma je teško preći preko toga i spakovati je sa strane. Zaboraviti se ne može i samo je pitanje lošeg trenutka kada će se povampiriti i mučiti izgubljene. Mnogi praktikuju sistem ignorisanja i politike da nije prevara ako se ne dozna.

Ne bih voleo da saznam kako bih reagovao ukoliko sam prevaren. Kao i u svim stvarima nalazim razumevanje, ne baš uvek i opravdanje, ali bez pardona progovori tu i osećaj u kome se gušim od izdaje. Posesivni trip koji svako od nas ima, moje i samo moje. Iza njega stoji strah od gubitka, od poniženja, od bolesti na kraju krajeva. Ako poslušam krilato stvorenje sa drugog ramena, naći ću razumevanje da je htela malo uživanja, malo promene, malo novih santimetara. Ko sam ja da sudim. Samo nek je njoj lepo...

Ili cuti ili uzvrati istom merom.

Nocna straza

Da ne bismo pomislili kako nesto nije u redu i ove godine letovanje pocinje sa šokovima domaće turisticke agencije. Dan - dva pred polazak saznajemo da nas nema dovoljno za planirani avionski let, te se pridruzujemo grupi koja polazi kasnije. Avaj, jedan uplaćeni dan na moru manje. Prvi odgovor im je bio da možemo odustati u svakom trenutku. Onda zovi centralu i reži, da bi dobio obećanje o povratku novca za taj dan. Usputne frustracije koje smo skupljali u kontaktima sa službenicima agencije neću detaljisati. Uglavnom, većinu osnovnih informacija koje smo tražili o smeštaju nisu mogli da nam kažu, pa su na naše insistiranje "saznali". Pogađate, većina se odgovora kasnije ispostavila kao netačna. Sve u svemu i ovoga puta je bila neizastovna politika "idu na more, dobro su raspoloženi, brzo će preboleti naš javašluk i bezobrazluk". Ko mene jebe sa sa kapljicom nemačke krvi što očekujem da sve teče kao podmazano. Pa makar i taj serijal neizbežnih penetracija moje malenkosti.

Dokle god čovek ima doživljaje koji započinju sa "prvi put..." nema da brine da će skoro kraj. Naime, prvi put sam kretao na more u 2 ujutru. Avion poleće u 5, a svi znamo za preporuku da se bude tamo dva sata pre poletanja. Uspeli smo da ugrabimo malo sna i potom objasnimo taksisti iz više pokušaja gde da nas pokupi. Malo je bilo nehumano bilo koga angažovati od familije i prijatelja za prevoz u gluvo doba noći, a i fiksna cena od 900 dinži ne deluje strašno. Promukao glas, pogled na pola koplja i drndav zvuk motora su me u trenutku rasanili. Ostalo mi je da se nadam da je kafana iz koje je izašao podaleko i da je alkohol barem malo ispario. Možda sam i ja pogrešno sve procenio s obzirom na to da već mesecima dolazim u kontakt samo sa desetak osoba oko sebe. Imao sam snage za ćasku jedno minut dva, te sam ostavio majstora da radi svoj posao. Prokomentarisao sam nešto po običaju o gužvama, putevima ili vozačima Beograda na šta se ovaj obradovao i elaborirao temu u kraćem monologu koji je sledio. Kao kroz maglu sam načuo da je izgovorio: "...a i tome pišem u svojoj knjizi...".

Prešli smo Gazelu i uvatili pravac od Sava centra. Nagazi bradonja onaj svoj tenk, kad zapišta i zakuka sa svih strana. Vidim da se Ljupka kraj mene malko uzvrtipoljila, trgla i uputila zabrinjavajući pogled. Drajver nas je izgleda procenio kao dosadne mušterije i nagario kako bi nas što pre otkačio. Ne znam koji mi qrac bi i šta li sam mislio u trenutku, ali ponadah se da će usporiti malo nakon mog pitanja: "Ako sam vas dobro razumeo, rekosta da pišete neku knjigu?" AAAaaaahhhhh.... Vota mestejka tu mejka! Sekunde se pretvaraju u minute, minuti u sate...

Ko je kriv za inspiraciju? Pa naravno žena koja ga je upropastila. Navodno izvesna manekenka, mlada i jedra, na gotovo svakoj drugoj reklami oko nas. Jebi ga, morao sam da ga razočaram ne znajuću o kome se radi, ali devojka je klimala glavom pa me izvukla. Kako sam skapirao, vozikao ju je po gradu, uz blagoslov njene majke, kako bi vremenom započeli vezu i potom zaživeli zajedno. Razlika u godinama je poprilična, ali šta meni ostaje sem da se čudim i možda zavidim ako je cicka neka bomba. Znajući da nema mnogo vremena bombardovao nas je nasumice detaljima iz svog života u proteklih par godina koji će naravno biti tema tog romana. Bilo je tu svega, a meni ostade urezano pomenuto noćno bdenje nad njenim kretanjem i to po angažovanju gospođe mame, potom neke pretnje pištoljem da je se odrekne. Završetak priče je manje više klasika, gde se ona iseljava, a on preživljava infarkt. Svo vreme vožnje slika obešena o retovizor se njiše kao da prati priču u pozadini, odobravajući i naglašavajući pojedinosti koje slušamo. Ne usuđujem se da pitam, već onako kroz mrak uspevam da prepoznam gazdu kako stoji pored neke male plavušice. Samo pretpostavljam da je to muza o kojoj slušamo. A ko bi drugi bio, što kasnije i biva potvrđeno. Učtivo smo ga zamolili, na njegov predlog, da nam izrecituje jedan odlomak po izboru. Stade čile da besedi, ubrzavajući i usporavajući tempo, podižući tenziju i nivo nežnosti po potrebi. Kao navijen, bez zamuckivanja, iz cuga, kao da ima sve to napismeno ispred sebe. Dikcija na nivou, a i meni se javlja osećaj kao da se budim kraj njega, jer upravo o tome i govori. Ostasmo zapanjeni sa dilemom jel ovaj lud ili stvaran. Sećam se još i detalja da trenutno renovira gajbu i da sve sređuje upravo onakako kako bi to ona želela. 'Bem te živote, gde izmisli te emocije i čemu li one služe da mi je znati!

Stižemo do zračne nam luke, a baji očigledno krivo što mu se seansa završava tako brzo. Nastavlja da deli sa nama svoje trenutno stanje duha, kao i nekoliko životnih saveta koje po običaju zaboravljam kako ih čujem.  Skroz sam se bio udubio u celu priču da sam stajao još desetak minuta ispred zgrade i slušao završetak neverovatne priče taksiste. Da me Ljupka nije cimnula i skrenula pažnju da imamo još samo dva i po sata da načinimo pedesetak koraka, ostao bih čitavu večnost.

Uzvraćam nadom da će biti bolje i da se ne predaje, jer mora se dalje, na šta me on blagim pogledom tera u tri pizde materine. 

Čekiranje, blejanje, ukrcavanje, poletanje, dremka...

Ukradena lepota

Osećao sam da mi beži, da neće još dugo bit tu kraj mene i mučiti moju samoću.
Po glavi su mi se ređali mnogi načini kako da je zadržim. Znao sam da se ja ne bih upecao niti na jedan od njih, te nisam ni pokušavao da ih pokrenem.

Letnje poslepodne. Debele roletne prave pravilne senke po mojoj sobi. Vrućina se zavukla čak i u fioke na suprotnoj strani sobe. Lagani vetrić se igra sa polurazrgnutim zavesama dok ostatkom snage ganja par zaboravljenih papirića na stolu. Bokal sa vodom se znoji i pravi malo jezero oko sebe. Vrlo brzo nastaje reka koja preko vodopada, na samoj ivici tog stola, ispraća gomilu kapi ka tepihu. Mi i dalje ćutimo... Svaka kap se čuje kako udara o pod i natapa ga praveći kopiju jezera na mizerno manjoj nadmorskoj visini od prethodne. Kao da se i njima smučila tišina koja se drala među ona četiri zida. Neki jazz koji je bežao iz zvučnika nam je oboma poslužio kao izgovor za opijenost.

U trenutku mi je sinula ideja! Ima načina da je zadržim još malo. Još samo malo dok me služi sećanje. Uzimam grafitnu olovku sa stola i zamolim je da se ne pomera. Ne pričam šta mi je namera, glumim žurbu i ozbiljnost trenutka. Krećem po zidu da iscrtvam njenu siluetu koju je pravila naslonjena ma isti. Prvi sloj užurbano, nervozno, da se slučajno ili namerno ne pomeri, da bi se kasnije vraćao na detalje. Glasne udarce kapljica sa stola sada preklapa zvuk grebanja grafita po belom zidu. Dušu sam joj zarobio za manje od minut vremena. Smiren, stavljam osmeh na svoje lice, lagano je ljubim i kao da saopštavam da sam sada spreman na sve. Zvučnici su najednom poludeli i shvatih da slušamo muziku iz filma "Ukradena lepota". Privukao sam je sebi i uživao u tom njenom nesvesno ironičnom izboru.

Bio sam u pravu. Otišla je vrlo brzo, ali njena silueta je još dugo, dugo krasila zid moje sobe. Bledela je i starila vremenom poput slike Dorijana Greja, dok mi je njen osmeh od tog popodneva ostao zamrznut zauvek u mislima zajedno sa onim šarenim melodijama.

Pušmipuli

Sećam se kao kroz maglu jednog crtanog filma dok sam bio deca.
U stvari, ne sećam ga se uopšte, već samo par likova koji mi do dana današnjeg ne daju mira.
Prvi je Doktor Dulitl, ni manje ni više "dr Do Little". Hahaha. Uvek mi je promicala ova igra reči.

Međutim ima jos jedan mnogo zanimljiviji lik, a to je Pušmipuli!!!
Push me - pull me! Ovo sam skoro provalio, oduševilo me je. Pa zar je moguće? Sjajno.
Ako se sećate u pitanju je dvoglava lama koja kada hoće da se pokrene obe joj glave idu u suprotnom smeru. Naši talenti su tako "preveli". Dobro se sećam kao žešće perverzne reči iz detinjstva. Pušmipuli :)
Video sam na netu da je pravo ime dvoglavog stvorenja Pushmi - Pullyu, ali ne mari. To je to.

Znači li to da starim kad polako razotkrivam misterije ranog mi doba?
Da li se želja za životom upravo tada gubi, kada ceo svet oko vas postane napokon shvaćen, napokon provaljen u svojim začkoljicama? Da li ima spokoja i da li se drugačije gleda na neostvareno, neviđeno, neproživljeno, neurađeno...?

Da mi je biti...predsednik...skupštine...stanara

Besim ti ja tako veš kao svaka muškarčina sa periferije ovog usranog grada, kad oko snimi nešto zgužvano u ćošku terase. Parče papira skroz ispisano. Uredna ćirilica... Prvo što mi pade na pamet jeste da sisata komšinica iz stana iznad napokon uspostavlja kontakt na malo čudan način. Međutim, skorašnji porođaj mi, i to drugi po redu, govori da joj je želja za još jednim malo ubijena. Ne posežem još za porukom, jer sad već tripujem da me ova moja testira. Nameštaljka pa da vidi kako ću odreagovati. Jes, baš sam sisoveslač toliki. Završavam sa vešanjem, pa onda laganiška zajedno sa korpom uzmem papir i počinjem da čitam. Već u prvim redovima vidim da je u pitanju neka klinka i pada mi na prezasićen mirisom praška um da je iznad mene pored pomenute i jedno maloletno čeljade. Njenim skutima se možemo nadati tak za par godina. Za sada se kreditacija ne izdaje nama s ličnim kartama. Ne kažem da se ne okrećem kad prođe, ali nas barijere društvenog (ne)morala drže rastavljene.

Nego, šta kaže poruka, jebe se vama za moje dileme. Šta to muči komšinku i kako joj možemo pomoći:
(prenosim u originalu, čisto kao kritiku našem divnom školstvu)

[strana 1]

"Misliliste da samo Ukija volim epa ne bi bila ja da nemam oko 10 simpatija. Miloš toje jedno ime koje meni stalno ozvanja uglavi. I kod njega imam jako veliki problem. Svi pričaju da se ja njemu 100 posto svišam ali naravno u momo životu ima mnogo problema pa pošto je on 91 pa sam ja za njega klinka ne što se tiče njega već njegovih drugova. Njega svi zovu Kinez a veoma liči na kaka ima veoma prelepe oči. Ali ni kod njega nemam šase." 

[strana 2]
"Da počne da priča loše omeni. Kada sam mu poslala poruku Šta radiš? on je samo odgovorio Ništa. A sutra dan je moju najboljoj drugarici Ani rekao kako ga ja smara i da mu je stalno šaljem šta radiš? Ali posle svega znam da bi za njega sve uradila i sve oprostila. Ali ja samo mogu da sanjam da ću ja jednog dana biti s njim. on je jedno najveće đubre koje jako volim!"

Eh dam sam pre par godina prihvatio funkciju predsednika kućnog saveta, sad bih je pozvalo na hitne konsultacije.

Za sve je kriva tačka

"From: Gaga
Subject: za tebe
Od sada mi mozes pisati na ovaj mail. ljubim"

Hm... Nisam valjda toliko odlepio da ne znam o kome se radi? Prelistavam u glavi ženska imena, grupišem ih i prebrojavam sve na slovo G. Znam jednu Gagu, ali eno njene bradavice žvaće neki klinac koji još nije progledao. Ne kažem to iz ljubomore, već samo da bih je eliminisao. Dobro, u prošlosti nisam bio baš imun na gospođe sa sitnom decom, ali sa time je završeno. Smanjio sam i sa pićem, pogotovo u društvu. Nemoguće da postoji nešto čega se ne sećam iz skorijeg perioda. Ne postoji doduše ni štošta čega se sećam, ali to je već lična deformacija. Idemo dalje. Videvši da je na pomolu neki pičvajz, odlučujem da prijavim ovo uznemiravanje i priznam amneziju:


"Postovanje,
Ne zelim da zvucim nepristojno, ali ako moze mala pomoc da se prisetim odakle se znamo..
Mozda je i greska u pitanju, ali ja evo obecavam da cu Vam ipak pisati posle ovako lepog poziva :)
Veliki pozdrav!"

Ubih svu erotiku ovim odgovorom. Definitivno opcija snošaja pada u vodu, a nije da sam nešto i planirao. Čisto mogućnost, opcija, izbor. Kao ovo sranje sa vizama: ne moram, ali hoću da mogu. Znači, iskrenošću pucam na gistro više vrednosti i pokušavam da ostvarim prijateljski odnos. Stara loša navika: prijateljstvom u gaćice. Bude slatko na posletku, ali sa večitim pitanjem da li je vredelo cimanja. Neke greške se previše odomaće.

"Pa sreli smo se jednog leta, davno. Bilo je to pre nekih 15 godina. Tada mi je jedan mali plavusan zapao za oko. Imao je plavu majicu i bio je skroz sladak. Svideo mi se ali sam bila stidljiva da mu to kazem. Posle toga sam ga sve redje vidjala ali sam ga cuvala u srcu sve do sada. Jedna pticica mi je rekla da se totalno promenio. Pustio je kosu, bradu. Poceo da svira gitaru i promenio svoj fazon. Nakon toga, zelja da ga vidim bivala je sve veca. Najzad, sreli smo se jednog decembra. Cim sam ga ugledala, osetila sam toplinu oko srca. Pozvao me je da izadjemo. Zasmejavao me je, grejao mi ruke, gledao me.... I rekao da mu se dopadam. Nisam verovala da setam sa simpatijom iz detinjstva, da mi se jos uvek dopada, da se ja njemu dopadam. Sve je bilo nestvarno! To je bila noc koju nikada necu zaboraviti. Iako je imao devojku, ja sam ga i dalje zelela i nisam prestajala da mislim na njega. Ali, ni on nije prestajao da misli na mene. Culi smo se svaki dan. Ni on ni ja nismo razumeli sta se to desavalo sa nama. Medjutim, bilo je i perioda kada nije bas sve bilo lepo. Ali to je proslo. Nakon sest meseci, konacno smo se sreli. Te noci je kisa padala kao nikada do sada. Iako sam se plasila grmljavine, izasla sam da se vidim sa njim. Bila sam jako srecna sto ga vidim posle sest meseci. Te noci smo bili zajedno. I narednih deset dana se nismo razdvajali. Uzivivala sam kao nikada u zivotu. Od tada je proslo nesto vise od mesec dana. Jos uvek smo zajedno.. On je u B. a ja u Z. Dele nas kilometri. Nadam se da ta razdaljina nece uticati na nasu ljubav. Ipak, trazili smo se ceo zivot. Izdrzacemo i ovo. Doneo je radost u moj zivot i osmeh na moje lice. Sa njim kao da letim medju zvezdama. Jako je dobar osecaj. Sa njim sam potpuno srecna i mnogo lakse podnosim neke stvari kada znam da imam njega. Nikada necu moci da mu se oduzim za svu srecu koju mi pruza. Zaljubljena sam. Ponovo volim ptice, drvece, cvece... Hvala mu do neba!"

Ovde se naježim! Krenem da se prepoznajem u tekstu. Pogotovu onaj deo gde sam sladak i 15 godina mlađi. Negde kod bujne kose počinjem da sumnjam. Mislim, puštam je ja, ali se ona više ne vraća. Krenem onda da se prisećam svojih simpatija, ali teško da sam ih odonda i sretao, pa mi slike devojčica od desete do petnaeste godina uzrasta delovaše malo bolesno uz prateći osećaj međ nogama.

Vraćam se na analizu pisma... Šta zaključujem? Da devojke vole zarasle, čupave gitariste. Loše mi se piše. jer sam većinu nota zaboravio. Instrument stoji da fascinira goste i olakša okupljanje prašnjavih čestica iz kraja. Uslov sa dlakama uglavnom ispunjavam. Primećujem i to da je devojka rastrzana između liberalnih shvatanja života i patrijahalne škole brdovitog Balkana. Naime, otima nepoznatoj devojci "radnika", a istovremeno čeka šest meseci na prvi seksualni odnos! Zajeban igrač, što još potvrđuje i njen zategnut odnos sa pticama, drvećem i cvećem.

Iako je moja devojka najlepša i najdivnija osoba na svetu*, ja nisam mogao da se otrgnem utisku da mi je ipak bilo milo što se draga Goga zajebala. Na trenutak mi je aktivirala romantični gen i ispunila mu godišnju kvotu rada. Nisam do kraja siguran da li je i nakon ove druge duže poruke bila svesna da ja nisam taj njen kilometrima udaljen plavi dečkić :) Morao sam još surovijim odgovorom da je ubedim kako sve ovo stiže na pogrešnu adresu. Ah, nikad jebač presretač od mene... Ublažio sam bol izjavom da mogu samo zavideti original primaocu, čija eMail adresa usput NEMA tačku između imena i prezimena.

Time je završena ova slučajna tročasovna afera.
Nikakva vajda od smanjenja unošenja CH₃-CH₂-OH...

Živeli i srećno!


* izjava data pod čistom prisilom u konfuznim večernjim satima uz prećutnu pretnju sankcijama u više oblasti delovanja pomenute :)))